Svijet

Američka špijunaža: laganje od Sadama Huseina do Donalda Trampa

EVO PRIZNANJA DA SU „INSPEKTORI UN“ BILI VEZA IZMEĐU SAD I NJIHOVIH ŠPIJUNA U IRAKU
  • Predsednicima SAD treba direktor obaveštajnih službi kojem mogu da veruju, ali može li ostatak vlade verovati tom direktoru da će uvek govoriti istinu?
  • Politički lideri se ne mogu kriviti za analitičke greške obaveštajnih službi, ali se mogu smatrati odgovornim kada se umešaju u njihov rad i u javnosti preuveličaju ono što one kažu
  • Poverenje u obaveštajne službe SAD  je variralo. Tokom Hladnog rata, obaveštajci su često smatrani herojima. Nakon rata u Vijetnamu, oni su postali zlikovci. Događaji od 11. septembra su doveli do javnog priznanja da su dobre obaveštajne službe važnije više nego ikada, ali je neuspeh u otkrivanju oružja za masovno uništenje u Iraku ponovo obnovio sumnju

Autor: Džozef NAJ*

KADA je američki predsednik Donald Tramp imenovao Džona Retklifa, visokog partijskog kongresmena sa malo međunarodnog iskustva, da zameni Dena Koutsa na mestu direktora Nacionalne obaveštajne zajednice (National Inteligence; telo koje nadgleda i koordiniše rad svih 16 američkih obaveštajnih službi; prim. prev.) to je izbacilo na površinu problem politizacije obaveštajnih službi.

Protivljenje imenovanju Retklifa, među demokratama jednako kao i među republikancima, primoralo je Trampa da povuče nominaciju, ali ostaje pitanje hoće li moć pokvariti istinu?

Predsednicima treba direktor obaveštajnih službi kojem mogu da veruju, ali može li ostatak vlade verovati tom direktoru da će uvek govoriti istinu, kao što je to Kouts činio kada je protivrečio predsedniku po pitanjima kao što su Rusija, Iran i Severna Koreja?

Skupi neuspesi obaveštajnih službi nisu svojstveni samo Sjedinjenim Državama.

Francuska nije uspela da predvidi napad Nemačke preko Ardena 1940. godine, Staljin je bio zatečen Hitlerovim napadom 1941. godine, a Izrael je bio iznenađen Jomkipurskim ratom iz 1973. godine.

Tramp, koji je besan na američke obaveštajne službe zbog njihovog instistiranja da se javno obrazloži u kojoj meri su se Rusi mešali u izbore na kojima je pobedio 2016. godine, često svoje nezadovoljstvo njihovim radom pravda podsećanjem na njihove netačne procene da je Irak posedovao oružje za masovno uništenje.

Mnogi su optuživali predsednika Džordža V. Buša da laže i vrši pritisak na bezbednosnu zajednicu da isfabrikuje obaveštajne podatke koji bi opravdali rat za koji se već odlučio. Ali, situacija je bila komplikovana, a da bismo razumeli složen odnos istine i moći (speaking truth to power je američka fraza koja u doslovnom prevodu znači govoriti istinu o moćnim ljudima; prim. prev.), prvo moramo odstraniti mitove.

Kako je američki inspektor za naoružanje Dejvid Kej kasnije okarakterisao procene o postojanju oružja za masovno uništenje u Iraku, „skoro svi smo pogrešili“.

Čak je i glavni inspektor Ujedinjenih nacija, švedski diplomata Hans Bliks rekao da je mislio da je Irak „zadržao zabranjene predmete“, a francusko i nemačko protivljenje ratu u Iraku se nije baziralo na drugačijim obaveštajnim procenama u vezi oružja. Međutim, Sjedinjene Države (i Britanci) doživljavaju kombinovane neuspehe na tri nivoa: u prikupljanju, analizi i javnom predstavljanju podataka.

Irak je bio teška meta za prikupljanje obaveštajnih podataka. Sadam Husein je bio diktator koji je usadio strah ubijajući one koji su pričali da poseduje program biološkog oružja, uključujući i svog zeta koji je 1995. godine otkrio postojanje takvog programa.

Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo su imali nekoliko pouzdanih špijuna u Iraku i oni su ponekad samo indirektno izveštavali o stvarima koje su čuli, ali ih nisu videli.

Nakon što su 1998. proterani inspektori UN, Sjedinjene Države su izgubile pristup svojim nepristrasnim obaveštajcima, pa su često ispunjavale taj vakuum rđavim svedočenjima iračkih prognanika koji su imali sopstvenu agendu. SAD nisu imale ni pristup ljudima bliskim Sadamu, pa zbog toga nije bilo ni direktnih dokaza o najvećoj zagonetki od svih: ako Sadam nije imao oružje, zašto se uporno ponašao kao da ga ima?

Analitika je takođe podbacila. Analitičari su bili iskreni, ali bez dokaza o Sadamovim planovima oni bi pribegavali „odrazu u ogledalu“: pretpostavljali su da će Sadam reagovati onako kako bismo svi mi (ili bilo koji drugi „racionalni“ lider) reagovali. Umesto toga, on je uživao moć kod kuće, a regionalna moć mu je zavisila od očuvanja reputacije o posedovanju oružja za masovno uništenje.

Džozef Naj

Drugi problem je bila tendencija analitičara da se iskupe za svoje ranije greške.

Nakon prvog Zalivskog rata, inspektori UN-a su otkrili da je Sadam bio bliži razvijanju nuklearnog oružja nego što su smatrali analitičari. Obećavajući da neće ponovo potceniti Sadama, analitičari su ga precenili, što je tendencija koja je bila pojačana traumom od 11. septembra.

U praksi, takvi dominantni mentalni okviri ili „grupno razmišljanje“ bi trebalo da budu provereni raznim analitičkim mehanizmima kao što su određivanje „đavoljih advokata“ ili stvaranje „crvenih timova“ koji se zalažu za alternativne intrepretacije i koji zahtevaju od analitičara da se zapitaju koja promena u pretpostavkama bi njihovu analizu učinila pogrešnom. Po svemu sudeći, ovo se retko dešavalo.

Pa, kakvu je ulogu u svemu tome igrala politika?

Bušova administracija nije naređivala obaveštajcima da lažu, niti su oni to činili. Ali, politički pritisak može počivati na suptilnim sugestijama koje ne moraju nužno podrazumevati direktan uticaj na obaveštajce.

Jedan mudri veteran mi je to objasnio rečima: „Imali smo veliku gomilu dokaza da je Sadam posedovao oružje za masovno uništenje i manju gomilu da nije. Svi podsticaji su išli u pravcu da se fokusiramo na veliku gomilu, tako da nismo potrošili dovoljno vremena na manju“.

Prezentovanje obaveštajnih podataka političkim liderima (i njihovo predstavljanje istih) je takođe bilo manjkavo.

Bilo je jako malo upozorenja da je „oružje za masovno uništenje“ konfuzan termin koji objedinjuje nuklearno, biološko i hemijsko oružje, što su zapravo oružja sa veoma različitim karakteristikama i posledicama.

U dokumentu Procena obaveštajne zajednice iz 2002. godine navedeno je da je Sadamova kupovina aluminijumskih cevi dokaz da je on rekonstruisao svoj nuklearni program, ali se analitičari Ministarstva energetike, koji su radili ekspertizu, sa time nisu složili. Nažalost, njihovo neslaganje bilo je sakriveno u fusnoti koja je (zajedno sa drugim upozorenjima i odrednicama) izostavljena kada je pripreman izvršni rezime za Kongres i širu javnost.

Političko vrenje topi nijanse. Taj dokument je trebalo da sadrži otvorenu diskusiju o neslaganjima.

Politički lideri se ne mogu kriviti za analitičke greške obaveštajnih službi, ali se mogu smatrati odgovornim kada se umešaju u njihov rad i u javnosti preuveličaju ono što one kažu.

Američki potpredsednik Dik Čejni rekao je da „nema nikakve sumnje“ da je Sadam posedovao oružje za masovno uništenje, a Buš je izričito izjavio da dokazi ukazuju na to da je Irak rekonstruisao svoje nuklearne programe. Takve izjave ignorisale su sumnje i upozorenja koja su bila izražena u glavnim delovima izveštaja obaveštajnih službi.

Poverenje u obaveštajne službe je variralo u različitim fazama naše demokratije. Tokom Hladnog rata, obaveštajci su često smatrani herojima. Nakon rata u Vijetnamu, oni su postali zlikovci. Događaji od 11. septembra su doveli do javnog priznanja da su dobre obaveštajne službe važnije više nego ikada, ali je neuspeh u otkrivanju oružja za masovno uništenje u Iraku ponovo obnovio sumnju, a Tramp je to iskoristio da zataška problem oko ruskog mešanja u američke izbore.

Lekcije za narednog direktora Nacionalne obaveštajne zajednice su jasne. Pored birokratskih zadataka koordinisanja budžeta i agencija, on (ili ona) će morati da nadgleda špijunske radnje u prikupljanju obaveštajnih podataka, brani rigoroznu upotrebu alternativnih tehnika za njihovo analiziranje i da osigura pažljivo predstavljanje tih podataka političkim liderima i javnosti.

Iznad svega, direktor Nacionalne obaveštajne zajednice ima dužnost da uvek govori istinu o moćnicima.

* Bivši profesor na Univerzitetu Harvard i autor knjiga „Da li je američki vek završen?“ i „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“. Od 1993. do 1994. bio je predsednik Nacionalnog obaveštajnog saveta.

Preveo Radomir Jovanović

https://www.standard.rs/2019/08/06/obavestajne-sluzbe-izmedju-istine-i-mociistina-i-moc/

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar