Одабрано Свијет

У Русији постоје озбиљни људи који доказују да јој је потребно – министарство пропаганде

БИЛО БИ ТО СУПЕР-МИНИСТАРСТВО КОЈЕ КООРДИНИРА ФУНКЦИОНИСАЊЕ ДРЖАВНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ
  • Постоје најмање четири идеолошка правца на којима је потребно стално учешће државе, са коришћењем свих њених ресурса и могућности. То су: културна политика, историјска политика, национална политика и промоција имиџа Русије у иностранству
  • Одлуку да се сними филм или серија, рецимо, о Полтавској бици – треба да донесе посебан комитет који би био у саставу „министарства пропаганде“ где би се бавио „украјинским правцем“. Узгред, да је постојао такав комитет, највероватније не би било кијевских мајдана – ни 2004., ни 2014. године
  • Већ 30 година „демократска јавност“ Русима  доказује да је идеологија апсолутно зло. Није чудо што је у „Јељцинов устав“ укључен и став да у Русији не може постојати државна идеологија. Али, одустајући од идеологије 1991. године, Русија се једноставно разоружала пред својим спољним и унутрашњим непријатељима
  • Зато, баш као што је уздигла своју војску током последњих 20 година, тако Русија треба да поврати своју одбрамбену способност у сфери идеја

Аутор: Сергеј МАРДАН

ИДЕЈА о оснивању „Министарства пропаганде“ у Русији, која је недавно постала актуелна, биће атакована бар са две стране.

Либерална интелигенција ће покушати да је оклевеће, исмеје и прогласи маргиналном. А не треба сумњати да ће одмах посегнути и за Гебелсом.

Стварање супер-министарства које координира сав рад на пољу државне идеологије, гурнуће аутоматски у страну многе државне структуре које висе о врату државе а једино обезбеђују ухлебље и синекуре онима од којих држава има мало вајде.

Само, идеја ипак неће нестати. Тридесет година искуства модерне Русије показује да је у овој фази централизација ограничених ресурса за земљу оптимална.

Негативна перцепција речи „пропаганда“ резултат је американизације руског друштва. У англосаксонској култури израз „пропаганда“ има негативну конотацију, као неприхватљив начин манипулисања јавним мњењем и пласирања лажи.

Намеће се да пристојне земље никада не учествују у пропаганди. Они наводно само подстичу слободне медије, а када САД финансирају програме Радио Слободе или УСАИД-а, то се назива борбом против ауторитарних режима и контрапропагандом.

Реч „пропаганда“ долази од назива католичке организације Congregatio de Propaganda Fide  (Конгрегација за ширење вере), коју је створио папа Гергор XV 1622. године.

Сергеј Мардан

Совјетски комунисти су буквално ширили своје веровање у комунизам.

За Русију данас нема смисла копирати совјетску пропаганду. Ни по садржају, ни у организацији.

СССР је био идеолошка држава… Сваки покушај копирања СССР у тој области увек би изгледао као јефтина фалсификација.

Русија нема идеолошких противника. Има само геополитичке противнике. То подразумева потпуно другачије циљеве и циљеве који се објективно суочавају са организацијом државне пропаганде.

Постоје најмање четири идеолошка правца на којима је потребно стално учешће државе, са коришћењем свих њених ресурса и могућности. То су: културна политика, историјска политика, национална политика и промоција имиџа Русије у иностранству.

Постојећа министарства и одељења нису прилагођени том задатку. Уосталом, првобитно значење речи `пропаганда` указује да пре ширења вере прво морате формулисати њен `символ`.

Бивши министар Медински једном је рекао да више неће финансирати режисере који снимају филмове о „Рашки-говњашки“. У томе постоји логика. Боље је, свакако, као што је Стаљин радио, дати новац за филм „Иван Грозни“ или „Александар Невски“. Међутим, објективно, Русија нема новог Ејзенштејна који би могао новцем буџета снимити ремек-дело, а нема ни Стаљина.

У суштини, одлуку да се сними филм или серија, рецимо, о Полтавској бици  треба да донесе посебан комитет који би био у саставу „министарства пропаганде“ где би се бавио „украјинским правцем“. Узгред, да је постојао такав комитет, највероватније не би било кијевских мајдана – ни 2004., ни 2014. године.

Министарство пропаганде, које би сагледавало државну идеологију у целини, лако би дало новац још недовољно `тржишном`и не сасвим `патриотском` Андреју  Звјагинцеву. Зато што је он звезда филмских фестивала и формира у иностранству слику о Русији као културној суперсили.

Андреј Звјагинцев

Историјска политика, у коју чак и шеф државе мора да се меша, данас је генерално никаква. Министарство просвете издаје уџбенике историје, којима и даље нико није задовољан. А разлог незадовољства је једноставан. Данас нема ко да ауторима уџбеника постави задатак и нема ко да им објасни на коју се верзију одређених историјских догађаја треба ослонити као на еталон.

Зато се већ 30 година споримо да ли у средњим школама треба изучавати „Архипелаг Гулаг“ и ко је крив за Карипску кризу.

О успесима руске меке моћи у иностранству нема смисла ни говорити.

Због свега, министарство пропаганде уопште није маргинална идеја, већ реална и давно сазрела потреба.

Чак и у САД, које свој систем вредности промовишу кроз хиљаде приватних канала, укључујући биоскоп, музику, моду… политички систем преко својих главних структура дефинише кључне смернице, које потом репродукују сви остали. А по потреби се те смеринице прилагођавају променама – у складу са `линијом партије`.

Већ тридесет година нам „демократска јавност“ доказује нам да је идеологија апсолутно зло. Није чудо што је у „Јељцинов устав“ укључен и став да у Русији не може постојати државна идеологија. Али, одустајући од идеологије 1991. године, Русија се једноставно разоружала пред својим спољним и унутрашњим непријатељима.

Баш као што је уздигла своју војску током последњих 20 година, тако Русија треба да поврати своју одбрамбену способност у сфери идеја.

http://fakti.org/rossia/u-rusiji-postoje-ozbiljni-ljudi-koji-dokazuju-da-joj-je-potrebno-ministarstvo-propagande

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар