Вјере Одабрано

Српска Бока Которска спрема Милу Велики бокешки црквено-народни сабор

СВЕТОСТЕФАНСКИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР У САВИНИ ПОТВРДИО СТАВОВЕ ТРОЈИЧИНДАНСКОГ САБОРА
  • Светостефански сабор упозорио власт у Подгорици: „Однос који Влада Црне Горе буде имала према имовини Православне Цркве Српске у Боки и Црној Гори у наредном периоду опредијелиће одлуке Великог бокешког црквено-народног сабора који је у припреми
  • Сабор отимачима храмова СПЦ поручио: „Бока Которска је од 1870. до 1931. године имала засебну Бококоторску и Дубровачку епархију којој је заштитник био Свети Сава. Ујединила се у Српску Патријаршију директно и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године. Године 1918,  која је кључна за предлог закона (којим би власт да отме имовину СПЦ), Бока Которска и њена Српска православна епархија немају везе са Црном Гором
  • Бока је, од давнина, духовно припадала Зетској и Хумској епископији које је основао Свети Сава још 1219. године, Бока Которска је први пут у својој историји ушла, и то без демократске процедуре, у независну Црну Гору 2006. године
  • Сабор је Ђукановићев режим подсетио: Када је 1848. године Бан Јелачић почео да ствара „Троједину Краљевину“ од Хрватске, Далмације и Славоније, подразумијевајући да Бока припада Далмацији, позвао је и Боку у ту заједницу, а Петар II Петровић Његош, у своме југословенском заносу, на неки  начин је подржао ту идеју и сугерисао Бокељима да пристану на то. Тим поводом је сазвана Свебокешка скупштина у Прчању 13. јуна 1848. године која одбила Његоша са уважавањем
  • Хрватско-славонском сабору је поручила: „ НАЈПЕРВА И НАЈСВЕТИА НАША ДУЖНОСТ ТА Е ЈАВИТИ ПРЕД СВИЕТОМ ДА МИ ДАЛМАТИНЦИ НИЕСМО, НО БОКЕЗИ…“  /КОИ ПРИПАДАМО/…“ ПО ПОЛОЖАЈУ, ПО ИСТОРИИ, ПО ЕЗИКУ, И ПО ПЛЕМЕНУ ВЕЋЕГ БРОЈА СЛАВЕНСКО-СРПСКОЈ НАРОДНОСТИ…“

СВЕТОМ архијерејском литургијом у храму Успења Пресвете Богородице у манастиру Савина је почео Светостефански црквено-народни сабор, уприличен поводом празника преноса моштију Светог архиђакона Стефана – Славе Херцег Новог.

Служили су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са господом Епископима будимљанско-никшићким Јоаникијем, милешевским Атанасијем и умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем (Јевтићем), уз саслужење свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће многобројног вјерног народа.

У току Литургије Митрополит Амфилохије је у чин игумана произвео настојатеља манастира Савина јеромонаха Макарија, а на њеном почетку у чин чтеца Ђорђа Павловића.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Атанасије (Јевтић) је рекао да је Свети архиђакон Стефан први крстоносац после голготскога крстоносца – Господа и Спаса нашега Исуса Христа.

„Овде је наслеђе тога Светога Стефана, у овој светињи, коју су у име следбеника Светога Стефана Немањића Саве подигли наши херцеговачки, тврдошки калуђери у 16. и 17. веку. А Немањићи су постали тада Венцловићи, Стефановићи, крунисани од Светога Стефана. Узимали су његово име: Стефан Немања, Стефан Првовенчани – сви редом су били Стефани. Јер, понели су круну своју као Крст Христов – били су крстоносци“, подсјетио је умировљени Епископ захумско-херцеговачки.

Додао је Да је Свети Сава био први крстоносац и венценосац свих „српских и поморских земаља“.

„И овдје је стигао Свети Сава и зато се манастир зове Савина. И хвала Богу и Светоме Сави. Он је крунисао свога брата Стефана Првовенчанога венцем Стефана Првомученика. И то је после било наслеђе и Светом Лазару Косовском и свима ослободиоцима Косова и носиоцима Крста часнога и поборницима имена Христовога и имена Србиновога“, казао је он.

Владика је свима сабранима честитао празник и Славу Херцег Новога.

Након  Литургије засједао је Светостефански црквено-народни сабор, који се заједничком поруком одредио према злонамерном предлогу закона, којим Влада Црне Горе намерава да Српску Цркву у Црној Гори лиши њеног вековног наслеђа.

Игуман Макарије прочитао је заједничку поруку сабора:

У ИМЕ ОЦА И СИНА И ДУХА СВЕТОГА, ТРОЈИЦЕ ЈЕДНОСУШНЕ И НЕРАЗДЈЕЉИВЕ!

Данас, на дан великог, свенародног Светостефанског бокешког црквено-народног сабора у древној Савинској светињи Богородичине Светоуспењске цркве, ми православни архијереји, свештенство, монаси, монахиње, вјерни народ Боке Которске, сабрани Духом Светим, обраћамо се народу и јавности износећи свој став о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.

Овај предлог закона, који је 16. маја 2019. г. утврдила Влада Црне Горе, а чији предложени текст представља безакоње без преседана, усмјерен је на разарање једине истинске Православне Цркве у Црној Гори.

Намјесто очекиваног Закона о реституцији од комуниста одузете црквене имовине, овај Предлог закона уперен је очигледно искључиво према имовини Митрополије црногорско-приморске и осталих православних епархија на територији данашње Црне Горе, иако се још прије 4 године сама Венецијанска комисија изјаснила да је конфисковање имовине забрањено, а званичан став ове године кроз Мишљење Венецијанске комисије у вези овог спорног Предлога закона је да се право власништва има утврдити у за то предвиђеним поступцима, у складу са Европском конвенцијом и праксом Европског суда за људска права.

У земљи која свим својим дипломатским и легислативним напорима стреми Европској унији, предлаже се закон који крши Европску конвенцију за људска права по више основа. Оно што законски текст предвиђа треба назвати правим именом – конфискација имовине од законитих власника – титулара права, чиме се очигледно крши право на мирно уживање својине.

Народ Боке Которске, познајући своју историју, зна да су у Краљевини СХС, односно Југославији, области Црне Горе са Метохијом ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку Которску. Бока Которска је од 1870. до 1931. године имала засебну Бококоторску и Дубровачку епархију којој је заштитник био Свети Сава. Ујединила се у Српску Патријаршију директно и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године.

Године 1918., а која је кључна за поменути Предлог закона, Бока Которска и њена Српска православна епархија немају везе са Црном Гором. (Иначе, Бока је, од давнина, духовно припадала Зетској и Хумској епископији које је основао Свети Сава још 1219. године.) Формирањем НР Црне Горе, доласком комунистичке власти, Бока Которска је 1945. на скупу одржаном у Херцег Новом, из другог покушаја, „угурана“ у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји је ушла, и то без демократске процедуре, у независну Црну Гору 2006. године.

Када је 1848. године Бан Јелачић почео да ствара „Троједину Краљевину“ од Хрватске, Далмације и Славоније, подразумијевајући да Бока припада Далмацији, позвао је и Боку у ту заједницу, Петар II Петровић Његош у своме југословенском заносу је на неки начин подржао ту идеју и сугерисао Бокељима да пристану на то.

Тим поводом је сазвана СВЕБОКЕШКА СКУПШТИНА у Прчању 13. јуна 1848. године позната као ПРЧАЊСКА СКУПШТИНА.

Представници цијеле Боке, православни и римокатолици, њих око 300, одговорили су Његошу са дужним поштовањем, али су га одбили са аргументацијом из писма које су упутили Хрватско-славонском сабору:

„ НАЈПЕРВА И НАЈСВЕТИА НАША ДУЖНОСТ ТА Е ЈАВИТИ ПРЕД СВИЕТОМ ДА МИ ДАЛМАТИНЦИ НИЕСМО, НО БОКЕЗИ…“  /КОИ ПРИПАДАМО/…“ ПО ПОЛОЖАЈУ, ПО ИСТОРИИ, ПО ЕЗИКУ, И ПО ПЛЕМЕНУ ВЕЋЕГ БРОЈА СЛАВЕНСКО-СРПСКОЈ НАРОДНОСТИ…“

Давне 1718. године су тадашњи новски Бокељи, стварајући своју самоуправу, у  обраћању млетачком Сенату тражили сљедеће:

Да становници ХерцегНовога, који су сви православне вјере, смију и даље да живе са истом вјером и да им, осим тога, буде допуштено да проширују и поправљају православне цркве и манастире који се налазе на поменутој територији, и то без ичије забране.

Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика словенског, као што се у прошлости увијек чинило; владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором не умијеша.

Дужд Joannes Cornelio одговорио је дукалом од 14. јула 1718: “Да могу слободно, као и до сада, живјети у својој православној вјери и да их нико за то не смије узнемиравати, и да могу поправљати своје цркве и манастире, када то нађу за потребно”, из чега је више него јасно да је Млетачки дужд у потпуности поштовао средњовјековно српско државно и духовно насљеђе.

Дукалом добијена права Топаљске општине – „Комунитади“  огледала су се у званичној употреби језика, званичној употреби  ћириличног писма у општинској управи, у независности судства и праву на печат, у слободи исповједања Православне Вјере и у црквеној припадности Светој Пећкој Патријаршији, као и у праву на обнављање и подизање нових православних храмова. Ова права су била основ за очување и унапређење културне истовјетности (идентитета) нашег народа кроз наредне епохе.

Данас и овдје, на трагу својих предака, потврђујемо став Тројичинданског сабора у Подгорици о овом предлогу закона, произносећи опет глас Цркве и народа у вези са намјером Владе Црне Горе да Православну Цркву Српску у Црној Гори и Боки лиши њеног насљеђа.

Однос који Влада Црне Горе буде имала према имовини Православне Цркве Српске у Боки и Црној Гори у наредном периоду опредијелиће одлуке Великог бокешког црквено-народног сабора који је у припреми.

КАКО БРАНИЛИ СВОЈЕ СВЕТИЊЕ И ГРОБОВЕ, ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО!

ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ ЦРНЕ ГОРЕ

Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и егзарх Свештеног трона Пећког г. Амфилохије

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије,

Епископ милешевски Атанасије,

Епископ захумско-херцеговачки  Димитрије,

Епископ диоклијски Методије и

Епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић)

и сво православно свештенство и монаштво Боке Которске

 

https://mitropolija.com/2019/08/15/svetostefanski-crkveno-narodni-sabor-u-savini-potvrdio-stav-trojicindanskog-sabora-u-podgorici/

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар