Кецмановић: Било је и неке вајде од Шмитовог шмитовања Босне

• Јесте хохштаплерај све у вези са њим, од доласка до одласка, али није само његов. Он није могао да изводи ништа од тога да није било Меркелове, која га је предложила за в.п. до колективног Запада који га је подржавао иако лажног
• Кристијан ШМИТ је у БиХ стигао без пасоша УН и обезбјеђења плавих шлемова, али пошто у муслиманском Сарајеву обожавају своје бивше окупаторе – не само Османлије – били су довољни њемачки пасош и пратња баварске полиције. Чак и боље: умјесто безличних 100 чланица УН, међу којима има и душмана, иза њега је стао Берлин. СС Ханџар дивизија и тако то
• Сјетимо се да је в.п. Петрич на самом одласку издиктирао серију наметнутих закона у вип салону аеродорома на Бутмиру и да је инертни в.п. Валентин Инцко послије 12 година мировања посљедњег дана мандата прогласио закон о вербалном деликту да би заштитио хашку истину о Сребреници. Зашто би Шмит пропустио да употреби бонска овлаштења која још увијек има, ако му намигну из Брисела и Берлина или онако на своју руку? Елем, не треба бити сигуран да је Шмит рекао своју посљедњу, и да иза тога неће стајати Мерц, Стармер и Каја Калас
• Ево и нешто лијепо о Шмиту. Он је лошу политику међунароне заједнице у БиХ довео до врхунца тако да горе није могло и извргао је руглу да је већ постала трагикомична. Да је регуларно изабран за в.п. и да није правио толико опасних глупости, вјероватно би се већ устаљени притисак на Српску наставио у недоглед. На томе њему хвала

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

МОРАМ да признам да ми је Шмит, откако му се изјаловила комбинција са Марфијем и Узуновићком да дохака Додику, постао на неки начин симпатичан.

На почетку ме чудио, касније нервирао, а сад ми у извјесном смислу импонује што се бори до посљедњег даха. Јесте све у вези са њим, од доласка до одласка, хохштаплерај, али није само његов.

Он није могао да изводи ништа од тога да није било Меркелове, која га је предложила за в.п. до колективног Запада који га је подржавао иако лажног.

Шмит, јасно је, није човјек од професионалне етике, моралног интегритета, људског достојанства, било каквих принципа, али данас ни политичари који су на важнијим функцијма у свијету махом нису бољи. Сјетимо се Тонија Блера који је Американцима дотурио информацију о Садамовом „хемијском оружју за масовно уништавање“ да би оправдали инвазију на Ирак. Испоставило се да га нема, али окупација је већ била у току па је ново оправдање био „дефицит демократије“.

У политици унутрашњој и спољној, увијек је било лажних обећања и обмана, али Блерова спектакуларна лаж, која кумовала огромним људским страдањима и материјалним разарањима од којих се Ирак није опоравио, означила је почетак ере постистине и постчињеница, у којој медији у служби власти креирају параелну реалност. А Блер је, по истеку премијерског мандата, као успјешни иноватор са својим маркетиншким тимом отворио фирму за међународни политички консалтинг и посао му добро иде.

Зато се данас говори да је проблем земаља ЕУ што немају великих државника попут Черчила, Де Гола, али и Митерана, Кола, а Виктор Орбан, који је био изузетак, изгуби изборе.

Нису ни побројани били светци, али су се, поред интелигенције, мудрости, интуиције, храбрости и других способности, држали минимума принципа.

Нисмо ли онда сувише очекивали од једног швапског чиновника на измаку каријере за кога Меркелова није нашла мјесто да остане у влади, па га је послала на Балкан у Босну, гдје се ионако све врти у кругу, да у миру рутински доради за добру пензију?

Када је постало јасно да ће инертни Валентин Инцко послије 12 година да оде кући, мутер Ангела је све предухитрила и кандидовала га за в.п. у Сарајеву.

По не/писаном правилу позиција в.п. припада Европљанима, замјеничка Американцима, супервизорска за Брчко такође Американцима, с тим што је у почетку замјеник био сива еминенција, а касније је суперсила спојила ове своје двије позиције, а сива еминенција постао је амбасадор САД преко ПИК-а. Затим некако је постало нормално да то буде Њемац или Аустријанац.

Они, као окупатори, најбоље познају земљу и људе, а у Хрватима и Бошњацима имају вјерне колаборанте из два свјетска рата. Нико из западног табора није оспорио предлог нити предложио проивкандидата, те је Шмит глатко прошао до СБ УН. А онда, види јада, Русија и Кина нису дале сагласност али пошто нису уложиле вето, Шмит је уз прећутни благослов западних чланица СБ наставио пут Башчаршије.

Стигао без пасоша УН и обезбјеђења плавих шлемова, али пошто у муслиманском Сарајеву обожавају своје бивше окупаторе – не само Османлије – били су довољни њемачки пасош и пратња баварске полиције. Чак и боље: умјесто безличних 100 чланица УН, међу којима има и душмана, иза њега је стао Берлин. СС Ханџар дивизија и тако то.

Шмит опет лијепо испраћен из Њујорка, лијепо дочекан у Сарајеву, није ни тражио званично разјашњење свога статуса. Ко шиша двије суперсиле Русију и Кину!

У њему су прорадиле познате људске слабости. Хтио је човјек пред крај радног вијека још нешто да заради да му се нађе за старост, да повећа пензијски основ, да не може касније себи да пребацуе да није све покушао.

Нето 60 хиљада евра мјесечно није шала, а ту је и привлачна моћ власти, са бонским овлаштењима – буквално императорске.

Можда је том по свему малом човјеку пало на памет и да би на крају каријере могао да се прослави: да пресјече босански Гордијев чвор који се затеже већ 30 година што није успјело шесторици претходника. Но није оно тог формата и да сања о подвизима него калкулише са бенефицијама којима би у данашње вријеме мало ко одолио.

А указала му се прилика: није га нико именовао па нема ко ни да га смијени. На конкретна питање бањалучких новинара о контравезама око његовог именовања, давао је несувисле одговоре да је „најважније за БиХ да је добила в.п.“, да „има превише посла да би се бавио тим процедуралним баналностима“, да га је „именовао ПИК и да сагласност СБ УН и није неопходна“. А онда су му прискакали у помоћ сарајевски медији, разрађивали његове глупости и нападали све који му постављају незгодна питања.

Плус, када понестане и такве аргументације, рутински су нападали на Српску и Додика, Србију и Вучића, Русију и Путина. Најрадије би, али се не усуђују, и на Трампа, али зато неизоставно извуку крунски адут – „геноцид у Сребреници“.

Међутим, нису ли Шмита, чак и они који су га досљедно звали лажним и критиковали његове извјештаје, ипак већ самим тим што су се бавили његовим писанијем легитимисали, умјесто да су тражили да се скину са дневног реда јер су стигли од ненадлежне особе? И тачка.

И сама Српска је преко Руса слала контра извјештаје Шмитовим и тако му индиректно давала легалитет. А шта се и могло друго?

Да ли се могло ћутати док он сваких шест мјесеци као вергл понавља исту тезу да сви проблеми долазе из Бањалуке и да је главни реметилачки фактор лидер Српске и његова „запаљива реторика“?

На неки начин је био и у праву јер је једино Додик на његове полугодишње извјештаје непрестано узвраћао све јаче. У својим дневним изјавамо ругао му се, измијавао га, пријетио му да ће га ухапсити ако уђе у Српску, одбијао да његове одлуке објави у Службеном гласнику Републике Српске, скупштинским одлукама поништавао све што је је овај покушавао да наметне, називао га њемачким туристом, лажним в.п., и у свакој изјави рушио његов ауторитет без покрића.

Ауторитет који су му признавали ФБиХ, односно Бошњаци и Хрвати, те колективни Запад, као и године које су пролазиле, потврдили су његов статуст в.п. макар и уз префикс „самозвани“. Једино му је Додик свакодневно загорчавао живот.

На крају га је толико испровоцирао да је Шмит одлучио да га буквално ухапси. И уз подршку Бајденовог амабасадора САД, и бошњачког правосуђа готово да је успио да изабраног поредсједника Републике, стави из решетака, а онда се по већ познатим филмски дараматичним околностима све преокренуло.

Катил ферман и свилен гајтан стигао је за Шмита из Бијеле куће. Преко ноћи је преовладала оцјена да је лажни в.п. био узрок највеће послијератне кризе у БиХ. На састанку СБ УН 12 маја, поред Руса и Кинеза, и Американци су се окомили на њега као да су ни лук јели ни лук мирисали.

Три суперсиле против једног Кристијана једино су га екстравагантни Енглези бајаги бранили, али Британија је ипак само велесила и није баш у доброј кондицији.

Али и када су сви очекивали његову оставку, Кристијан се није дао омести. Из Сарајева је коментарисао: „Свеједно је да ли ћу отићи сутра или за годину дана, поблеми у БиХ тиме неће бити рјешени“.

Сјетимо се да је в.п. Петрич на самом одласку издиктирао серију наметнутих закона у вип салону аеродорома на Бутмиру и да је инертни в.п. Валентин Инцко послије 12 година мировања посљедњег дана мандата прогласио закон о вербалном деликту да би заштитио хашку истину о Сребреници.

Зашто би Шмит пропустио да употреби бонска овлаштења која још увијек има, ако му намигну из Брисела и Берлина или онако на своју руку? Тим прије што три европске велике силе (Њемачка, Британија, Француска) и даље опонирају трима глобалним суперсилама са аргументима: БиХ је у европском дворишту, на путу у ЕУ, ту доминирају европске инвестиције.

Уосталом, Шмит је сада у статусу вршиоца дужности в.п. у оставци све док не буде изабран нови. Замислите такво звање: „в.д лажни“.

Елем, не треба бити сигуран да је Шмит рекао своју посљедњу, и да иза тога неће стајати Мерц, Стармер и Каја Калас.

Срећа наша да се о Босни одлучује у СБ УН, а не у ЕУ и што се Си, Трамп и Путин договарају, да Вучић путује у Пекинг. А оно што се чуло 12. маја на Ист Риверу: „укидање протектората“, „препуштање власти домаћим институцијама“, „повратак изворном Дејтону“, „транзициони в.п. на мандат три мјесеца“, „договор равнопавне три сране“ – све добро звучи.

Најзад и једна лијепа о Шмиту.

Он је лошу политику међунароне заједнице у БиХ довео до врхунца тако да горе није могло и извргао је руглу да је већ постала трагикомична. Да је регуларно изабран за в.п. и да није правио толико опасних глупости, вјероватно би се већ устаљени притисак на Српску наставио у недоглед. На томе њему хвала.

И још једна… Срби воле да критикују власт, да о својим министрима говоре да им фале школа, искуство, знање, памет, поштење, али пошто је особа Шмитовог формата могла да буде министар у влади Меркелове у најбољим годинама Њемачке, онда нашим можемо још и да се дичимо.

Ето то су и неке вајде од шмитовања Босне.