Павић: Одлазак грађанина Шмита је почетак неповратног процеса деколонизације БиХ

• Да су се амерички творци Дејтона и њихови европски и сарајевски вазали држали слова Дејтона, БиХ би можда имала шансу да опстане, па чак и да буде релативно функционална
• Централизована БиХ је за западне силе, осим идеолошке, имала и пратећу, геополитичку сврху: управљање пост-југословенским простором кроз активну парцелизацију и уситњавање српског државно-етничког простора. Јер Срби управо представљају ону врсту етничког корпуса који је био и остао посебан трн у оку глобализатора – поседују древни национални идентитет и својеврстан култ државотворности
• Два су фактора опасни процес зауставила: 1. други долазак Трампа и 2. способност руководства Републике Српске да промену у Белој кући искористи зарад почетка ослобађања од наметнуте босанско-херцеговачке лудачке кошуље. Српска учвршћује везе са снагама новог суверенизма и мултиполаризма, са центрима у Белој кући, Москви и Пекингу
• Босна и Херцеговина је поново, као и при крају аустроугарске окупације, постала својеврсни полигон за борбу између једног декадентног старог поретка и новог који још није потпуно дефинисан али свакако, за разлику од старог, нуди српском народу прилику да заузме много бољу и повољнију геополитичку позицију

(Трибина је одржана 27. маја у Прес-центру УНС, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)

ДО доласка друге Трампове администрације, Босна и Херцеговина је била, чинило се, безнадежни заточеник либерал-глобалистичког поретка. И више од заточеника: БиХ је том поретку служила као својеврсно огледно добро, територија наизглед резервисана за експерименте у стварању мулти-култи државе под строгим, али наводно праведним и хуманим неоколонијалним надзором намештеника западних колонијалних сила.

Наравно, испод те званично представљене површине се истовремено одвијао и процес циљаног разграђивања Републике Српске и мање-више контролисаног демолирања српске државности – и то са обе стране Дрине.

Наравно, да су се амерички творци Дејтона и њихови европски и сарајевски вазали држали слова Дејтона, Босна и Херцеговина би можда имала шансу да опстане, па чак и да буде релативно функционална. Но, као што је случај са практично свим уговорима и споразумима у којима недоговороспособне западне силе учествују, и Дејтон је посматран утилитарно, као нешто привремено, потрошна роба у служби крајњих западних циљева – дакле уговор подложан једностраним променама, кршењима, изигравањима и релативизацијама.

Локални корисник тих бенефиција је на првом месту било политичко Сарајево, али и други регионални центри непријатељски оријентисани према српском фактору.

Било је могуће држати БиХ у том вишедеценијском стању провизоријума у условима када је Запад још увек постојао као мање-више уједињени глобални хегемон, шире познат под појмом ”колективни Запад”. И ту се није радило само о пукој војно-економско-технолошкој доминацији, већ и о гајењу истих, либерал-глобалистичких вредности, управљених ка истом циљу – успостављању светске доминације, односно владавине по замисли западних центара моћи.

Дакле, прављење централизоване вишенационалне творевине под ”просвећеним” западним надзором је представљало идеолошки императив који је требало да у пракси демонстрира перспективност прављења европског ”лонца за топљење” (melting pot-a), што је очигледно била судбина која је била намењена читавој Европској унији, односно старим европским нацијама које би се нашле под контролом Брисела. (У исто време, ширење ЕУ и НАТО-а на исток је требало да буде у циљу слабљења и покоравања Евроазије.)

Међутим, као што је већ речено, пројектована централизована БиХ је за западне силе, осим идеолошке, имала и пратећу, геополитичку сврху: управљање пост-југословенским простором кроз активну парцелизацију и уситњавање српског државно-етничког простора. Јер Срби управо представљају ону врсту етничког корпуса који је био и остао посебан трн у оку глобализатора – поседују древни национални идентитет и својеврстан култ државотворности.

А уз то се традиционално сматрају блиским, исувише блиским савезницима перманентно демонизоване Русије, без чијег коначног покоравања никаква светска владавина или доминација не може да дође у обзир.

Два су фактора овај опасан процес зауставила: 1. други долазак Трампа и 2. способност руководства Републике Српске да промену у Белој кући искористи зарад почетка ослобађања од наметнуте босанско-херцеговачке лудачке кошуље. Док се сарајевске политичке структуре и даље грчевито држе за оне делове старог поретка који још увек опстају – преселивши свој центар из Вашингтона у Брисел и главне западно-европске престонице – Република Српска учвршћује везе са снагама новог суверенизма и мултиполаризма, са центрима у Белој кући, Москви и Пекингу.

Мора се истаћи да ова прилика није пала Републици Српској у крило сама од себе. То што је Милорад Додик током последње три америчке председничке кампање јасно и јавно декларисао своју подршку кандидатури Доналда Трампа је можда кључни фактор који је омогућио да Република Српска уопште дође у позицију да себе тако брзо наметне новој америчкој администрацији, поготово у светлу врло сложене светске ситуације.

И, ту се није радило само о личним афинитетима или доброј политичкој процени, већ и о нечем дубљем – дељењу основних заједничких вредности, попут привржености хришћанској култури и традицији, антиглобализма и посвећености суверенизму. При томе не треба занемарити и посебну вредност чињенице да су само Додик и Виктор Орбан имали петљу и политичку храброст да са простора под доминацијом, или боље рећи окупацијом либерал-глобалистичких центара моћи дају јасну подршку њеном трансатлантском антиподу.

С друге стране, оно што је за Републику Српску постала предност, за политичко Сарајево постаје проблем. За почетак, крах колективног Запада нужно са собом носи и знатно смањивање притиска против не само Српске већ и српског народа уопште. Друго, декларисана прохришћанска оријентација Трампове администрације не може а да не онеспокоји сарајевске крипто-исламисте који су се деценијама успешно камуфлирали испод ”грађанско-демократских” маски, баш по мери и рецепту њихових западних покровитеља и пратећих медијско-маркетиншких помагача.

Поготово треба да их забрине део нове стратегије Беле куће за борбу против тероризма, која специфично помиње опасност тзв. ”Црвено-Зелене” коалиције, односно савеза између екстремне левице – под коју се врло лако може сврстати и добар део носилаца woke идеологије из ЕУ – и исламиста.

Јер, у борби за васпостављање вредности које су, по виђењу нове америчке администрације, учиниле не само САД већ и цео Запад великим, либерал-глобалистичке елите које су лукаво користиле исламизам за дестабилизацију не само нација већ и хришћанства и хришћанских вредности уопште за Трампову Белу кућу представљају можда најозбиљнијег а скоро сигурно и најомраженијег непријатеља. Заједно са својим исламистичким савезницима, разуме се.

Уосталом, Венс и Рубио су на безбедносним конференцијама у Минхену 2025. и 2026. већ јасно осликали идеолошку пукотину која се доласком Трампове администрације отворила посред политичког Запада и тиме практично бацили рукавицу ЕУ. Република Српска се, бар у идеолошком смислу, нашла на америчкој страни те пукотине, и она ту чињеницу сада максимално користи.

Босна и Херцеговина је поново, као и при крају аустроугарске окупације, постала својеврсни полигон за борбу између једног декадентног старог поретка и новог који још није потпуно дефинисан али свакако, за разлику од старог, нуди српском народу прилику да заузме много бољу и повољнију геополитичку позицију.

У свему томе, већ сад се може рећи да је одлазак грађанина Шмита означио почетак неповратног процеса деколонизације БиХ и ресуверенизације народа који то истински желе и које су спремни да се за то изборе и нађу своје место у новој геополитичкој прерасподели карата, али и да се активно боре за вредности које су супротстављене старом, декадентном либерал-глобалистичком поретку.

Српски народ у Републици Српској то сигурно јесте.