Кецмановић: Гдје стаде Трампов Ландау – Ланди ће продужити, а Калас може – да се пуши

• Бошњаци су у паници што су од повлаштене нације током минулих 30 година, сада, и споља и изнутра, принуђени да схвате и прихвате да у Босни, иако релативно најбројнији, нису ни једини ни главни. Рачунали су да су вишеструко малобројнији Хрвати већ печени да – кантон по кантон – постану занемарљиви у ФБиХ, а да ће дугорочно и Српску утопити у своју јединствену и цјеловиту Босну
• Равноправни договор три народа у БиХ, који је најавио Трамп преко Ландауа, Хрвати ће доживјети као историјску прилику да се за столом изборе за националну једнакоправност у ФБиХ. Конкретно тражиће „увођење друге изборне јединице“ што би хрватском народу омогућило да након 30 година сам бира свог представника у државном Предсједништву БиХ, умјесто да му Бошњаци, деценијама бирају свог фаворита
• Док Додик више не спомиње много Дејтон и тежиште ставља на неодрживост БиХ и самосталност Српске, која се једина показала као њен витални дио, Лавров по први пут каже да ће се равноправни договор три стране водити „на основу Дејтона“
• За почетак је добро што ће Ланди већ током јуна бити изабран и што ће као амерички кандидат слиједити Ландауов „равноправни договор три стране“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАКО ће изгледати календар политичких догађаја до краја варљиве године 26-те?

У БиХ је на то било тешко одговорити и током мирнијих минулих деценија. Зато сада сасвим условно предвиђамо: до краја јуна избор америчког кандидата Ландија за високог представника на сједници ПИК-а, па затим предизборна кампања и избори у октобру, па онда у новембру верификација избора новог в.п. у СБ УН и разаматрање редовног полугодишњег извјештаја о стању у БиХ које ће на сједници СБ УН поднијети Ланди.

У међувремену, иза јавне сцене одвијаће се оно најважније: водиће се интензивне консултације између САД, РФ, ЕУ и Кине око постдејтонског трајнијег и стабилнијег рјешења за БиХ. Неко ће рећи: „Е таман посла, баш ти велики поред Украине и Ирана немају ништа прече од Босне!“. Није баш тако, након изборног пораза Орбана, перјанице суверениста и српског саборца у Европи и Трамповог фаворита у ЕУ, Српска и Србија су постале важне не смо за Москву и Брисел, него и за Вашингтон и Брисел.

Шта ће се договорити процуриће на капи, и бити извор безброј нагађања. На локалу је мање неизвјесно.

Равноправни договор три народа у БиХ, који је најавио Трамп преко Ландауа, Хрвати ће доживјети као историјску прилику да се за столом изборе за националну једнакоправност у ФБиХ. Конкретно тражиће „увођење друге изборне јединице“ што би хрватском народу омогућило да након 30 година сам бира свог представника у државном Предсједништву БиХ, умјесто да му Бошњаци, деценијама бирају свог фаворита.

Бошњаци ће контрирати аргументом да у Уставу заиста само пише да у колективном шефу државе један од три члана мора да буде Хрват што знатно бројнијим Бошњацима омогућује да стално бирају Жељка Комшића а овај заузврат промовише политику муслиманског Сарајева, а не западног Мостара.

На то ће Хрвати, подићи улог: захтјеваће трећи ентитет на против системске аномалије: три народа, а два ентитета.

Као најјачи аргумент, подсјетиће да су се, Вашингтонским споразумом, добровољно одрекли Херцег-Босне уз услов да Федерација БиХ уђе у конфедерацију са Републиком Хрватском. Најзад и на то да је дејтонски назив већег ентитета гласио „Бошњачко-хрватска федерација“ што је указивало на једнакоправност два народа у већем ентитету.

Устреба ли ,аргумент ће бити и то да су се Херцег-Босанци на међународно поништеном референдуму 2000, изјаснили за самоуправу заједнице кантона са хрватском већином.

Но, сами пали, сами се убили, Груде су од 90-их слијепо слиједиле директиве централе ХДЗ-а у Загребу, Туђмана и надбискупије, а професорка Мирјана Касаповић, са загребачког свеучилишта, највећи научни ауторитет у овој области, већ у неколико књига је исмијала ову „лукаву стратегију“ Хрватске у БиХ.

Сада су, међутим, сви стали у једну колону и заједно упрегли да исправе властите грешке, укључив и Њемачку, традиционалног ментора хрватске политике који је кумовао Вашингтонском споразуму. До те мјере да Драган Човић стратешки подржава Додикову политику изворног Дејтона и уставних ентитетских надлежности, а Макс Приморац, Американац хрватског поријекла из Херитејџ фондације већ мјесецима држи у Загребу научне конференције на којима промовише Трампову политику у БиХ на којим позвани и непозвани бошњачки делегати грчевито бране јединствену и цјеловиту БиХ.

У сваком случају, Додик ће Човићу препустити прву лопту.

Бошњаци су у паници што су од повлаштене нације током минулих 30 година, сада, и споља и изнутра, принуђени да схвате и прихвате да у Босни, иако релативно најбројнији, нису ни једини ни главни. Иако су им, као и увијек, Српска, Србија и генерално Срби, дежурни непријатељи, непосредну опасност препознају у традиционалним савезницима Хрватима.

Рачунали су да су вишеструко малобројнији Хрвати већ печени да – кантон по кантон – постану занемарљиви у ФБиХ, а да ће дугорочно и Српску утопити у своју јединствену и цјеловиту Босну.

Трљали су руке збрајајући ентитетске надлежности које су високи представници отимали Српској и псовали Додика што не дозвољава да процес дављења Српске не иде брже и свеобухватније. Чак су оптуживали спољни фактор што толерише Додикову дрскост да још тражи да се отете надлежности врате и наметнути закони укину.

Али, Ксавије Бугарел, угледни француски познавалац Босне, написао је обимно дјело „Преживјети царства“ у коме указује на способност босанских муслимана да преживљавају прилагођавајући се османском, хабсбуршком и нацистичком окупатору, па и међународном протекторату.

Де Гобино би то назвао оријенталним кетманом. У наше вријеме илустрација би се то могло препознати и по честим промјенама имена нације, имена језика, вођа.

Познат по превртљивости, Алија Изетбеговић – јер му се, како је сам говорио, „прије подне чини онако, а поподне вако“ – као вођа националне странке, опет по властитом признању, није имао национално осјећање, него само вјерско.

Након тога је СДА прогласио мулти-култи партијом и самопрогласио се у предсједника свих грађана БиХ који су се убијали испод његовог прозора. Када се нашао пред капитулацијом, изјавио је да се Армија БиХ не бори за неку апстрактну идеју Босне него за опстанак муслиманског народа.

На историјском скупу своје вјерско-националне елите крајем 93, оном на коме су „ушли као муслимани а изашли као Бошњаци“, није рекао да је принципе и мапе Дејтона већ био прихватио у Женеви, али је присталицама унитарне државе одбрусио да „Босна није кумир да јој се морамо клањати“. А народ се изјаснио: „Потпиши Алија макар била к’о авлија!“

Бајденов амбасадор САД у Сарајеву Мајкл Марфи ономад вели да му је Бакир Изетбеговић неком приликом рекао да би „могао да живи и у подијељеној Босни“. А Додик је ове недеље на скупу „Геостратешки правац Српске“ у Српском Сарајеву изјавио да га је неименовани западни високи функционер питао да ли би у прилог подјеле Српска била спремна да Бошњацима уступи конкретан дио територије, из чега овај закључује да се у дискрецији већ разговара и о мирном разлазу.

Ни на такво рјешење – да за почетак добију ентитет, потенцијално државу Бошњакистан -нису гадљиви, али ће им чак и неолиберални глобалисти тешко то дозволити без дебелих гаранција да неће постати база исламског тероризма у европском дворишту.

А за територијалне компензације мораће да се обрате Хрватима који неће шкртарити да их се кутаришу.

Да ли то значи да ће доћи до распакивања Дејтона?

Одбрана Дејтона са анексима била је током минуле три деценије главно српско политичко оружје против систематског ревизионизма од стране потписника и гараната. Ревизија је почела од самих америчких креатора Дејонског устава: „Дејтон је донио мир али не политичко рјешење за Босну“, иако је редосљед и логички и политички морао бити обрнут: Мир је наступио када је нађено уставно рјешење.

Но ту глупост су пратили и остали, укључив Черномирдина и Козирјева, јер је долазила од тада једине суперсиле.

Путин и посебно Лавров нису пропуштали ниједну прилику да кажу да се Русија залаже за стриктно поштовање Дејтонског споразума.

Док је Додик морао наглашавати „изворни Дејтон“ јер су се на терену умножиле атрибуције ала „Дејтон плус“ и „дух Дејтона“ да би камуфлирале грубу и очигледну ревизију, стари руски дипломата је понављао исту формулацију јер је за нову суперсилу постојала само једна верзија Дејтона коју је Русија гарантовала. Сада се ситуација мијења.

Док Додик више не спомиње много Дејтон и тежиште ставља на неодрживост БиХ и самосталност Српске, која се једина показала као њен витални дио, Лавров по први пут каже да ће се равноправни договор три стране водити „на основу Дејтона“.

То је важна нијанса јер ће Бошњаци при распакивању Дејтона вјероватно тражити да се све врати на почетак, све тамо до времена Османске окупације средњовјековне хришћанске Краљевине Босне, када је Босна била вилајет и сва земља беговска.

Српска би се могла позвати на историјску чињеницу да се као већ проглашена Република тек накнадно прикључила Бошњачко –хрватској федерација и да је била страна у међународном споразуму, затим да се српски народ у БиХ још у децембру 91-ве изјаснио да БиХ остане са Србијом у скраћеној Југославији.

Болна тачка Српске је прекид коридора код Брчког што није учињено у Дејтону него накнадном арбитражом, па дио неумске ривијере који јој припада међународноправно.

За почетак је добро што ће Ланди већ током јуна бити изабран и што ће као амерички кандидат слиједити Ландауов „равноправни договор три стране“.

А Каја Калас може да се пуши.