Љепојевић: Посјете Трампа и Путина Пекингу потврдиле су да је Кина водећа сила свијета

• Доналд Трамп је веома ружно говорио о Кини, уводио казнене мјере, и потом преко рата у Ирану ушао и у посредан или хибридни енергетски рат против ње. А онда је упорно желио да дође у званичну посјету Пекингу, али није добио ништа осим – величанственог дочека
• Кина има највеће резерве злата на свијету и у јулу 2026. године у Хонг Конгу отвара берзу злата. Тиме ће озбиљно угрозити значај западних берзи јер може да понуди стварно злато а не само папире на неку будућу количину. То ће, поред јачања јуана, омогућити и плаћање нафте у злату, што се већ дешава са Саудијском Арабијом. Ту нема мјеста за долар
• Кина има депозите у својим банкама, што приватних што компанијских, у вриједности преко 50 хиљада милијарди долара. То је равно федералном дугу Америке и веће је од свих банкарских депозита Америке, Европске уније и Јапана заједно
• Кина и Русија јесу предводници те историјске промјене али у заједничкој декларацији се истиче да хегемонија било који земље није прихватљива и чак да би требало да буде забрањена. Нико нема право да диктира међународне послове нити да одлучује о судбини других земаља. Кина је носилац економске моћи а Русија политичке и у великој мјери интелектуалне
• Трамп је изјавио да је ратом против Ирана „уништио“ БРИКС јер је напао једну од кључних чланица а да је једна друга, УАЕ, у рату против Ирана. И Индија је индиректно подржала америчко-израелски рат, па је БРИКС у једном часу био у нокдауну, али је ипак преживио. Сада је пред том интеграцијом кључни посао да се организује. Вријеме захтјева неку врсту институционализације, посебно у финансијском и безбједносном сектору

Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

У СЈЕНЦИ све чешћих регионалних ратова, у свијету се дешавају интензивни процеси формирања новог свјетског поретка. Ратови се и генеришу да би се ти процеси нарушили и зауставили али су они незаустављиви.

То је видљиво свакога дана а два недавна политичка догађаја су најупечатљивији симболи настанка новог свјетског поретка. То су посјете америчког предсједника Доналда Трампа и руског лидера Владимира Путина Кини.

Предсједник Трамп је до сада веома, благо речено, ружно говорио о Кини, уводио казнене мјере, и потом преко рата у Ирану ушао и у посредан или хибридни енергетски рат према тој земљи. И онда је упорно, упркос томе, желео да дође у званичну посјету Пекингу.

Прво је сам најавио да иде у посјету 15. марта ове године, док је већ био рат против Ирана, али званични Пекинг је саопштио да њима није познат тај датум. И на крају, два мјесеца касније до посјете је ипак дошло, али онда када су Кинези то одлучили. Предсједнику Трампу је приређен величанствен дочек, какав према кинеским стандардима и доликује предсједнику Америке – ко год да је био. Достојанством у дочеку Кина је показала да је њој Америка важна и да је уважава а не ко је предсједник у одређеном тренутку.

Изузев достојанственог дочека Трампови жељени резултати током посјете не постоје. Чак и његова изјава да је Кина наручила 200 Боинг авиона изгледа није тачна јер су Кинези саопштили да не знају за такву наруџбину.

Уосталом Кина је већ развила своју индустрију путничких авиона.

Кина је својим држањем и неприхватањем америчких захтјева коначно показала ко је у ствари главни. Предсједник Трамп је доживио неуспјех. Кина је та која одређује услове.

А и како другачије? Амбијент се темељно промијенио. Кина има највеће резерве злата на свијету и у јулу 2026. године у Хонг Конгу отвара берзу злата. Тиме ће озбиљно угрозити значај западних берзи јер може да понуди стварно злато а не само папире на неку будућу количину.

То ће поред јачања јуана омогућити и плаћање нафте у злату, што се, како је објављено, већ дешава са Саудијском Арабијом. Ту нема мјеста за долар.

Кина, према званичним подацима, има депозите у својим банкама, што приватних што компанијских, у вриједности преко 50 хиљада милијарди долара. То је колики је и федерални дуг Америке и више је од свих банкарских депозита заједно Америке, Европске уније и Јапана.

Кина планира да се из тог потенцијала купују и њене државне обвезнице, другим ријечима јефтино задуживање а дуговања су према сопственим грађанима. И онда ће у Хонг Конгу ускоро отворити берзу тих својих обвезница које ће потом служити и као платежно средство у јуанима.

Euroclear, једна од највећих свјетских компанија за међународна поравнања, саопштио је да планира да прихвати кинеске обвезнице у јуанима. С обзиром на потенцијал, Кина ће тако постепено преузети доминацију тржиштем обвезница што ће додатно угрозити доларски финансијски систем.

Неколико дана послије Трампа у Кину је дошао предсједник Русије Владимир Путин. Руско-кинеске посјете су већ постале рутинске али овога пута су лидери Кине и Русије донијели, потписали, заједничку декларацију стратешког партнерства чиме је потврђено да Кина и Русија не само да предводе евроазијску интеграцију него да су и лидери настајућег мултиполарног свијета. Тај процес је почео још 2021. године а ово је била његова формална дефинисаност.

У оперативном смислу, носиоци новог мултиполарног поретка су БРИКС и Шангајска организација за сарадњу (СЦО), која окупља 154 земље свијета.

Кина и Русија јесу предводници те историјске промјене али у заједничкој декларацији се истиче да хегемонија било који земље није прихватљива и чак да би требало да буде забрањена. Нико нема право да диктира међународне послове нити да одлучује о судбини других земаља. Кина је носилац економске моћи а Русија политичке и у великој мјери интелектуалне.

И док се гради свијет у коме ће се, како је рекао кинески лидер Си Ђинпинг, живјети у наредних стотину година – амерички предсједник Трамп прави комбинације како да се кандидује по трећи пут на изборима 2028. године.

У скоријој америчкој историји постоји преседан – Франклин Рузвелт је у тадашњим историјским околностима био предсједник у четири мандата. А онда је 1951. године усвојен 22. амандман на Устав којим се предсједници лимитирају на само два мандата у Бијелој кући.

Трамп намјерава да укине тај амандман. Мало је, међутим, вјероватно да ће и да успије јер то захтјева велики проценат гласова у Конгресу. Али, он има и друге планове.

Тако, према једном од тих планова, он намјерава да се 2028. године кандидује за потпредсједника а Џеј. Ди. Венс, садашњи потпредсједник, за предсједника. И онда би Венс као предсједник поднио оставку са разним објашњењима и предсједничко мјесто препустио Трампу. То би, мееђутим, било противзаконито, јер 12. уставни амандман забрањује бившим предсједницима да се кандидују за потпредсједнике.

Једна од опција је и да Трамп прогласи национално ванредно стање и онда откаже изборе. Могуће је зато да би могао да покрене неки велики рат.

Истовремено, Трамп би, како је изјавио 20. маја 2026. године, могао да се кандидује и за премијера Израела ако не успије у Америци. И многи кажу да то није виц. Трамп је рекао и да у тој земљи ужива подршку 99 одсто становништва.

Све је то ипак замајавање и игнорисање суштинских процеса у свијету.

И Европска унија покушава да купи вријеме и скрене на себе пажњу причама о проширењу, прије свега на такозвани Западни Балкан.

Њемачка и Француска су припремиле и неформални приједлог да се промијени модел „европског пута“ и да он буде изведен у фазама. У том приједлогу се истиче да је проширење најмоћније средство утицаја ЕУ.

У основи то значи да се земљама Западног Балкана понуди да имају све обавезе као да су чланице а формално нису у ЕУ. У преводу, бићете вазали, радићете оно што вам се каже, а о чланству – отом потом.

То је још једна ЕУ обмана која је и незаконита.

То су знаци амбијента новог свјетског мултиполарног поретка. Али, реално, још нико не може да каже, не зна, како ће тај мултиполарни поредак у пракси да функционише. Та функционалност је још у тражењу али разговори Трамп-Си и Путин-Си наговјештавају даље кораке у неизбјежној темељној промјени геополитичке карте свијета.

Мултиполарност је реалност и будућност али још би могло протећи много времена док се та интеграција институционализује.

Многи, међутим, вјерују да је за сада извјесно да ће један од стубова и моторна снага тих промјена бити БРИКС. Јер, промјене у геополитици Евроазије и Глобалног југа су кључне а БРИКС је њихова интеграција.

Ваљало би подсјетити да БРИКС чини десет земаља – Бразил, Кина, Русија, Јужна Африка, Индија, Иран, Египат, Етиопија, Индонезија и Уједињени Арапски Емирати.

Примљене су биле и Аргентина и Саудијска Арабија, али је Аргентина потом одбила чланство а Саудијска Арабија још није потврдила.

Ту је и 12 партнерских земаља – Алжир, Бјелорусија, Боливија, Куба, Казахстан, Малезија, Нигерија, Тајланд, Турска, Уганда, Узбекистан и Вијетнам.

То је огроман глобални потенцијал а за Америку је најгоре што БРИКС руши доминацију долара а долар је једини преостали инструмент америчке моћи.

И зато амерички рат против Ирана није само рат против те зремље него и рат против Кине и Русије, а можда прије свега – против БРИКС-а.

Сам предсједник Трамп је изјавио да је ратом против Ирана „уништио“ БРИКС јер напао је једну од кључних чланица а једна друга, УАЕ, је у рату против Ирана. А и Индија је индиректно подржала америчко-израелски рат. И, БРИКС је у једном часу био у нокдауну.

Али, БРИКС је ипак преживио. Сада је пред том интеграцијом кључни посао да се организује у новим околностима јер БРИКС нема формалну структуру, институције, него се само темељи на међудржавној сарадњи.

Вријеме захтјева неку врсту институционализације, посебно у финансијском и безбједносном сектору. За сада се одустало од заједничке обрачунске валуте и међусобна плаћања су у националним валутама. Нема долара. Али, то су незаустављиви процеси.

Америка одавно покушава да ратовима заустави те процесе али сем људских жртава није успјела – од Авганистана и Ирака до Украјине и Ирана.

Упркос свим неизвјесностима, већ сада је јасно, а нарочито послије посјета Трампа и Путина Пекингу, да је Кина водећа сила савременог свијета. Те посјете су потврдиле кинеску моћ и Кина више није „стидљива сила“ него са више самопоуздања и отворености, чак и извјесне атресивности, наступа на међународној сцени. Политика се ипак на крају своди на економију.

Кина се упорно држи партнерских принципа у односима са другима али, реално, она је нови свјетски лидер али не и хегемон. То је реалност а све друго је пропаганда.