Ћеранић: БиХ постаје и тест односа снага између САД и Европске уније

• САД подржавају италијанског дипломату Антонија Занардија Ландија, док Француска, Њемачка и Велика Британија подржавају француског дипломату Ренеа Троказа. Личности су само видљиви дио спора. Иза њих стоје различите визије будућности БиХ и улоге ОХР
• БиХ више није само периферно питање Балкана, већ простор на којем се преламају шире промјене у трансатлантским односима. Основни проблем БиХ није само у томе што се у њој сукобљавају различите домаће политике, већ и у томе што се преко БиХ преламају интереси великих сила
• За Српску је важније како је високи представник именован и како ће се понашати него како се зове. Она ће, по свему судећи, задржати однос према новом високом представнику као према Шмиту ако његово именовање буде извршено без потврде Савјета безбједности УН
• Умјесто расправе о томе ко ће бити наредни високи представник, суштинско питање требало би да буде: када ће БиХ престати да функционише као међународни протекторат

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

НИ ТРЕЋА сједница Управног одбора ПИК-а, на којој је требало да буде именован високи представник за БиХ, није дала очекивани резултат, већ је завршена без договора.

ОХР-ом ће и даље управљати замјеник високог представника Луис Кришок, док ће именовање насљедника Кристијана Шмита морати да сачека.

Шта неуспјех ове сједнице говори о односима унутар међународне заједнице?

Ово показује да такозвана међународна заједница више не наступа као јединствен политички блок. До сада смо најчешће говорили о размимоилажењима Запада и Русије, а данас имамо отворено неслагање унутар самог западног савезништва – између Вашингтона и водећих европских престоница. Другим ријечима, питање БиХ постало је тест односа снага између Сједињених Америчких Држава и Европске уније.

Вашингтон жели кандидата који би, по свему судећи, водио рационалнију и ограниченију политику интервенционизма, док дио европских држава настоји да задржи досадашњи модел снажног политичког присуства ОХР-а. Показало се да међународна заједница више није јединствен политички субјект.

БиХ је постала мјесто размимоилажења не само Запада и Русије већ и Сједињених Америчких Држава и водећих европских сила.

Ово више није само спор о имену новог високог представника. Познато је да САД подржавају италијанског дипломату Антонија Занардија Ландија, док Француска, Њемачка и Велика Британија подржавају француског дипломату Ренеа Троказа. Пошто договор није постигнут ни 4. јуна, ни 30. јуна, ни 14. јула, очигледно је да је ријеч о сукобу различитих политичких концепција, а не о обичној кадровској дилеми.

Личности су само видљиви дио спора. Иза њих стоје различите визије будућности БиХ и улоге ОХР-а. Америчко опредјељење за Занардија Ландија може се тумачити као дио ширег приступа администрације у Вашингтону, која је мање заинтересована за неограничени политички инжењеринг и изградњу држава, а више за стабилност, економске и енергетске пројекте и конкретне америчке интересе. Европске силе, с друге стране, желе да задрже примарну политичку улогу у БиХ и пресудан утицај на дјеловање ОХР-а.

Зато није спорно само ко ће сједити у канцеларији високог представника већ и шта ће та канцеларија радити: да ли ће интервенисати, наметати законе и кажњавати изабране функционере или ће се постепено повлачити и препуштати одговорност домаћим институцијама.

Другим ријечима, није спорна само личност кандидата већ и његов мандат, обим овлашћења и политички правац будућег високог представника.

Са становишта принципијелног става Републике Српске, име није пресудно.

Кључно питање јесу процедура именовања, легитимитет и начин дјеловања. Институције Републике Српске полазе од става да високи представник мора имати одговарајућу потврду Савјета безбједности УН. Анекс 10 Дејтонског мировног споразума предвиђа да се високи представник одређује у складу са релевантним резолуцијама Савјета безбједности. Насупрот томе, ОХР и западне државе заступају тумачење да Савјет безбједности не именује високог представника и да је довољна одлука Управног одбора ПИК-а. Ипак, у практичном смислу није свеједно ко ће бити изабран.

Није исто да ли ће на ту функцију доћи дипломата спреман на дијалог и уздржаност или неко ко ће наставити праксу политичких интервенција, наметања закона и санкционисања демократски изабраних представника. За Републику Српску важније је како је високи представник именован и како ће се понашати него како се зове. Али, наравно, личност није небитна ако од ње зависи да ли ће односи бити засновани на дијалогу или ће услиједити нова серија наметања и политичких сукоба.

Република Српска ће, по свему судећи, задржати исти однос према новом високом представнику ако његово именовање буде извршено без потврде Савјета безбједности УН. Било би тешко објаснити зашто би принцип који је важио у случају Кристијана Шмита престао да важи само зато што је промијењена личност на тој функцији.

Република Српска не оспорава само Шмита као појединца, већ прије свега процедуру по којој је дошао на дужност и начин на који је користио такозвана бонска овлашћења.

Ако нови кандидат буде именован по истом моделу, без ширег међународног консензуса и без потврде Савјета безбједности, институционални став Републике Српске вјероватно ће остати непромијењен. Ипак, могуће су извјесне практичне разлике.

Република Српска може одбити формално признавање новог високог представника, а истовремено одржавати одређене радне контакте, посебно ако он покаже спремност за дијалог и уздржи се од интервенционистичког приступа.

Може ли избор новог високог представника продубити кризу или донијети смиривање?

Оба исхода су могућа и више ће зависити од понашања новог високог представника него од његовог имена. Ако његови први потези буду наметање закона, смјене функционера, пријетње и покушаји дисциплиновања Републике Српске, политичка криза ће се продубити. Таква политика додатно би сузила простор за компромис и учврстила увјерење да ОХР није посредник, већ политички актер.

С друге стране, простор за смиривање постоји ако нови високи представник прихвати чињеницу да БиХ, након више од три деценије од Дејтонског мировног споразума, не може трајно функционисати као међународни протекторат. То би подразумијевало отварање дијалога о постепеном окончању мандата ОХР-а, одустајање од праксе наметања одлука и враћање пуне одговорности домаћим демократски изабраним институцијама.

БиХ се не може трајно стабилизовати тако што ће један неизабрани странац непрестано исправљати изборну вољу грађана и одлуке њихових институција.

Република Српска има значајно искуство са политичким, финансијским, медијским и правним притисцима. Њене институције већ су пролазиле кроз санкције, покушаје изолације, наметање закона и судске поступке против демократски изабраних функционера. Све што је Српска прошла током протеклих тридесет година потврдило је оно Његошево: „тврд је орах воћка чудновата“.

Међутим, отпор притисцима не смије остати само на нивоу политичке реторике. Он мора бити заснован на озбиљној правној припреми, институционалном јединству, економској стабилности и активној дипломатији.

Посебно је важно да Република Српска своје ставове досљедно представља као одбрану Дејтонског мировног споразума и уставне структуре БиХ, а да не буду схваћени као противљење миру, сарадњи или европским интеграцијама.

Највећа опасност била би да се спољни притисци удруже са унутрашњим институционалним и политичким подјелама. Зато је важно да питање уставног положаја Републике Српске не буде сведено на дневнополитички сукоб власти и опозиције.

Европска унија ни раније није имала потпуно јединствен став о потреби да БиХ и даље има Канцеларију високог представника, али су данас те разлике далеко видљивије. Постоји начелна сагласност већине држава чланица да ОХР још треба да постоји, али не и пуна сагласност о томе ко треба да га води, колика треба да буду његова овлашћења и колико дуго треба да остане у БиХ.

Француска и Њемачка имају властите политичке интересе и свог кандидата, док друге чланице нису спремне да аутоматски прихвате њихово рјешење. Истовремено, постоји извјесна противрјечност у самој политици Европске уније. Брисел говори о европској интеграцији БиХ, а истовремено подржава институцију која се налази изнад демократски изабраних домаћих органа власти.

Што се БиХ више приближава Европској унији, све је теже објаснити зашто јој је и даље потребан међународни управник са овлашћењем да намеће законе.

Све у свему, БиХ је и даље простор надметања великих сила, али се структура тог надметања значајно промијенила.

Некада је главна линија подјеле била између Запада и Русије. Москва је оспоравала начин именовања Кристијана Шмита, инсистирала на улози Савјета безбједности УН и залагала се за затварање ОХР-а. Године 2022. обуставила је учешће у раду и финансирању структура ПИК-а и ОХР-а.

Данас се, међутим, појавила и друга линија подјеле – између Сједињених Америчких Држава и Европске уније. Вашингтон и водеће европске државе више се не разилазе само у нијансама, већ и око избора кандидата и будућег политичког курса ОХР-а. Због тога БиХ више није само периферно питање Балкана, већ простор на којем се преламају шире промјене у трансатлантским односима. Основни проблем БиХ није само у томе што се у њој сукобљавају различите домаће политике, већ и у томе што се преко БиХ преламају интереси великих сила.

Како односи Вашингтона, Брисела и Москве могу утицати на БиХ и Републику Српску?

Свако приближавање великих сила смањило би простор за једностране потезе и могло би омогућити шири договор о постепеном затварању ОХР-а и враћању одговорности домаћим институцијама. Насупрот томе, наставак заоштравања односа претвара БиХ у још израженије геополитичко поприште. Тада сваки унутрашњи политички спор добија међународну димензију, а свака страна настоји да обезбиједи подршку спољног покровитеља. То додатно слаби могућност унутрашњег договора.

За Републику Српску најповољнији би био међународни амбијент у којем ниједна сила нема могућност да једнострано намеће рјешења. Мултиполарнији однос снага Српској пружа више дипломатског простора, али истовремено носи и ризик да БиХ постане предмет ширих геополитичких договора. Република Српска не треба да буде монета за поткусуривање у односима великих сила, већ страна чија су права јасно утврђена Дејтонским мировним споразумом.

У наредном периоду прије се може очекивати наставак преговора и тражење трећег, компромисног кандидата него брз договор о једном од двојице садашњих кандидата.

Послије три неуспјешна покушаја, прихватање искључиво америчког или искључиво француско-њемачког кандидата представљало би политички пораз друге стране. Зато је најизгледније да ће Луис Кришок дуже остати вршилац дужности високог представника, иако је првобитно представљен као привремено рјешење.

Он је ту дужност преузео 1. јула, након одлуке Управног одбора ПИК-а. Међутим, средњорочно посматрано, спор неће бити ријешен избором једног човјека.

И даље ће остати отворена суштинска питања: да ли ОХР уопште треба да постоји, да ли треба да користи такозвана бонска овлашћења и када ће БиХ постати политички пунољетна држава у којој ће одлуке доносити њене демократски изабране институције.

Неуспјех ПИК-а није само кадровски застој. Он показује да је досадашњи модел међународног управљања Босном и Херцеговином ушао у озбиљну кризу. Тридесет година након Дејтонског мировног споразума, међународни актери и даље расправљају о томе ко ће имати право да намеће законе и смјењује демократски изабране представнике.

Умјесто расправе о томе ко ће бити наредни високи представник, суштинско питање требало би да буде: када ће БиХ престати да функционише као међународни протекторат и када ће пуну одговорност за њену будућност преузети легитимно изабрани представници конститутивних народа?