Кецмановић: БиХ је – послије Јасеновца и Сребренице – двоструко немогућа држава

• Како је послије Јасеновца, Доње Градине, Пребиловаца, али и Сребенице, могућа заједничка држава? Ко би нормалан пожелио да дијели заједнички стан са својим џелатом?
• А то што је комунистичка власт одлучила да БиХ постане република у ФНРЈ, а западни протекторат да БиХ постане суверена држава – може да буде ал’ не мора да значи. Односно, може да значи једино уставно и међународно признату фикцију, вјечито недовршену, осјетљиву на спољне утицаје, хронично на ивици распада, трајно нефункционалну
• Нити треба да се Бошњаци враћају својој исконској вјери, а ни да се Срби зову именом топонима на коме живе, него да се због Јасеновца и Сребренице државно разграниче, се ни Јасеновац ни Сребреница не би понављали
• Највећа тековина минулог грађанског рата је у томе што су обостраним етничким чишћењем настале границе ентитета и кантона, па их је сада лако подебљати увођењем граничара, цариника, рампи. Довољно је одлуком Предсједништва БиХ, Парламентарне скупштине или одговарајућим одлукама РС и ФБиХ, унутрашње адиминистративне границе претворити у државне и готов посао

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

MИНУЛЕ недјеље смо на истом мјесту поставили реторско питање „како је била могућа Босна послије Јасеновца, Доње Градине, Пребиловаца?“ Овогодишња комеморација у Поточарима подстакла ме да проширим питање: „Како је могућа Босна послије Сребренице?“

Међународна комисија за Сребреницу, свјетски експерти за холокауст, правна наука и здрав разум јесу утврдили да су пресуде Хашког суда неосноване, и са становишта дефиниције геноцида и са становишта чињеница о масовном злочину. Међутим, бошњачки народ је листом и даље непоколебљиво увјерен да се геноцид догодио.

Јесте, такође, да већина њих и не зна шта значи ријеч геноцид, сем да је то нешто најстрашније што захтијева и највећу казну, па су у патосу невине жртве пренебрегли чињеницу да су изгубили рат који су сами политички изазвали, чак и додали још 11 геноцида за које су махом окривили Србе.

Уосталом, већ Бадинтерова комисија је потврдила валидност референдума против воље једног од три конститутивна народа и признала резултат иако је био испод прописане двије трећине изашлих. За вријеме антисрпске хистерије, коју су из својих разлога потпалили и распирили западни медији, муслимански лобисти и осокољени српски непријатељи из два свјетска рата, извршена је и ревизија историје.

Хашки трибунал је изрекао три пресуде доживотне робије због одговорности за геноцид (Крстић, Караџић, Младић). У финишу, када је антисрпско расположење почело да јењава, колективни Запад је једва успио да прогура и резолуцију о геноциду у Генералној скупштини УН.

Бошњаци су упркос свему били револтирани благим пресудама Хашког трибунала и мањинском подршком резолуцији о Сребреници у ГС УН, а још од в.п. Инцка су добили закон по коме могу кривично да гоне сваког ко негира, релативизује или само преиспитује тај „геноцид“.

Масовни злочин нису ни опростили ни заборавили, па сада више неће ни Срби њима непоредиво масовније. Присјећају се и обиљежавају бројна српска стратишта у Крајини, у Подрињу, у Источној Херцеговини по два три-пута мјесечно, а Меморијални центар РС шири истину о српским жртвама на Менхетну.

Бошњаци опет сваког љета шире мезарје у Поточарима, четири, пет, осам, десет хиљада жртава …

Дакле, послије Јасеновца и Сребренице БиХ је двоструко немогућа држава, и за Србе и за Бошњаке.

Како је онда, послије Јасеновца, Доње Градине, Пребиловаца, али и Сребенице, могућа заједничка држава? Ко би нормалан пожелио да дијели заједнички стан са својим џелатом? А то што је комунистичка власт одлучила да БиХ постане република у ФНРЈ, а западни протекторат да БиХ постане суверена држава, може да буде ал’ не мора да значи. Односно, може да значи једино уставно и међународно признату фикцију, вјечито недовршену, осјетљиву на спољне утицаје, хронично на ивици распада, трајно нефункционалну.

Андрић пише о “танкој граници између љубави и мржње“, о двије страсти које истовремено коегзистирају у души босанског човјека.

„Припадници трију главних вера, мрзе се међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца. Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору.

Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу саме од свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет живе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима…“

О ендемској мржњи босанских људи три вјерозакона Андрић је писао у Писму из 1926, и у романима Травничка хроника и Госпођица, ријечима својих књижевних ликова. Међутим, о комшијској љубави на другој страни танке линије која дијели те двије страсти, писао је врло мало, готово ништа. Биће да је и није било много.

Нешто о пријатељству локалног попа и хоџе у На Дрини ћуприја и љубави између Ћамила и Гркиње у Проклетој авлији. Али његово преовлађујуће слово о мржњи није, видимо, било везано посебно ни за муслимане ни за хришћане.

Нити треба да се Бошњаци враћају својој исконској вјери, а ни да се Срби зову именом топонима на коме живе, него да се због Јасеновца и Сребренице државно разграниче, да се ни Јасеновац ни Сребреница не би понављали. Највећа тековина минулог грађанског рата је у томе што су обостраним етничким чишћењем настале границе ентитета и кантона, па их је сада лако подебљати увођењем граничара, цариника, рампи. Довољно је одлуком Предсједништва БиХ, Парламентарне скупштине или одговарајућим одлукама РС и ФБиХ, унутрашње адиминистративне границе претворити у државне и готов посао.

У Српској су власти говориле да већ имају припремљену документацију, разрађене уставне, законске и подзаконске акте.

Хрвати једва чекају. Као што су Срби тешко пребољели југословенство, и Бошњацима би требала шок терапија против босанства.

То би им помогло да узроке својих проблема престану да траже у Бањалуци и Грудама, у Београду и Загребу и нађу их у муслиманском Сарајеву; да престану да мијењају имена свога народа и свога језика; да измишљају своју етногенезу и своју историју; да симулирају европејство, мулти културализам, грађанизам.

Своји на своме могли би да буду што год хоће; да тугују за пустим турским; сањају шеријатску државу; да проширују мезарје у Поточарима, откривају нове геноциде над добрим Бошњанима, да мрзе хришћане оба вјерозакона, да не крију да више саосјећају са истовјерном браћом по свијету него са комшијама, да исказују толеранцију за исламски тероризам.

Да се помире са собом.

„Фатална карактеристика босанске мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и – мрзи сваког ко покуша да то учини“, пише Андрић и опет „босанског човјека“ не дијели на православног Србина, Хрвата – католика и муслимана – Бошњака. Најбољи познавалац босанског менталитета у коме има толико контрадикторног, парадоксалног, нерационалног и ирационалног показао је да босанску енигму не може да објасни ни наука ни политика, колико може да разумије умјетност.

Више пута сам и током најгорих година рата у Босни сједио са избјеглим сународницима и сваки је имао неког пријатеља Муслимана којег је издвајао из групе другонационалних непријатеља и клео се у њега да се није ништа промијенио. А онда би га неко од присутних неким новим податком са терена демантовао.

Расправа се завршавала са „Сви су они исти!“, а знам да је и код Муслимана и Хрвата било сличних расправа са идентичним закључком: „сви су они исти“.

У чему су исти? – У томе што се сви међусобно мрзе.

Испада да су једино у мржњи јединствени, а њихова љубав је фатална за све. Осцилира на танкој граници, од „углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору“, до „злих погледа, ружних узречица и опсцених покрета“, што су само прологомене и епилози крвопролића у наставцима.

Три пута по четири године два свјетска и један грађански. Мало ли је за закључак да је за све најбоље да се физички удаље.

Уколико међународна заједница, ма шта то данас значило, заиста искрено хоће нешто да учини за мирну и стабилну Босну, а да не буде што једнима ваља, другима не ваља, онда је то да им помогне да се мирно разиђу у три државе.

Ако им Доња Градина, Пребиловци, Козара, као и Сребреница и друга страдања нису довољни аргументи да је Босна немогућа држава, онда једино да човјек посумња да им треба још јача аргументација у новим жртвама.