Павић: И хистерија поводом сахране генерала Младића део је рата против Срба и Српске

• Хајка против Милорада Додика и његово, скоро сигурно само привремено искључивање из изборних процеса је само наставак тог вишедеценијског сарајевског рата против српског народа и његових лидера
•  У престоницама обе вештачке државе – Украјине и БиХ –   на власти антисрби, односно антируси, који одавно не скривају своју мржњу и нетрпељивост. Па зашто би Срби у Републици Српској пристали да себе и своје потомке осуде на будућност у концентрационом логору, у страном протекторату у којем се третирају као грађани другог реда?
•  Зашто би Срби са обе стране Дрине трајно прихватили сопствено вештачко раздвајање, после вишевековне борбе за ослобођење и поновно уједињење, која је кулминирала на крају Првог светског рата, захваљујући снази српског оружја и вековној вољи српског народа за уједињењем?
•  Уосталом, да није Алија повукао свој потпис са Кутиљеровог плана и изазвао рат, не би било ни потребе за Ратком Младићем као командантом Војске Републике Српске — јер не би било ни Републике Српске, па тако ни Војске Републике Српске, јер не би било ни рата. То силно режање на генерала Младића и све његове поштоваоце је само цинични покушај да се угуши истина класичним маневром ”држ’те лопова”

Пише: Александар ПАВИЋ

У НЕДАВНОМ интервјуу са чувеним судијом Ендруом Наполитаном, Сергеј Лавров је оптужио оне који захтевају повратак украјинских граница из 1991. да желе да људе руске културе који тамо живе вековима затворе у прави правцати ”концентрациони логор”.

Јасно је да је у Кијеву на власти дубоко антируски, неонацистички режим који слави нацистичке колаборанте из Другог светског рата, забрањује руски језик и културу, и дехуманизује и демонизује Русе.

Стога је приморавање руског и рускојезичког становништва које живи на простору бивше совјетске републике Украјине на живот у једној отворено антируској творевини једнако њиховом затварању у концентрациони логор, у којем су унапред осуђени на изумирање.

Пратећи ову аналогију, не би ли се слично могло рећи и за Србе који живе у БиХ — поготово у Федерацији БиХ, али и у Републици Српској? Чак би се то пре могло рећи за Србе у БиХ него што би се могло рећи за руско становништво у Украјини.

Јер, становништво Украјине се скоро плебисцитарно — чак 92% — изјаснило у корист независности на референдуму у августу 1991, што укључује и већину руског становништва. С друге стране, на референдуму који је организовала Скупштина српског народа у БиХ у новембру 1991, чак 98% Срба који су гласали изјаснили су се у корист остајања у заједничкој држави Југославији са Србијом, Црном Гором, САО Крајином, САО Славонијом, Барањом и Западним Сремом, и свима другима који изразе сличан став.

Наравно, у време разбијања Југославије (зарад, разуме се, разбијања српског ентичког простора у што више делова) поштовање воље српског народа било где, па ни у БиХ, није било тема.

У том духу је тадашња тзв. међународна заједница — што је еуфемизам за најмоћније западне земље — признала нерегуларни и нелегални референдум о независности БиХ одржан 29. фебруара и 1. марта 1992, без неопходне уставно одређене двотрећинске већине, и практично насилно издвојила српски народ који је живео у БиХ из заједничке државе која је створена српским оружјем, односно, користећи Лавровљеву аналогију, затворила га у босанско-херцеговачки конц логор. И не пушта га да из њега изађе ни дан-данас.

Треба такође подсетити да је српско руководство у БиХ чак било спремно, искључиво зарад очувања мира, да прихвати живот у том делу некадашње НДХ, па је у марту 1991. прихватило тзв. Кутиљеров план, који је предвиђао мултиетничку БиХ подељену у више националних јединица. Међутим, Алија Изетбеговић је, уз благослов последњег америчког амбасадора у СФРЈ Ворена Зимермана, повукао свој потпис неких десет дана касније, остајући веран свом принципу да је спреман да жртвује мир ради суверенитета БиХ.

Уместо суверенитета, добио је крвави грађански рат који је трајао три и по године, однео око 100.000 живота на свим странама и на крају донео међународни, односно западни протекторат који траје и дан данас.

Но, захваљујући не само Алији него и његовим сарајевским политичким наследницима и њиховим међународним покровитељима, тај протекторат све више личи на конц логор за Србе у БиХ.

Од потписивања Дејтонског споразума крајем 1995. године па до данас, константно се радило на његовој релативизацији, поготово у делу који се тиче ентитетских надлежности. Преко високих представника, а уз здушну подршку политичког Сарајева, ентитетске ингеренције су се под огромним притисцима преносиле на заједничке БиХ институције, са очигледним циљем обесмишљавања ентитета зарад стварања предуслова за централизацију БиХ и развлашћивање конститутивних народа у корист ”грађана”, што би наравно омогућило муслиманску доминацију у БиХ.

Хајка против Милорада Додика и његово, скоро сигурно само привремено искључивање из изборних процеса је само наставак тог вишедеценијског сарајевског рата против српског народа и његових лидера.

И атмосфера хистерије која је створена после сахране генерала Ратка Младића је део тог рата. Ту се на делу видела сва неизлечива мржња, сви историјски комплекси представника политичког Сарајева, који би да на силу задрже Србе у Републици Српској у БиХ али, наравно, лишене не само својих дејтонских права него и своје културне, духовне и државотворне традиције.

Сахрана генерала Младића и масовно исказивање заслужене поште за његов лик и дело од стране Срба са обе стране вештачке, авнојевске границе на Дрини изазвали су обновљене позиве не само за примену вербалног деликта већ и за укидање специјалних паралелних веза Републике Српске и Србије, па и за укидање саме Републике Српске.

И по чему онда БиХ за Србе у тој вештачкој комунистичкој творевини не представља исто што и вештачки скројена комунистичка творевина Украјина за тамошње Русе?

У престоницама обе вештачке државе су на власти антисрби, односно антируси, који одавно не скривају своју мржњу и нетрпељивост. И зашто би тачно Срби у Републици Српској пристали да себе и своје потомке осуде на будућност у концентрационом логору, у страном протекторату у којем се третирају као грађани другог реда?

Зашто би Срби са обе стране Дрине трајно прихватили сопствено вештачко раздвајање, после вишевековне борбе за ослобођење и поновно уједињење, која је кулминирала на крају Првог светског рата, захваљујући снази српског оружја и вековној вољи српског народа за уједињењем?

На крају, на тему генерала Младића ваља истаћи још један моменат.

Да није Алија повукао свој потпис са Кутиљеровог плана и изазвао рат, не би било ни потребе за Ратком Младићем као командантом Војске Републике Српске — јер не би било ни Републике Српске, па тако ни Војске Републике Српске, јер не би било ни рата. То силно режање на генерала Младића и све његове поштоваоце је само цинични покушај да се угуши истина класичним маневром ”држ’те лопова”.

Што се гласније кука на Младића, што се више пута понавља лаж о ”геноциду” у Сребреници, тиме се све дубље жели закопати права истина о почетку рата у БиХ и кривцима за њега и све жртве које су пале. Али, ми знамо ко је крив, ко је одговоран, и сигурни смо да ће та истина једног дана однети победу.

Нирнбершки принцип да је највећи злочин злочин против мира, из којег произлазе сви други злочини у рату који је покренут, кад-тад ће бити обновљен.