Малић: Можда Трампу Гренланд није потребан против Русије већ против либералних глобалиста у Канади и ЕУ

• Гренланд фиктивно није промијенио статус; фактички, али је постао амерички протекторат. То је можда најјачи сигнал до сада да САД спроводе политику „хемисферске хегемоније“ на својој страни планете, а у остатку свијета држе само оно што мисле да могу
• „Европа“ је већ годинама у рату са Русијом, преко Украјине, и то све отвореније. Ако Русија одлучи да узврати, било кинетички било тајно, ЕУ и НАТО нису баш у стању да је у томе спријече. Знајући то, европске „чиваве“ све вријеме свеједно лају на Русију, убијеђене да ће Велики Брат из Вашингтона да им држи леђа. Тек сад полако почињу да схватају да то можда неће бити случај
• Америка није престала да се бави српским земљама. МАГА инфлуенсери су на годишњицу 11. септембра намјерно споменули да су се бар два од отмичара Ал Каиде борила у џихаду на страни босанских муслимана. То још није рехабилитација недавно упокојеног генерала Ратка Младића у западним медијима гдје је оклеветан, али је свакако корак ка њој
• Америчко нечињење на Балкану се у Бриселу, Берлину и Лондону тумачи као слабост и прилика да гурају своје људе и своју политику. Без америчких пара то иде мало теже, али нажалост ипак иде иако Британија иде путем распада док Њемачкој пријети економски крах, а Фридрих Мерц је на корак од политичке смрти због рекордне омражености у народу. Рекло би се, имају већих проблема код куће – али не мари, све док могу да напакосте Србима

Пише: Небојша МАЛИЋ

АМЕРИКА је управо „узела“ Гренланд, баш као што је њен предсједник Доналд Трамп обећавао већ годину и по дана.

Формално, не ради се о анексији. Гренланђани остају аутономни да се баве унутрашњим питањима. Сједињене Америчке Државе „само“ добијају све безбједносне ингеренције: неограничен приступ, прелете, војне базе и право вета на све „осјетљиве“ инвестиције из иностранства.

Сви то тумаче као затварање врата Русији и Кини, али како ствари стоје, ускоро ће и ЕУ морати на њих да куца.

Данска формално задржава суверенитет над острвом, али како је то својевремено рекао Карл Шмит: „Суверен је онај ко дефинише изузетке“.

Гренланд фиктивно није промијенио статус; фактички, постао је амерички протекторат.

Ово је можда најјачи сигнал до сада да САД спроводе политику „хемисферске хегемоније“ на својој страни планете, а у остатку свијета држе само оно што мисле да могу.

Америка већ напушта низ база и штабова на Блиском истоку, јер су на домету иранских ракета. Прича се да десетине хиљада америчких војника ускоро одлази и из Европе, а да ће „одбрану“ да препусте локалним чланицама НАТО.

То што оне нису способне за ратовање осим саопштењима јесте проблем, али у Вашингтону ваљда рачунају да ће „пропливати“ ако их баце у дубоку воду, ако ништа друго оно због руских „ајкула“.

То би могло да објасни праву хистерију у ЕУ и европском дијелу НАТО о наводно непосредној опасности од Москве. Руски агенти им се привиђају иза сваког ћошка, а медији брује о разноразним катастрофичним фантазијама.

У свему томе се свјесно прећуткују двије ствари: да је „Европа“ већ годинама у рату са Русијом, преко Украјине, и то све отвореније; и да ако Русија одлучи да узврати, било кинетички било тајно, ЕУ и НАТО нису баш у стању да је у томе спријече.

Знајући то, европске „чиваве“ све вријеме свеједно лају на Русију, убијеђене да ће Велики Брат из Вашингтона да им држи леђа. Тек сад полако почињу да схватају да то можда неће бити случај.

Да не буде забуне, ЕУрорајх и даље сматра да је Трамп привремени феномен. Нада се да ће Демократе преузети Конгрес послије новембарских избора, да ће у републиканској партији превладати струја Буша, Мекејна и Ромнија када Трамп оде са власти 2028-ме (или раније), и да ће онда све опет бити као прије.

То је једнако наивно као њихово убјеђење да могу опстати дуже од неколико дана у рату против Русије – мада, да будемо сасвим фер, руска финоћа и уздржаност нису много допринијели да у ЕУ размишљају другачије.

Шта год се деси на америчким биралиштима у новембру, нема више повратка на старо. Можда су неки гњецави Републиканци расположени да опет играју улогу дежурних губитника у дотираном политичком филму, али није извјесно да су Демократе спремне да то прихвате. Више се чини да сад сањају о апсолутној власти, која би другу страну натјерала на оружани одговор. Ништа нису научили од четири године „Бајдена“, што их чини опасним.

Занимљиво је да трампомрсци у Европи, Канади и Ирану говоре истим језиком и користе исте изразе и фразе као Трампови домаћи душмани. Из тога би се могло закључити да су нешто више од пуких објективних савезника. Можда зато Трамп утврђује Гренланд као бастион контроле Арктика, не против Русије – јер она има најдужу сјеверну границу – већ против либералних глобалиста у Канади и ЕУ, да случајно нешто не покушају.

Што се Ирана тиче, Трампова најјача карта је и даље поморска блокада. Техеран ће вјероватно да стеже зубе до избора, у нади да ће Демократе некако да натјерају америчког предсједника да капитулира. Ако то заиста мисле, не разумију како Вашингтон функционише. Са Трампом још и могу да се договоре; Демократе ће у евентуални мировни споразум да убаце „транс права“.

На друштвеним мрежама могла се чути и теорија да Трамп плански затвара војно-дипломатску конструкцију на свим „уским грлима“ поморских путева на свијету. Прво је Панаму натјерао да обнови амерички протекторат над Панамским каналом. Недавно је са Индонезијом договорио заједничку контролу над Малајским пролазом.

Иако Иран тренутно ограничава ко плови кроз Ормуски мореуз, Трамп све чешће говори да је то „америчка територија“ и да ће га „узети“ за себе. Ови који му се због тога смију нису ни Гренланд узимали озбиљно, па ево.

Веома је занимљиво да се САД уопште не мијешају у сукоб Саудијске Арабије и Хута у Јемену, иако их је Ријад наводно молио за помоћ. Пакистан и Турска такође ћуте; толико о „Исламском НАТО“. Сами Хути настављају да поштују прошлогодишње примирје са Американцима, а пловидбу кроз Баб ел-Мандеб и Црвено море блокирају само Саудијцима и Израелу.

И то је довољно за енергетски шок, дабоме, али он више штети Европи и Кини него Америци.

У том кључу ваљало би посматрати и недавно обновљене тензије око Фокландских, односно Малвинских, острва у јужном Атлантику. Уједињено Краљевство више није у стању да их брани, као што је то могло 1982-ге.

Подршка Великог Брата није извјесна: Америци је идеолошки ближи десни анархиста Хавијер Милеи у Буенос Ајресу него либерал-глобалиста Енди Бернам у Лондону. А како ствари стоје на острвима, сепаратисти из Велса, Шкотске и Сјеверне Ирске могли би ускоро да Бернаму организују репризу слома друге Југославије.

Иако би се том аналогијом Енглези нашли у улози Срба, тешко да ће им то на нашим просторима прибавити значајније симпатије.

Америка није престала да се бави српским земљама. МАГА инфлуенсери су на годишњицу 11. септембра намјерно споменули да су се бар два од отмичара Ал Каиде борила у џихаду на страни босанских муслимана. То још није рехабилитација недавно упокојеног генерала Ратка Младића у западним медијима гдје је оклеветан, али је свакако корак ка њој.

Уосталом, док су из ЕУ скичали и сиктали на генералову достојанствену сахрану у Београду, званичне САД се нису оглашавале.

То америчко нечињење на Балкану се у Бриселу, Берлину и Лондону тумачи као слабост и прилика да гурају своје људе и своју политику. Без америчких пара то иде мало теже, али нажалост ипак иде. Притом, гле ироније, Британија иде путем распада док Њемачкој пријети економски крах због антируске и зеленоагендашке опсесије Берлина, а Фридрих Мерц је на корак од политичке смрти због рекордне омражености у народу. Рекло би се, имају већих проблема код куће – али не мари, све док могу да напакосте Србима.

Најбоља прилика за такав пасјалук су свакако избори у Српској и Федерацији почетком октобра, као и у Србији крајем мјесеца.

Хоће ли им то поћи за руком… живи били па видјели.