Кецмановић: Распад БиХ можда тек послије „другог полувремена“

• У Српској ће 4. октобра бити одржани избори, а према процјенама домаћих и иностраних стручњака, али и „одокативно“, може се очекивати континуитет власти… То је добро јер су јој потребни континуитет и стабилност власти пошто се још увијек бори за опстанак
• Најзанимљивије питање је: ко ће на челу владе замјенити премијера Саву Минића, ако постане предсједник Републике? Да ли ће се Милорад Додик прије или касније вратити на премијерску функцију? Та недоумица чак мање мори Бањалуку, него Сарајево коме је лидер Српске права опсесија јер у њему виде кључну препреку реинтеграцији БиХ у унитарну државу
• Бошњачко осјећање беспомоћности, због лишености моћног спољног покровитеља на што су стољећима навикли као политички модус вивенди, може да изазове друго полувријеме ратног пожара
• Варницу негдје око ентитетске границе може да укреше терориста убачен међу мигранте, муџахедински зет из Бочиње, исиловац повратник, отпуштени из Гвантанама, домаћи ратни ветеран. „Рат некад зна и да се омакне“, написао је Андрић

У НЕДЈЕЉУ ће бити одржани избори у Српској, а према процјенама домаћих и иностраних стручњака, али и „одокативно“, може се очекивати континуитет власти и једино је неизвјестан омјер гласова између унапријед познатих побједника и поражених.

Важи да то није добро за демократију, да власт треба да има снажну опозицију као коректив, да вишестраначки плурализам треба да буде разуђен, да избори треба да носе чар неизвјесности. Али, исто тако важи да „демократија као ниједан други систем тражи снажно вођство“, као и да је „демократија украс срећних времена“, када држава није споља у опасности, када друштво није дубоко подијељено, а мањинске странке се понашају као конструктивна опозиција.

Српска, нажалост, није у таквој ситуацији. Неопходан јој је континуитет и стабилност власти јер се још увијек бори за опстанак.

Испада да је најзанимљивије питање: ко ће на челу владе замјенити премијера Саву Минића, ако постане предсједник Републике, иако та тачка тек касније долази на дневни ред политичке јесени.

Да ли ће се Милорад Додик прије или касније вратити на премијерску функцију?

Та недоумица чак мање мори Бањалуку, него Сарајево коме је лидер Српске права опсесија јер у њему виде кључну препреку реинтеграцији БиХ у унитарну државу. И сада, парадоксално мање ударају на кандидате Цвијановићеву и Минића, но на Додика иако уопште није на листи.

Са пресудом предсједнику Српске мислили су да им је унитарна БиХ без РС на дохват руке. А потом не могу да се помире да им се хапшење изјаловио.

Прво су тражили од ЦИК-а ширу примјену пресуде против Додика, која би обухватила и сваку јавну активност, што би укључивало и функцију предсједника странке. Када ни то није успјело, почели су да лобирају у САД да се Додику обнове скинуте санкције.

Посљедњи покушај је Конаковићев неспретан ударац на везе Српске са матицом.

Смирили су се тек кад је Кит Селф, републикански конгресмен, главни за Европу у Одбору за вањске послове, 15. 09. рекао: „Мислим да БиХ иде ка распаду. Распад те земље вјероватно није изван домена могућег, имајући у виду ставове РС“.

Американац Кришок је рад ОХР-а свео на текуће послове у складу са својим статусом привременог вршиоца дужности и Ландауовом инструкцијом да се „САД неће бавити смјеном режима у БиХ него само подржати прагматичан и равноправан договор између три стране“

Никоме се не исплати улагање у рушење српских лидера.

Напросто и у Додику и у Вучићу, без обзира што обојица формално нису више предсједници, свијет препознаје неспорне лидере континуитета мира и стабилности, који су успјели да одоле тешким искушењима и у њима да чак и ојачају, те да на њих треба дугорочније рачунати.

Хоће ли то отријезнити непријатеље у региону?

Мало је вјероватно!

Међутим, не би требало ни комшијама сувише замјерити. Деценијама су само пратили глобалну сатанизацију Срба и уживјели се у наратив да је српски народ крив и када је жртва, крив и за њихова злодјела, да су лош народ, зликовци, геноцидаши, народ звјери без вјере и закона.

Тај заглушујући наратив о српској кривици за све и свашта у Босни и региону, произвео је и код неких српских интелектуалаца и политичара аутошовинизам, па како онда код комшија не би – шовинизам.

„Читав свијет упире прстом у Србе, чак и Козирјев министар спољних послова вама традиционално наклоњене Русије“ рекао ми је пријатељ Муслиман.

Након хашке деконструкције масакра у реду за хљеб, питао сам војног балистичара Попарића: који је од каснијих масовних злочина био српска радиност.

„Ниједан“ одговорио је, а на моју невјерицу по повратку у Београд предочио ми је стручну анализу свих наводно српских злодјела.

Балистички експерти УМПРОФОР-а су сваки пут објављивали да нема доказа да је граната дошла са српских положаја, али су одбили захтјев наших адвоката да добију њихове експертизе. Но и без тих докумената, Попарић и Зорица Суботић били су толико убједљиви да су балистичари тужлаштва остали без ријечи, а суд је све те случајеве напросто уклонио из наредних оптужница.

Али, ако виновници тих злочина нису били Срби, ко их јесте починио? Ко до ли Армија БиХ?! А не, тим питањем се Хашки истражитељи нису бавили.

Коловођа глобалне антисрпске кампање биле су САД, али Трамп је добар за Србе и то основано подвлаче и Додик и Вучић. Он је, уз познату погодбу, укинуо санкције демократски изабраном српском руководству у БиХ и српског лидера буквално скинуо са Шмитових вјешала, а Путин је пријатељски подржао дил.

Исти Трамп је Србију изабрао за важног партнера САД на Балкану. Наравно, Српска и Србија не могу да не жале цивилне жртве у Гази, Ирану, Украјини, али исто тако знају да исламске земље Израелу од оснивања пријете да ће јеврејски народ изгурати у море, да је Хамас започео актуелни сукоб.

Готово све те арапске односно исламске земље биле су активно на страни Муслимана, а против Срба у ратној Босни.

Шта би требало да уради Српска, а то се, не без основа, обично адресира на Додика, да би максимално искористила промјену глобалне коњуктуре?

-Враћање надлежности, изворни Дејтон, нови споразум, мирни разлаз, загледаност у Србију…

Најновија формулација гласи „подизаћемо ниво самосталности и аутономије“. Колико год све то изгледало мање-више слично, постоје разлике не само у нијансама.

Иако скована за предизборну кампању када се у правилу претјерује, дјелује као врло одмјерена и реална, а истовемено довољно широка да дозвољава да се преточи у радикалније конретне потезе.

Још новија: „Не разумијем Бошњаке како не схватају да је и за њих боље да урављају територијом коју реално посједују. Није ли боље на једном дијелу имати све, него ништа на цијелој БиХ?“ (Твитер, мрежа X, 21.09)

Невоља је и у томе што Бошњаци послије Алије Изетбеговића немају лидера са ауторитетом потребним да би могао да учини одлучан искорак ка договору.

Осјећање беспомоћности, због лишености моћног спољног покровитеља на што су Бошњаци стољећима навикли као политички модус вивенди, може да изазове друго полувријеме ратног пожара. Варницу негдје око ентитетске границе може да укреше терориста убачен међу мигранте, муџахедински зет из Бочиње, исиловац повратник, отпуштени из Гвантанама, домаћи ратни ветеран. „Рат некад зна и да се омакне“, написао је Андрић.

(Tрибина је одржана 30. септембра у Прес-центру УНС – у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)