Кецмановић: Додик ће се вратити у премијерски кабинет – за коју годину или већ сутра

МУСЛИМАНСКО САРАЈЕВО МУ ЈЕ МОГЛО ДОХАКАТИ ЈЕДИНО ДА СЕ ШМИТ ДОСЈЕТИО ДА УВЕДЕ ОСТРАКИЗАМ

10. октобра, 2026

Ненад Кецмановић (Фото: Медија центар Београд)

Увођење остракизма омогућило би им да га због завођења српских бирача протјерају из Босне на 20 година. Док су га вребали иза ограде куће, а он кришом прелазио Дрину на путу, виа Вучић, до Путина, на Башчарији су га већ видјели како тражи политички азил у Москви и тајно скровиште у Сибиру. А откако га је Трамп амнестирао, враћао се све јачи
Додик је показао да је центар моћи ондје гдје је он, са или без функције. Показао је и да препрека јединству Босне није само Додик, како су то представљали свијету из муслиманског Сарајева, него Додиков тим у којем су своје задатке одлично одрадили и нови првотимци Синиша Каран и Ана Тришић Бабић
Када се данас каже да је Додику пресуђено зато што није послушао одлуку Шмита који је, заправо, био нико и ништа, и још је опасно заљуљао ионако нестабилни босански „брод лудака“ на узбурканој Миљацки, то звучи баш посве неозбиљно
Можда је највећа тековина минулих избора то што ће лидери Срба и Хрвата, Додик и Човић, преко Жељке и Дарјане умјесто Комшића имати 2:1, те за почетак као колективни шеф државе могу да амнестирају Додика и реактивирају га као премијера. А Денису ће једино преостати, пошто је Шмит то пропустио, да тражи да се у Босни уведе остракизам

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

МУСЛИМАНСКО Сарајево је, изгледа, Додику могло „дохакати“ једино да је Шмит још једном промијенио Устав и наметнуо закон о остракизму.

Увођење остракизма омогућило би им да га због завођења српских бирача протјерају из Босне на 20 година. Док су га вребали иза ограде куће, а он кришом прелазио Дрину на путу, виа Вучић, до Путина, на Башчарији су га већ видјели како тражи политички азил у Москви и тајно скровиште у Сибиру. А откако га је Трамп амнестирао, враћао се све јачи.

Треба разумјети комшије, није им „лахко“.

У прошлу недјељу, у складу са свим процјенама, побиједио је СНСД, а његов шеф је водио кампању и за странку и за Жељку и за Саву.

Нико није сумњао да ће никад популарнија Жељка Цвијановић лако претрчати кандидате опозиције. Али странка је занемарила потребу да бирачима боље објасни зашто за предсједника Српске није поново кандидовала актуелног Карана, који је већ два пута побиједио истог противкандидата опозиције Бланушу, него актуелног премијера Саву Минића.

Зато је у финишу кампање Каран морао да показује да не може из здравствених разлога, а Минић да доказује да може зато што је у доброј кондицији.

У тандему са Додиком, стизао је свугдје – од Модриче до Москве и натраг и добацио преко очекивања.

Додик је показао да је центар моћи ондје гдје је он, са или без функције. Проширио је за једно важно мјесто круг највишег руководства у којем је он поред шефа странке заузимао још једну позицију (премијер, предсједник, члан Предсједништва).

Показао је да препрека јединству Босне није само Додик, како су то представљали свијету из муслиманског Сарајева, него Додиков тим у којем су своје задатке одлично одрадили и нови првотимци Синиша Каран и Ана Тришић Бабић.

Ни у једном моменту није било искакања и солирања, упркос, код једних страха или код других наде, да ће неко изиграти повјерење лидера, заиграти своју игру или се ухватити у туђе коло.

Нико, ни у опозицији у Србији, не сумња да ће СНС под Вучићевим вођством побиједити и он постати премијер у матици, али се сви питају када ће премијер у Српској постати Додик.

Он сам је у финишу кампање дао двије опречне изјаве. Једном је, очито алудирајући на сина Игора, који је већ шеф оперативе СНСД-а, казао да је „дошло вријеме за смјену генерација“, а онда само који дан касније да „има намјеру да се кандидује за премијера“.

Стриктно тумачећи пресуду судинице Сене, шестогодишња забрана за Милета обухватала би и читав предстојећи мандат, али пошто су креатори пресуде били, Марфи кога је Трамп отјерао кући и Шмит, кога је буквално истјерао из ОХР-а, САД се не би противиле скраћењу искључења. У најмању руку, в.д в.п Кришок би то прећутао, а то би било довољно да се не буне ни ПИК ни ЦИК, ни Мерц.

Заиста, када се данас каже да је Додику пресуђено зато што није послушао одлуку Шмита који је, заправо, био нико и ништа, и још је опасно заљуљао ионако нестабилни босански „брод лудака“ на узбурканој Миљацки, то звучи баш посве неозбиљно.

Остракизам је био специфичан механизам демократије у Атинском полису у 4. вијеку прије наше ере који је имао функцију да спријечи да се изузетно популарни лидери усједе на власти. Сматрало се да су то демагози који говорничком вјештином заводе масе. Уколико агора (скупштина) по посебној процедури одлучи, такви би били на 20 година удаљени из града-државице.

Атинска непосредна демократија, која је послужила као узор савременој представничкој, нашла је својеврстан супститут за остракизам у ограничењу предсједничког мандата на два пута по четири године. Античко ограничење почивало је на радикално демократској идеји да су сви чланови агоре (слободни грађани) способни да једнако добро обављају све политичке послове, па су и предсједника агоре пред свако засиједање бирали коцком.

Аналогно, данас у уставима пише да сваки грађанин има право да бира и да буде биран. Али шта када дугорочна подршка бирача није резултат вјештине говорничког завођења маса него способнсти и доприноса?

Објективо са остракизмом или, данас, са ограничењем мандата, отвара се проблем смјене изузетних државника по сили закона, иако се унапријед зна да га насљедник неће достојно замијенити.

Тукидид биљежи да је и сам Перикле гласовима у агори замало дошао под удар остракизма, а зна се да се читав тај период назива Златно доба Периклове атинске демократије. И у наше вријеме, Тачерову је замијенио безлични Мејџор, Ангелу Меркел – пролазник Шолц и још гори Мерц, Де Гола – одавно заборављени Ален Поер, Кенедија – сиви медиокритет Линдон Џонсон. Елем, закон је закон, морао је да оде бољи да би га замијенио гори.

Де Гол је нашао рјешење у уставном продужењу мандата са 4 на 7 година, али су га, касније, Французи скратили на пет. Путин је у један мах нашао рјешење у рокирању функција са Медведевим, али изгледа да није био задовољан, па је извео уставну корекцију по којој се број мандата могао повећати.

Кинези имају државно-партијску Централну војну комисију, која је по броју чланова мања и моћнија од политбироа и велики реформатор Денг Сјаопин, чији историјски значај се мјери са Маовим, заузимао је само положај шефа дотичне Комисије. Та кинеска институционална специфичност можда је инспирисана античком праксом да је и Периклова једина функција била стратег (нешто као генерал) са деценијом мандата.

За Тита је Кардељ, вјечити уставотворац СФРЈ, учитељ а не правник, смислио квазимонархистичко рјешење: „доживотни шеф партије и шеф државе без ограничења мандата“.

Чињеница је да колективно руковоство са ротирајућим предсједавајућим у држави и владајућој Партији, које је у аманет насљедницима оставио Броз, није издржало ни десет година, с тим што је међувријеме протекло у прогресивној парализи система. Уосталом, атинска демократија није пропала упадом варвара у полис, него се урушила на властитим структурним претпоставкама, и нигдје није обновљена, сем у локалним микрозаједницама и кроз референдуме.

Остракизам је у западним демократијама преживио кроз ограничење на два мандата, али уз деформације – уставним промјенама, реалном влашћу корпорација, дубоком државом, корупцијом, господарима из сјенке. А у Босни и спољним интервенционизмом високих представника који наоружани диктаторским бонским овлашћењима суспендују све домаће демократске институције и смјењују изабране функционере, укључив и предсједнике.

За такве работе као да је измишљена Федерација БХ на простору, два процента већем од половине БиХ, политички се бију два народа подијељена на двије заједнице кантона на по фртаљ земље. А у једној од њих, бошњачка већина оној другој, хрватској бира националног представника. У овој пак првој, осам удружених странака (Осморка) не може да надгласа СДА која је изазвала грађански рат и упропастила и Босну и Бошњаке.

Не могу да направе јединственом ни половину (ФБиХ), а хоће цјелину (БиХ) јединствену. Вела хавле, вела кухвета, аман јараби! рекли би сами.

Ономад је у дубокој старости преминула Биљана Плавшић, која је на првим слободним изборима у БиХ добила највећу подршку српског народа. Поред Караџића, Кољевића, Крајишника, једна од четворо твораца Републике Српске коју је одбранио Младић, а њен континуитет успоставио Додик, више и дуже од свих осталих.

Милорад Додик и Биљана Плавшић (Фото: Драго Вејновић / ЕПА)

Иако сама није била предодређена за политичарку, храбра, родољубива и православна госпођа Биљана је из прве препознала да је управо он тај и лансирала га у политички врх Српске.

Апсурдно, сви ти очеви оснивачи Републике Српске, који су стекли трајну захвалност српског народа не само у БиХ, постали су, баш због тога, жртве остракизма. Не само деценије робије или чак доживотне, него им је као „пресуђеним ратним злочинцима“ трајно забрањен повратак у политику. Додик ће се, међутим, најкасније за коју годину или већ сутра вратити у премијерски кабинет, а потврдило се да правом лидеру функција није ни потребна.

На другој страни ентитетске границе нема лидера, нема кредибилног саговоника.

Дино!? Фахро!? Денис!? Нермин!? – Ма ’ајте молим вас, уозбиљите се! Ево није то ни син бабе му Алије и муж докторице Себије.

Можда је највећа тековина минулих избора то што ће лидери Срба и Хрвата Додик и Човић преко Жељке и Дарјане умјесто Комшића имати 2:1, те за почетак као колективни шеф државе могу да амнестирају Додика и реактивирају га као премијера. А Денису једино преостаје, пошто је Шмит то пропустио, да тражи да се у Босни уведе остракизам.