Вимер: Саглшавање Београда са наметнутим више је од операције на отвореном срцу

• Једно од последњих саопштења америчке амбасаде у Београду изазива сећање и на то да тобожњи преговори између Србије, ЕУ и других, о одређеним питањима на Западном Балкану, уопште нису одговарали ономе што се обично сматра преговорима
• У свакој паузи (бриселских) преговора, представници ЕУ морали су да правдају америчком представнику у суседној соби сваки корак у разговорима. У питању је, дакле, „дипломатско право песнице“
• При свакој тешкој одлуци, која вас погађа као човека или као нацију, поставља се једно и свеодлучујуће питање: „Може ли се с тим живети?“ Ако се од човека или народа захтева да истргну сопствено „срце“ онда то не може бити добро ни за тај народ, нити за његове суседе
• Ако заиста хоћемо да преговорима смиримо неко стање, не смемо се надовезивати на разорна искуства Версаја. Пре свега, због тога што се од Србије захтева сагласност за решавање објективно постојећих спорних питања, која при тачнијем и ближем посматрању представљају наставак агресије против једне државе оснивача УН, то јест СРЈ

Пише: Вили ВИМЕР (ауторски текст саветника Хелмута Кола за „Вечерње новости“)

АМЕРИЧКА амбасада у Београду дала је ових дана једну изјаву. У њој се каже да је предстојећа јесен нарочито повољан термин за споразум Србије са Европском унијом о могућем чланству. Разуме се, пре тога би требало уговорно решити одређена спорна питања која постоје у региону.

Тиме је Амбасада САД покренула питање – шта се то ње тиче – или, да ли је ЕУ, после искустава последњих деценија, била само помоћница у намиривању интереса САД и помагачица у обесном разарању СРЈ у последњим деценијама.

Наравно, тим саопштењем америчке амбасаде изазивају се сећања и на то да тобожњи преговори између Србије, ЕУ и других, о одређеним питањима на Западном Балкану, уопште нису одговарали ономе што се обично сматра преговорима.

У свакој паузи преговора, представници ЕУ морали су да правдају америчком представнику у суседној соби сваки корак у разговорима. У питању је, дакле, „дипломатско право песнице“.

Зар се сада не ствара притисак да се јесен „фиксира“ као рок за решење проблема на Косову?

У таквим околностима, управо је неопходно да се тачније сагледа питање – за шта Београд треба да да своју сагласност.

При свакој тешкој одлуци, која вас погађа као човека или као нацију, поставља се једно и свеодлучујуће питање: „Може ли се с тим живети?“ Ако се, међутим, од човека или народа, захтева да као нација истргну сопствено „срце“, онда то не може бити добро ни за тај народ, нити за његове суседе.

Зашто ово кажем?

Ми ћемо ускоро обележити крај Првог светског рата и Версајског уговора. То су године 2017, антиципирали у Паризу француски председник Макрон и амерички председник Трамп.

После чувених „14 тачака“ америчког председника Вилсона, Централне силе су Версај доживеле као превару и диктат, па су била отворена врата за следећи европски рат.

Ако заиста хоћемо да преговорима смиримо неко стање, не смемо се надовезивати на разорна искуства Версаја. Пре свега, због тога што се од Србије захтева сагласност за решавање објективно постојећих спорних питања, која при тачнијем и ближем посматрању представљају наставак агресије против једне државе оснивача УН, то јест СРЈ.

Да ли хоћемо да једну нацију видимо сасвим понижену?

Сви знамо како је било онима који су немачки потпис ставили испод Версаја. Да ли сада хоћемо да помирљиво гледамо да се исто дешава српској страни?

Хоћемо ли да због будућег развоја у Европи опет имамо на располагању једну бакљу рата коју по потреби могу запалити данас тако уобичајене „невладине организације“?

Не смемо заборавити како су ратови на Балкану, почев од 1990, били оправдавани глобалистичким размишљањима.

Сагласност у Београду за оно што је у основи наметнуто, више је него „операција на отвореном срцу“. Тиме они који су – за Герхардом Шредером – ратом против Југославије прекршили међународно право, своју одговорност за тај рат премештају на плећа оног Србина који ће свој потпис ставити под тај диктат и поцепати српску нацију.

Да ли се баш то хтело?

Могло је бити другачије.

Мора се поставити питање о томе зашто ЕУ, због своје раније одговорности за рат против СРЈ, није прескочила принцип „приступање после потписа“, и понудила приступање, а затим решавање отворених питања?

Овако, Београду се намигује вишеслојном фатаморганом, а у стварности се изазива заоштравање ионако заоштрених проблема.

Онај ко је дрско изазвао рат против Југославије, требало би да сада српској нацији обезбеди правду.

Па ипак, нису само Брисел, или неки други, они на које се у овим временима мора пазити.

Требало би се питати какав је сопствени маневарски простор деловања у једном питању. Тада ће се констатовати да има више опција, које се морају брижљиво промислити. При томе, разуме се, код таквог разматрања важно је ко су актери, треба разликовати оне који утичу на регион и у њему желе да спроведу сопствене интересе.

Требало би поћи од размишљања: на којим територијама држава остварује свој утицај? Ако тај утицај не постоји на свим деловима сопствене територије, мора се, као прво, поставити питање како се он може повратити. Уколико се утицај не може више повратити, тада то подручје прелази у „националну митологију“.

Ово према моту: „Следеће године у Јерусалиму“ или „Шлезија је наша“. Тада је, међутим, реч о подручју које у догледној историји важи као „изгубљено“.

На том подручју, међутим, живи српски народ чији се интерес за квалитетним животом мора очувати и онда када државне одлуке не важе непосредно за њих. Уколико се не би одмерили сви аспекти, основни проблем постао би „национална срамота“, и у тим околностима је проблематично како се може ићи даље, а да се образ не изгуби.

Разговори између Београда и отцепљене области нису основа за трајна решења, јер су они само наставак процеса који су до тога и довели.

Једна расправа о постојећим проблемима могла би се у тим околностима испоставити као потребна пре са Тираном, него са Приштином.

Албанска суштинска моћ лежи у Тирани, а нипошто у Приштини.

У дијалогу са Тираном могло би се постићи трајније решење постојећих проблема, пре него ли споразумом са Приштином уз посредовање ЕУ. Дијалогом Београда и Тиране могло би да се створи политичко-економско тежиште за цео Западни Балкан.

Зашто у свим овим околностима наметати још и притисак времена?

Поставља се питање: ко је последњих деценија и на који начин проблеме на Балкану користио за себе.

Ту се у првом реду мора поменути Велика Британија.

По суду немачких дипломата, који су такође седели за столом, Велика Британија је увек и најпре имала у виду каква би дејства уговорена решења на Балкану имала на развој њихових изазова на британским острвима. Зато је влади у Лондону мање било стало до стања и мира на Балкану. Да ли потреба за журбом потиче само из околности да ће на јесен Лондон напустити ЕУ и на балканска дешавања изгубити утицај?

Али, зашто се од Београда тражи да плати цену за то што Лондон неће више играти са ЕУ?

Блискоисточно мировно решење, које то име тек треба да заслужи, има потребу за резервним простором на Балкану.

Трамп ради на том решењу под великим притиском, али нико данас не може рећи који ће маневарски простор он уопште имати после међуизбора у САД новембра ове године.

У Вашингтону се кофе мржње и непријатељства изручују на председника који „прети“ да ће се са Русијом и на Блиском истоку споразумети у корист мировног решења.

Рат пролази у Вашингтону увек, а споразумевање представља „смртоносни ризик“. Али, треба ли Београд зато да пристаје на обавезивање?

Гледа ли америчка амбасада на српског суседа, Румунију, где се једна чланица ЕУ управо разлаже?

Да ли је то оно што се Србији обећава? Никако. Зато: Даље руке од Србије!