Долазак Чавушоглуа и Лаврова у Сарајево – нова фаза враћања Турске и Русије на Балкан

• Знао је Бакир да Америма неће бити мило када чују да ће Сарајево бити домаћин високим званичницима Русије и Турске а који долазе како би посредовали између Срба и Бошњака. Тако се политичко Сарајево поново нашло између Вашингтона и Анкаре, односно између чекића и наковња
• Како ли ће и да ли ће Изетбеговић, након што Лавров оде за Бања Луку а Чавошоглу се врати у Турску, „испеглати“ односе са Америма, не зна ни он сам, а да му је лако, није. Јер, дешава се управо оно од чега вашингтонска администрација стрепи, а ни у граду на Темзи главобоља није ништа мања – Русија и Турска посредују и уређују односе између балканских народа
• Какав ће бити амерички одговор и које посљедице ће сносити Изетбеговић и његова партија сазнаћемо након што се заврше предстојећи избори

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

НАЈАВЉЕН, па одгођен долазак у Бања Луку Сергеја Лаврова, руског министра иностраних послова, са 17. на 21. септембар, није побудио превише радозналости у смислу истраживања разлога. Уосталом, дошао у понедјељак или петак, као и да није било битно ни за медије, иако се церемонија полагања камена темељца за Српско-руски културни центар није помјерила са већ најављеног, 17. септембра.

Јавности је саопштено да су у питању бројни државнички послови и да ће министар Лавров ипак доћи, најприје у Сарајево па у Бања Луку. Нешто се ипак догодило, што је био разлог за пролонгирање посјете.

Наиме, на турску иницијативу у Сарајеву треба да дође до сусрета, тачније састанка, министара иностраних послова Русије, Турске, Србије и БиХ. Посебну тежину у свему има што је то Чавушоглу тражио од Изетбеговића а овај није могао захтјев ни одбити нити потврдити да ће организовати састанак, те је тражио додатно вријеме.

Знао је Бакир да Америма неће бити мило када чују да ће Сарајево бити домаћин високим званичницима Русије и Турске а који долазе како би посредовали између Срба и Бошњака. Тако се политичко Сарајево поново нашло између Вашингтона и Анкаре, односно између чекића и наковња.

Како ли ће и да ли ће Изетбеговић, након што Лавров оде за Бања Луку а Чавошоглу се врати у Турску, „испеглати“ односе са Америма, не зна ни он сам, а да му је лако, није. Јер, дешава се управо оно од чега вашингтонска администрација стрепи, а ни у граду на Темзи главобоља није ништа мања – Русија и Турска посредују и уређују односе између балканских народа.

Уопште не треба сумњати да ће имати успјеха у томе, могли су се договорити у Сирији, у замршенијим, ратним околностима, па зашто им то не би пошло за руком и на „брдовитом Балкану“?

Наиме, руско-турски односи, нарочито у економској сфери, годинама су у узлазној путањи. Обим робне размјене Турске са Русијом неупоредиво је већи од робне размјене Турске са САД.

Русија располаже војном техником која може омогућити Турској да не зависи од Запада. С друге стране, Турска привреда у Русији има тржиште за извоз хране, првенствено меса и воћа, али и неких руда (гвожђе, бакар) као и роба широке потрошње.

Између Русије и Турске потписани су споразуми о слободној трговини, слободном саобраћају, слободном промету роба, услуга и инвестиција, што може постати образац за склапање уговора у Евроазијском савезу.

Односи су погоршани након што је турска авијација оборила руски Сухој, али рачун је ускоро „испостављен“ турској „дубокој држави“, односно Гуленовој организацији ФЕТО, а индиректно је кривица пребачена на Американце.

Неуспио пуч у Турској донио је нове геополитичке „вјетрове“ који су Турску дефинитивно усмјерили према Русији, а удаљили од САД и НАТО. Дошао је у питање и опстанак базе Инџирлик на турском тлу.

Серија састанака између Путина и Ердогана допринијела је новом приближавању што је, између осталог, за резултат имало потписивање уговора о куповини ракетних система ваздушне одбране С-400. Уговор је вриједан око 2,5 милијарди долара.

Турска набавка система С-400 изазвала је забринутост међу чланицама НАТО, јер ти системи не могу да се интегришу у војну архитектуру алијансе, а Турска је прва чланица НАТО која је купила систем С-400.Предвиђено је да испорука система Турској почне у марту 2020. године.

Сигурно да је Изетбеговићева политичка судбина директно везана за однос Турске и Сједињених Држава, и да га је свако политичко  мимоилажење ових сила доводило у деликатну ситуацију, а односи Турске и САД постали су незаобилазна и веома важна тема у сваком политичком дискурсу у БиХ.

Паралелно с тим повремено би се постављало питање – какав је међусобни однос снага ових геополитичких сила у БиХ, односно ко је јачи, и у ком сегменту. Што се тиче личног опредељења, код Изетбеговића и његових првих сарадника дилема не постоји, то је Турска, али ни оних који имају другачије опредељење у Сарајеву није мали број.

Политички утицај Турске у Сарајеву одавно је видљив, он се осјети и на медијској сцени. Турским новцем најпре је основан портал faktor.ba, а потом недељник Став. Недуго затим, покренут је дневни лист Фактор, као пандан до тада неприкосновеном Дневном авазу.

Ердоганова супруга Емине Ердоган покровитељ је фондације која у Сарајеву помаже невладин сектор. Ради се о фондацији ИХХ (Инсан Хак вел Хуријет или Инсани Јардим Вакфи) која пружа финансијску подршку невладином сектору користећи Туркиш Зират Банк. Ово је сасвим разумљиво јер Турска копира америчке технике у ширењу свог утицаја.

Амерички политички потенцијали у БиХ су мање-више познати: институција Високог представника у БиХ је, у ствари, „глас Америке“ и зато су изгледи да она буде угашена веома мали, могло би се рећи никакви. Други амерички „глас“ у БиХ је Америчка амбасада у Сарајеву, са свим потенцијалима и утицајем земље коју представља.

Када су медији у путању, вриједи истаћи да већ годинама амерички милијардер Џорџ Сорош оснива нове и купује утицај у постојећим БХ медијима. Поред тога, Телевизија Н1, створена америчким новцем, балкански CNN, како је у региону називају, са студијима у Сарајеву, Загребу и Београду, постала је препознатљива медијска кућа са растућим утицајем на јавно мњење.

Улични протести одржани у Сарајеву, али и другим градовима Федерације БиХ, у фебруару 2014. године, када је невладин сектор финансиран новцем Запада, покушао да збаци власт у Сарајеву у име „грађана“, били су велико упозорење Изетбеговићу. Током нереда запаљене су зграде неколико кантоналних влада, али и зграда Председништва БиХ, што је указало на озбиљност организатора нереда. Међутим, од веома присног односа са Ердоганом и, уопште, протурског курса Изетбеговић није одустајао.

Међу првима који су јавно подржали турског председника Ердогана у настојању да се одупре пучистима био је управо Бакир Изетбеговић.

У петак, 21. септембра у Сарајеву би требало да Лавров и Чавошоглу, у присуству министара иностраних послова Србије и БиХ, разговарају и постигну одређене договоре првенствено у правцу побољшања српско-бошњачких односа.

То ће представљати и дефинитиван повратак на Балкан ових некад незаобилазних сила на Балканском полуострву.

Какав ће бити амерички одговор и које посљедице ће сносити Изетбеговић и његова партија сазнаћемо након што се заврше предстојећи избори.