- Србе представља – Додик, Бошњаке – Шефик Џаферовић. Жељко има амбицију да представља све, а реално не представља никога доли самога себе. А ко га је онда изабрао?
- Грађани нису, јер их међу бирачима готово и нема. Срби такође нису, јер их Комшићева политичка платформа неодољиво посјећа на грађански референдум ’92. Ни Хрвати извјесно нису, јер њихово домољубље, за разлику од Комшићевог патриотизма, не станује у БиХ него у Хрватској. Елем, за Комшића су гласали једино Бошњаци
- Они су у његовом залагању за јединствену и цјеловиту, односно унитарну и централизовану, грађанску и мулти-култи БиХ препознали да то значи „један човјек – један глас“ што им омогућује да као већина зајашу најприје Хрвате у ФБиХ, а онда и Србе у БиХ
- Иако сарајевски Хрват и по рођењу и по мјесту боравка, Комшић се повремено декларише, ни као Сарајлија, ни као Хрват, него као „босански патриота и католик“. Необично за човјека који на зиду држи слику комунисте и по дефиницији милитантног атеисте Ј. Б. Тита! Али, ако је већ католик, а и Сарајлија, како није примијетио да је његов град постао 98 одсто муслимански?
- Пошто га Хрвати неће, Србима није по вољи, а није ни Бошњак да би га они ставили на своју листу, можда би Комшић требало да аплицира за високог представника. Инцко је потрошио све могуће мандате, а Ердоган је изгубио америчку лиценцу за Алијин аманет да брине о Бошњацима и Босни
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„БОШЊАЦИ изабрали хрватског члана Предсједништва БиХ!“… „Два бошњачка представника у новоизабраном Предсједништву БиХ!“. .. „Хрвати остали без члана Предсједништва!“. „Умјесто представника хрватског народа, Комшић добио и трећи мандат у врху БиХ!“.
Сви наведени наслови помињу опасан пропуст у изборном закону, затим злоупотребу коју су извели бошњачки бирачи и најзад неправду која је учињена хрватском народу у БиХ, али ниједан не криви Жељка Комшића. А да ли је у читавој изборној сторији троструки предсједник заиста једини невин?
У изборном закону заиста пише да један од три члана Предсједништва треба да буде Хрват, а не и да би требао да буде представник хрватског народа, па његов избор није легитиман, али јесте легалан.
Али, какав би уопште био смисао одредбе да у врху једне национално сложене и демократске државе сједе људи три различита етничка идентитета, ако не баш то да представљају три конститутивна народа који их и бирају на слободним и фер изборима?
Уставни суд БиХ је оспорио легалитет ове лоше одредбе изборног закона, али и без тога не може баш све да пише у Уставу, законима, прописима. Ниједна заједница не може да функционише без поштовања неких традиција, обичаја, начела, лојалности, вриједности.
Увијек ће бити „рупа у закону“, као и оних који ће их злоупотребљавати. Такве свугдје зову шпекулантима, у конкретном случају – политичким шпекулантима.
Комшић се, напротив, представља као особа супериорног општег и патриотског морала. За разлику од претходника и сународника Драгана Човића, који је у Предсједништву заступао једино хрватски народ, Жељко себе види као универзалног представника сва три конститутивна народа све са националним мањинама. Да ли то онда значи да је Комшић и изабран гласовима оних њему политички сродних Срба и Хрвата и Бошњака који нису родољуби (не држе до свог националног идентитета) него су искључиво домољуби (поистовјећују се само са Босном, односно БиХ)?
Не, јер број чланова његове странке Народна фронта показује да га гласови партијских другова нису могли изнијети ни до одборника у Калесији, а камоли до предсједника БиХ. Могуће је, додуше, да и минорна странка има кандидата са несразмјерно великом популарношћу. Али, гдје живе ти Жељкови политички обожаватељи?
Већ на првим слободним изборима ’90. три националне странке (СДА-СДС-ХДЗ) освојиле су преко 80 одсто гласова па су се поражени комунисти (СДП) и грађанисти (СРСЈ за БиХ) вајкали: „Био је то „национални попис становништва!“
Предратна мајоризација над Србима у заједничком парламенту, грађански рат на националној основи и поратна политичких трвења Бањалука-Сарајево-Мостар угасили су тзв. анационалне странке.
Либералне партије Расима Кадића и Миодрага Живановића су нестале, а СДП и СНСД се национализовале. Политичка борба у БиХ одавно се води искључиво између националних странака унутар РС, односно ФБиХ.
Кога онда представља Комшић?
Србе представља – Додик, Бошњаке – Шефик Џаферовић. Жељко има амбицију да представља све, а реално не представља никога доли самога себе. А ко га је онда изабрао?
Грађани нису, јер их међу бирачима готово и нема. Срби такође нису, јер их Комшићева политичка платформа неодољиво посјећа на грађански референдум ’92. Ни Хрвати извјесно нису, јер њихово домољубље, за разлику од Комшићевог патриотизма, не станује у БиХ него у Хрватској.
Елем, за Комшића су гласали једино Бошњаци.
Изборна статистика потврђује да је 90 одсто гласова добио у кантонима са бошњачком већином. А зашто баш Бошњаци?
Зато што су у његовом залагању за јединствену и цјеловиту, односно унитарну и централизовану, грађанску и мулти-култи БиХ препознали да то значи „један човјек – један глас“ и омогућује им да као већина зајашу најприје Хрвате у ФБиХ, а онда и Србе у БиХ.
Бошњаци то и ни крију!
На основу лажних података у посљедњем попису већ говоре да имају 51 одсто. Пошто је то у национално сложеним и уставно подијељеним заједницама само статистичка, а не и политичка категорија, бошњачки идеолози (Мухамед Филиповић, Јасмин Алић, Сенадин Лавић и др.) све чешће тврде да је „конститутивност народа обична глупост“. А Бакир додаје да је СДА постала највећа странка у БиХ.
И, што је најважније, Муслимани су још уочи рата на референдуму демонстрирали спремност да злоупотребе већину против, онда, Срба, сада Хрвата.
Све то Жељко Комшић, као дугогодишњи политички професионалац врло добро зна. Али, да би се дочепао функције још једном се провукао кроз рупу у закону и понизио (свој) хрватски народ. Не хаје Жељко ни што су због његовог нелегитимног избора избили протести у Мостару, што су га херцеговачке општине Чапљина, Лиштица и Груде прогласиле непожељним и што им се придружило 11 хрватских општина у средњој Босни.
Штавише, он своје шпекулантско босанство објашњава: отац му Хрват, мајка Српкиња, а супруга Бошњакиња. Изгледа да Жељко мисли да се било који национални идентитет, па и хибридни босански, стиче биолошким и брачним везама, а не процесом примарне социјализације.
Могао би Жељко да има и неку бабу муслиманку, али то не значи да би био Босанац или Херцеговац, сем по некој расистичкој теорији.
Није то све! Иако сарајевски Хрват и по рођењу и по мјесту боравка, Комшић се повремено декларише, ни као Сарајлија, ни као Хрват, него као „босански патриота и католик“. Необично за човјека који на зиду држи слику комунисте и по дефиницији милитантног атеисте Ј. Б. Тита! Али, ако је већ католик, а и Сарајлија, како није примијетио да је његов град постао 98 одсто муслимански? Нити је као доградоначелник Сарајева ишта предузео да се бар који проценат кршћана врати у Олимпијско Сарајево.
Чудно је и да је Комшић, као босански патриота, игнорисао оцјену Уставног суда БиХ о неуставности изборног закона по коме је изабран.
Срби и Хрвати оспоравају тај суд, јер у њему практично одлучују странци, а Комшићу као фавориту међународне заједнице, напротив, нимало не сметају иностране судије. Њему не одговара само једна конкретна оцјена, јер спотиче његову личну промоцију.
Најзад, ако се Комшић прије свега осјећа босански патриота или припадник политичке нације те не држи до свог етничког идентитета, зашто се онда на предсједничке изборе пријавио као Хрват, а не као Босанац у националном смислу или напросто као грађанин Жељко Комшић?
Јесте да за такве Дејтонски споразум није предвидио мјесто у Предсједништву БиХ, али Жељко наступа као човјек непоклебљивих политичких принципа и високих моралних начела, од којих не би погазио ради функције.
Комшић, међутим, и за то има алиби. Он себе истовремено представља и као мисионара транзиције босанског друштва од национално подијељеног до грађански јединственог. Но, када би то било искрено, Жељко би се већ након два ранија мандата отријезнио од такве илузије.
Током осам година предсједниковања он није успио да БиХ ни за педаљ помјери ка циљу. Он зна да неће моћи ни за још четири, али је искусио који је рахат и берићет бити предсједник.
Комшићев рецепт провлачења кроз рупе у закону није оригиналан. Купио га је на сарајевској чаршији, али не од Јуке, Ћеле, Цаце, Пушке и паравојних „Љиљана“, него од Санџаклије Ејупа.
На изборима 1990, поред по два мјеста за представнике конститутивних народа (Срба, Хрвата и Муслимана), било је и једно место за остале, то јесте за Југословене, Јеврјеје, Босанце, Роме … Ејуп Ганић се пријавио као Југословен и, пошто је побједио муслиманским гласовима, открио се као један од најекстремнијих националиста у СДА.
Југословен у Предсједништву радио је из све снаге на сецесији Босне од Југославије. Комшић је, опет, ушао у Предсједништво БиХ као Хрват да би заступао бошњачку националну политику.
Комшић помало подсјећа и на Стјепана Месића који се угурао у Предсједништво СФРЈ да би растурио југословенску државу.
Наступао је као велики пријатељ БиХ и приликом посјета Сарајеву шетао по Башчаршији са грађанистичким звијездама, али у „Херцег-Босну“ међу своје Хрвате није смио ни да завири. Као предсједник Хрватске није, међутим, код куће ништа учинио против шиканирања Срба, а сада из пензије пријети Српској.
Овај еминентни заступник ендехазијске стратегије претварања муслимана у „хрватско цвијеће“, ево је у Комшићу добио Хрвата који је постао „бошњачко цвијеће“.
Жељко је муслимански цвјетко.
Комшић је понешто купио и од рахметли Алије. Када ономад тврди у камеру да ће једнако бринути и о свим народима и о народностима, асоцира на старог Изетбеговића који се послије разговора са Цимерманом преобратио од панисламисте у босанског грађанина и по западном свијету се представљао као „предсједник свих Босанаца и Херцеговаца“, док су исти, подијељени у три војске, једни друге убијали.
Најоригиналнију верзију „Ганић-Комшићевог рецепта“извели су анонимни бошњачки кандидати за општинске одборнике и федералне посланике на изборима 2012, односно 2014.
Са типичним муслиманским именима и презименима пријавили су се као Срби у срединама са бошњачком већином и, наравно, побиједили. Тако су Харис Плехо, Расим Спахић, Нермин Баљак, Есад Радељаш и Мухарем Алаим попунили српску квоту.
У неким случајевима је ЦИК интервенисао на основу тога што су се на ранијим изборима пријављивали као Бошњаци, а у неким су, уз припадајуће финансијске и друге принадлежности, читав мандат представљали Србе.
У западним коментарима о исходу избора за врх БиХ Додикову побједу описују као појачан продор малигног утицаја Русије на Балкану. Промоцију Шефика Џаферовића због њима познатих афера шефа полиције у ратној Зеници само, без коментара, констатују. Англо-амерички медији једино срдачно поздрављају Жељков повратак у Предсједништво.
Пошто га Хрвати неће, Србима није по вољи, а није ни Бошњак да би га они ставили на своју листу, можда би Комшић требало да аплицира за високог представника. Инцко је свакако потрошио све могуће мандате, а Ердоган је изгубио америчку лиценцу за Алијин аманет да брине о Бошњацима и Босни.
Уосталом, на конкурсу би сигурно побиједио Драгана Мектића јер има регуларну високу спрему.
3 Коментара