- Разлог је открио Драган Мектић који нас покушава увјерити да није све онако како је Додик упознао јавност након састанка са Палмером, већ да је управо он, Мектић, замољен „да спашава ствар“, односно да помогне да Савјет министара, а не Предсједништво БиХ, донесе одлуку неопходну за даље „евроатланске интеграције“, тј. пут у НАТО
- НАТО су потребне и земље са проблемима попут македоније и БиХ зато што самозвана Свјетска влада жели да створи хаос у хаосу, да напуни ЕУ милионима миграната и изазове општи метеж и огромно незадовољство, а да онда све то усмјери према Русији
- Зато ће против корупције Сорош водити битку и у БиХ. Већ је створена мрежа НВО и портала који брину бригу о „корумпираним властима“. На волшебан начин је нестала брига о људским правима, и то сада када се људска права масовно крше на Балкану и Блиском истоку, а Срби на Косову живе у затвореним енклавама које подсјећају на Варшавски гето
- Руси су већ дуже потпуно свјесни онога што им се спрема. Стога су радили у тајности и земљу дигли из пепела. Руси имају циљ – опстанак. Свијест о угрожености Русију је учинила јаком, јачом него икад. Да ли су и Срби свјесни да се ради о борби за опстанак? Јер, посљедњи је моменат да се направи стратегија у којој ће бити дефинисано гдје смо, с ким смо, и куда идемо
Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ
И ДОК у јавности још нису утихнула реаговања на посјету Метју Палмера, замјеника помоћника америчког државног секретара за југоисточну Европу, медијима је најављено да Предсједавајући Предсједништва БиХ Милорад Додик и чланови Предсједништва Жељко Комшић и Шефик Џаферовић треба да приме замјеника државног секретара САД Џона Саливена.
Шта се то „иза брда ваља“ па је једна мала земља „на брдовитом Балкану“ поново у жижи интересовања дипломатије и даље водеће свјетске силе?
Одговор се може назрети у (након незапамћено дуге паузе) обраћању јавности Драгана Мектића, министра безбједности у Савјету министара БиХ. Тема је Активирање акционог плана за чланство БиХ у НАТО, односно програм савјетовања, помоћи и практичне подршке прилагођене индивидуалним потребама земаља које се желе прикључити НАТО савезу.
А баш ту и „запиње“, јер у БиХ не желе сви у војну организацију, која је у овој земљи препознатљивија по свом често експонираном политичком крилу.
Иако је став Републике Српске по овом питању веома јасан, а проистиче из Резолуције о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности усвојене на сједници Народне скупштине 18. октобра прошле године, министар Мектић нас покушава увјерити да није све онако како је Додик упознао јавност након састанка са Палмером, већ да је управо он, Мектић, замољен „да спашава ствар“, односно да помогне да Савјет министара, а не Предсједништво БиХ, донесе одлуку неопходну за даље „евроатланске интеграције“, тј. пут у НАТО.
Да је тако, не би се нетом након Палмера у Сарајево запутио његов шеф, да снагом своје позиције, за НАТО прокрчи пут.
Иначе, у Српској још одјекују ријечи америчког предсједника Трампа да је НАТО анахрона организација и да је њено одржавање прескупо за америчке пореске обвезнике, те је стога треба укинути.
Коме се онда жури да НАТО под своје окриље прими нове чланице?
Питање свих питања гласи – са ким то НАТО хоће да ратује, гдје је то сада, након Либије и Сирије, демократија угрожена, па су овом војном савезу потребне и балканске земље, у војном смислу за Алијанску потпуно неважне, попут Црне Горе, Македоније и БиХ?
Чему ширити чланство са државама прилично бременитим политичко-безбједносним проблемима, и зашто се при томе игнорише однос грађана према НАТО? Наиме, у Македонији није успио референдум на којем су се грађани, између осталог, изјасњавали и о уласку у НАТО, у БиХ је, због отвореног противљења Републике Српске, немогуће на легитиман начин ову земљу прикључити у НАТО.
Зашто се то ради у моменту када у европским земљама, чланицама НАТО, „кључа“ од политичких и безбједносних проблема?
У Паризу су у току масовни протести, „жути прслуци“ траже иступање из НАТО, а немири се шире према Белгији и Холандији; однос ЕУ и САД се усложњава, нарочито по питању диверсификованог снабдјевања нафтом и гасом, а све су гласнији и захтјеви за дедоларизацију; на „опасност“ од Русије и с тим у вези апела из Украјине, земаља Балтика и Пољске, не гледа се исто у Бриселу и Вашингтону.
Такође, у Бриселу све више постају свјесни опасности од Брегзита, а све више се увиђа да опасност по Унију пријети из више праваца. Ствари иду ка хаосу.
ЕУ, слијепа сљедбеница америчке политике, увиђа грешку када је, по узору на САД, 2008. године спашавала банке умјесто да спашава привреду. Банкарски сектор је саниран, али је финансијски уништен средњи слој грађана. У САД је након банкрота Enrona и компаније Lehman Brothers уништен средњестојећи слој, а исто је, као по директиви, учињено и у ЕУ. Проблеми су се појавили и у Британији, а одразили су се на прерађивачку и тешку индустрију, те Уједињено Краљевство увози огромне количине челика, стала је и бродоградња.
Управо тај, економски уништени средњи слој становништва, обукао је жуте прслуке и протестује улицама Париза. Међутим, члановима банкарског картела и то одговара. Процјена људи из сјене, самозване Свјетске владе, гласи да треба створити хаос у хаосу, постојећим проблемима треба додати нове – напунити ЕУ милионима миграната, створити општи метеж и огромно незадовољство, а онда све то усмјерити према Русији.
Сламање ЕУ, по истима, одвија се по плану, а томе помажу и „жути прслуци“. А власници НАТО управо сједе у поменутој „Свјетској влади“, Римском клубу, (у том контексту Билдерберг можемо сматрати за сенат, тј. скупштину).
„Свјетска влада“ мјерка Кавказ и Црноморски басен, односно дијелове Русије енормно богате енергентима. Тамо су у току припреме за побуну против руских власти. НАТО се спрема за рат, углавном прокси рат, рат туђим рукама.
Земље који би могли бити препрека на путу за Русију, а довољно је да владе имају добре односе са Москвом, биће на удару. Сљедеће на листи за „демократизацију“ су Тунис и Алжир. Корупција ће бити та чаробна ријеч којом ће се рушити неподобне владе те на невладин сектор и медијску песницу (првенствено бројне портале) Сорошеви бројни тинк-танкови неће штедјети новац.
Против корупције Сорош ће водити битку, дакако, и у БиХ. Већ је створена мрежа НВО и портала који брину бригу о „корумпираним властима“. На волшебан начин је нестала брига о људским правима, и то сада када се људска права масовно крше на Балкану и Блиском истоку. Срби на Косову живе у затвореним енклавама које подсјећају на Варшавски гето. Ускраћени су за основне људске потребе као што су храна и лијекови.
Вапаје 3000 жена у протестном маршу нико од општепознатих хуманитарних организација и хуманитараца није чуо. Тим поводом не оглашавају се ни Сорошеве организације, које изгледа брину искључиво о људским правима ратника Ал Каиде и Исила.
Након нових пораза у Идлибу 2000 бораца је пребачено у Албанију. Одатле ће за Косово, па кад затреба – на Кавказ.
Тако је Балкан, „меки стомак“ Европе, поново у средишту пажње свјетских сила јер је био, а то је и данас, капија и једини могући правац за транспорт људи и војне технике према пројектованом циљу – богатим ресурсима на ободу Црног и Каспијског мора, односно према Русији. Балкан је поново свједок преламања интереса великих сила јер је очито да су, и поред свих напора које легитимни амерички предсједник чини на стабилизацији глобалних прилика, у Вашингтону гласнији „јастребови“.
Они не одступају од доктрине Пола Волфовица. САД ће водити нови свјетски поредак, а Сорош се обавезао да ће уништити ЕУ, управо због добробити новог свјетског поретка, у којем се, све су прилике, води рачуна искључиво о добробити енормно богатог друштва банкара и власника великих свјетских корпорација.
Наравно, говоримо о „дубокој држави“, односно „мочвари“, називима који су се увријежили за стару америчку администрацију, која још одољева вољи америчког народа, исказаној на посљедњим изборима. Те САД ће настојати да је ЕУ беспоговорно прати у њиховим доктринама „правила управљања“ на путу за Црноморски базен и Каспијско море. Зато НАТО жури.
Што се Руса тиче, већ дуже су потпуно свјесни онога што им се спрема. Стога су радили у тајности и земљу дигли из пепела. Руси имају циљ – опстанак.
Свијест о угрожености Русију је учинила јаком, јачом него икад.
Да ли су и Срби свјесни да се ради о борби за опстанак?
Посљедњи је моменат да се направи стратегија у којој ће бити дефинисано гдје смо, с ким смо, и куда идемо. Судећи према чврстом ставу који је Милорад Додик изнио у разговору са Метју Палмером, та стратегија у Републици Српској постоји.
1 коментар