- На Комшићеву тезу да је „рат у БиХ дошао од сусједа“ члану Предсједништва БиХ могло би се одговорити питањем: када ће Бошњаци и њихови изабраници, попут њега, коначно престати да за унутрашње проблеме БиХ оптужују сусједне државе – Србију и Хрватску? Неће ли прије бити да у БиХ и даље траје грађански рат само политичким средствима, а да спољни подстицаји долазе са удаљенијих евроатлантских адреса?
- „Међународна заједница“ никад се није усудила да БиХ непосредним изјашњавањем Бошњака, Хрвата и Срба обезбиједи легитимитет и унутрашње признање. Зато што зна да то не би успјело, а зна да ће то једног дана доћи на ред, па у међувремену притишће, уцјењује, пријети и политичким интервенцијама покушава да код Срба и Хрвата исфабрикује мултиетнички босански патриотизам, а БиХ већ четврт вијека држи под протекторатом
- Комшића у „Ослобођењу“: „Ми у Демократској фронти такође сматрамо да су се у БиХ профилисале двије кључне свјетоназорске коалиције; НАТО и анти-НАТО коалиција. Нема сумње да у овом тренутку удружену анти-НАТО коалицију чине СНСД и ХДЗ”. Елем, пошто Бошњаци својим натољубљем једини у БиХ имају свјетоназор или поглед на свијет близак Западу, долазимо до крајње необичног закључка да су босански муслимани културно и цивилизацијски ближи западном католичко-протестанстском свијету него хришћани у БиХ. Само, он овом конструкцијом неће импресионирати ни Јенса Столтенберга
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„БОСНА и Херцеговина ће увијек опстати, увијек је имала снаге и мудрости. У БиХ народи нису непријатељи једни другима. Рат нам је дошао од сусједа, вођен од стране наших сусједа. Не можете ништа БиХ. Рекао сам, сјашите нам с врата, можете се и другачије рећи, молим вас престаните нам помагати“- рекао је Жељко Комшић крајем јануара (21.01.19) на предавању у Љубљани.
На тезу да је „рат у БиХ дошао од сусједа“ члану Предсједништва БиХ могло би се одговорити питањем: када ће Бошњаци и њихови изабраници, попут Комшића, коначно престати да за унутрашње проблеме БиХ оптужују сусједне државе Србију и Хрватску? Неће ли прије бити да у БиХ и даље траје грађански рат само политичким средствима, а да спољни подстицаји долазе са удаљенијих евроатлантских адреса?
Прије свега, ако народе неке земље могу ратно да заваде њени сусједи онда то више говори о њој него о сусједима. У БиХ се ради о два од три конститутивна народа, који од вајкада живе у БиХ, а посљедњих четврт вијека на 75 одсто њене територије и чине већину укупне популације.
Та два народа се много више идентификују са браћом по вјери и нацији у сусједним националним државама – Србијом и Хрватском, него са БиХ. „Међународна заједница“ је одлучила да створи независну БиХ, а да претходно нису питали њена три народа да ли уопште желе да живе у заједничкој држави. Дали су јој међународно признање и октроисани устав, али никад се нису усудили да јој непосредним изјашњавањем Бошњака, Хрвата и Срба обезбиједе и унутрашње признање.
Зашто?
Зато што знају да то не би успјело, а знају да ће то једног дана доћи на ред, па у међувремену притишћу, уцјењују, пријете и политичким интервенцијама покушавају да код Срба и Хрвата исфабрикују мултиетнички босански патриотизам и држе БиХ већ четврт вијека под протекторатом.
Изумитељ те немогуће мисије да се произведе етничко босанство (богумили, црква босанска, босански језик, писмо босанчица) и на њему надгради босански патриотизам био је хабсбуршки намјесник Бењамин Калај. А послије неуспјеха његов мађарски сународник и царски министар тјешио га је: „Босна никада не може да постане једна држава јер нема једну душу“.
То није спријечило Бранка Микулића да понови исту грешку када је покушао да од БиХ направи републику која неће бити ништа мање самостална од осталих, па направио тамни вилајет и приредио је за распад.
Чуди ме да Комшић, умјесто Титове, у кабинет није ставио његову слику.
Док читам Жељкове апеле Србији и Хрватској да „сјашу с врата БиХ и престану да је дијеле“, у ушима савременика одјекују оптужбе друга Бранка на рачун Београда и Загреба због „својатања“ БиХ и „душебрижништва“ над њеним народом.
Да ли су Србија и Хрватска заиста „узјахале на своје сународника у БиХ“, или је ипак ријеч о природној друштвеној солидарности Срба и Хрвата у БиХ са заграничним националним матицама, односно РС и ХБ са Србијом и Хрватском?
Штавише, та снажна веза више дјелује у обрнутом смјеру: сународници изван матице, поготово ако се осјећају несигурни због спољних и унутрашњих притисака, управо су ти који очекују и траже подршку матица, али је и узвраћају.
Четвртина вођа у оба устанка против Турака били су из Босне или Херцеговине. Српски печалбари у САД масовно су се враћали, али не у анектирану БиХ и у аустроугарску војску, него као добровољци у српску или црногорску.
У „матици“ има бар милион оних који су у првом, другом или даљем кољену поријеклом „из пријека“, чине важан дио бирачког тијела и значајан број кадрова у државном врху.
Вучићев отац је из Босне, Тадићева мајка такође, Милошевићев отац и брат били су Црногорци итд. Милошевић је признао границу према Босни, Тадић јој се извињавао за масовни злочин у Сребреници, Вучић је обасипа понудама. Али, док се државна политика заснива на интересима и рационалним процјенама, дотле је однос према родбини, сународницима и истовјерницима у сусједству који имају заједничку историју, дијеле славља и страдања те говоре једним језиком, ипак ствар колективних емоција, које измичу политичкој контроли.
Хајде што су неки европски естрадни либерали, попут Бернара Анри Левија, у поратној Босни препознали пупак ЕУ и што су у Стејт департменту ароганцијом суперсиле и супериорног система вриједности наумили да у БиХ инсталирају лонац за таљење етничких идентитета под поклопцем државне нације. Али, како да Комшић не разумије Босну, иако се родио и одрастао у Сарајеву и још се бави политиком?
Да парафразирам Алину Мугујиу Пипиди: да би човјек био аутенично мултикулктурално оријентисан, потребно је током релативно кратког људског вијека дуже живи и активно партиципира у више различитих култура, а таквих је мало. Аналогно, могу да разумијем да је Жељко, рођен од оца Хрвата и мајке Српкиње, ожењен Бошњакињом, породичном социјализацијом, активно укључен у све три поткултуре у БиХ, али ријетки људи у БиХ имају такво животно искуство и малобројни могу са њим да га политички подијеле.
Зато нико и не вјерује да му је невелика грађанистичка партија Народна фронта са минорним бројем гласача могла да прибави довољан број гласова да уђе у Предсједништво БиХ.
Посебно је инспиративна Комшићева теза да „народи у БиХ нису једни другима непријатељи“.
Не знам како назвати оно што се догађало ’92 –’95. и што се наставило од ’95. наовамо? Ако није непријатељство и „наставак рата политичким средствима“, да ли је можда пријатељство? Очито да није ни то, али онда, рецимо, јесте нека врста антагонистичке коегзистенције, која се дневно манифестује конфликтима који се акумулирају и заоштравају.
Консеквентно приступу који заговара, Комшић би, рецимо, сада требало да каже: „Ја лично јесам за НАТО интеграцију, као што је и велики број Бошњака па и Хрвата, али Срби нису зато и ми нећемо зарад учлањења у било коју међународну организацију жртвовати наше добре односе са комшијама. Не само зато што у Предсједништву БиХ одлучујемо консензусом па српски представник може увијек да стави вето, него прије свега зато што нећемо ништа против воље наших суграђана Срба.
Можда би то обновило нешто од капитала повјерења између три народа, који је ’91. и’92., надгласавањем Срба у заједничкој скупштини БиХ, грађанистичким референдумом и сецесијом од СФРЈ уништен ’91. и ’92.
Такође, Комшић би требало би да поручи Хрватима:„Ја јесам легално изабран јер је по Вашингтонском споразуму (бошњачко-хрватска) Федерација БиХ једна изборна јединица, али заиста нисам легитимни представник свог народа и код бошњачких представника ћу се заложити за промјену изборног закона, или се сам више нећу кандидовати да не бих даље кварио бошњачко-хрватске односе“.
Зашто би тако требало да уради баш Комшић?
Зато што у истој изјави истиче „Ја могу свашта да поднесем, ја ћу свашта да поднесем у име БиХ …“
Додик и Човић то никада не би рекли јер свој патриотизам везују за РС и „ХБ“. Изетбеговић би, али он БиХ замишља као ексклузивно бошњачку. Поштујем Комшићево издвојено мишљење као аутентично, али морао би и он да уважи да, за разлику од њега и његових бошњачких бирача који су спремни да све поднесу за БиХ, већина Хрвата и Срба је, напротив, једва подносе. Барем такву како је Жељко и присталице замишљају.
Дакле, умјесто великих ријечи, боснољуб Комшић требало би конкретним примјером да покаже како би народи у БиХ реално могли да поправе узајамне односе.
На крају, да се вратимо на Комшићеву почетну тезу: „БиХ ће увијек опстати, увијек је имала снаге и мудрости“.
Да ће и Босна и Херцеговина „опстати“ као топоними, нема сумње. Да ће опстати као држава иако у пуном смислу још није ни постојала пола миленијума уназад, не бих се баш кладио.
„Снаге“ су јој пак ем невелике, ем разједињење. А да је увијек имала „мудрости“, не би се баш рекло судећи бар према минулих 25 година, па до данас. Да је тако, најбоље свједочи једна новија изјава Жељка Комшића у Ослобођењу поводом НАТО-а у БиХ.
„Ми у Демократској фронти такође сматрамо да су се у Босни и Херцеговини профилисале двије кључне свјетоназорске коалиције; НАТО и анти-НАТО коалиција. Нема сумње да у овом тренутку удружену анти-НАТО коалицију чине СНСД и ХДЗ”.
Елем, пошто Бошњаци својим натољубљем једини у БиХ имају свјетоназор или поглед на свијет близак Западу, долазимо до крајње необичног закључка. Испада да су босански муслимани културно и цивилизацијски ближи западном католичко-протестанстском свијету него хришћани у БиХ. Овом конструкцијом Комшић неће импресионирати чак ни генсека НАТО-а Столтенберга, тим прије што је дио младости провео у Југославији и понешто зна о приликама у БиХ, а сигурно му је доста испричао и пок. отац Торвалд.
Био је са Овеном коаутор једног од мировних планова за Босну који је највише наљутио Бошњаке. Предвиђао је, као и сви остали планови, унутрашњу подјелу, али на три етничке републике, са 52 одсто територије за Српску и њен излазак на море.
Додај коментар