Кецмановић: „Западна Србија“ да Српска не би постала „Сјевероисточна Босанска“

• Пандорина кутија се отвора одозго а не одоздо, па захтјеви за промјену имена нису ишли надоле ка називима улица и тргова који могу да иритирају углавном само оне малобројне другонационале који живе у једном или другом ентитету. Ишли су према горе и називу цијелог ентиета, на шта сам упозорио још 2016-те
• Додикова реакција „ако вам се не свиђа РС, добићете Западну Србију“ само је наставак његових јавних молби Вучићу да у разговорима у Бриселу и Вашингтону помене и Републику Српску. Порука је вишесмислена. Може да значи размјену КиМ за РС, што у матици изазива бурно негодовање, па то више и не помиње. Може, такође, да буде схваћено и као ојачавање Вучићеве аргументације да не да КиМ… Најзад, може да буде протумачено и као удруживање два српска захтјева: не дамо КиМ и хоћемо РС као независну државу
• „Западна Србија“ не мора да значи повратак на прву опцију, односно на уједињење са „матицом“, него стварање друге српске државе, као што и Албанци, уз подршку САД и ЕУ, стварају другу националну државу. Истина, прва опција и данас је опредјељење српског народа „преко Дрине“ и на референдуму 2019. побиједила би не са мањим процентом него на плебисциту 1991.

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАКО се зове земља у којој живе западни Срби?

Додик је назив „Западна Србија“ умјесто РС лансирао као одговор на бошњачку пријетњу апелацијом пред Уставним судом БиХ да Српска промијени име. А судијски колегијум са троје иностраних судија и два из нације предлагача, као и увијек до сада лако би прегласао српске и хрватске.

Прича, међутим, почиње давне 2004. док су у РС још увијек озбиљно схватали независност судске гране власти у БиХ и наивно слиједили њене одлуке. Тако је влада у Бањалуци по описаној процедури била преименовала Српско Сарајево, Србиње, Српски Брод исл.

Била је то за претходне власти у РС и Додик је прошле године у предизборној кампањи сугерисао српским Сарајлијама да локалним референдумом то промијене. Али, то би сада ваљало учинити у десетак општина широм РС, а прије него што се и почело из Сарајева су се осилили да запријете деноминацијом Републике.

Зашто?

Пандорина кутија се отвора одозго а не одоздо, па захтјеви за промјену имена нису ишли надоле ка називима улица и тргова који могу да иритирају углавном само оне малобројне другонационале који живе у једном или другом ентитету. Ишли су према горе и називу цијелог ентиета, како је писац ових редова прогнозирао већ 2016, а ономад подсјетио Дневни Аваз.

Написао сам још прије двије године на овом мјесту да ће сљедећи бошњачки захтјев бити да се и РС преименује у Федерацију Срба, Бошњака и Хрвата и учинио корак даље јер из Сарајева још увијек није издиктирано како српски ентитет убудуће мора да се зове.

Додикова реакција „ако вам се не свиђа РС, добићете Западну Србију“ само је наставак његових јавних молби Вучићу да у разговорима у Бриселу и Вашингтону помене и Републику Српску.

Порука је вишесмислена. Може да значи размјену КиМ за РС, што у матици изазива бурно негодовање, па то више и не помиње. Може, такође, да буде схваћено и као ојачавање Вучићеве аргументације да не да КиМ, јер помињући РС подсјећа „међународну заједницу“ да отме ли јужну покрајину Србији, мора и да пусти „мањи ентитет“да оде из БиХ.

Најзад, може да буде протумачено и као удруживање два српска захтјева: не дамо КиМ и хоћемо РС као независну државу. Можда је ово посљедње и најадекватнији одговор на двоструке стандарде Запада, на које већ деценијама узалуд упозоравамо свијет апелујући на досљедност, право, здрав разум.

Умјесто полемике, треба прихватити њихову „логику“ и  инсистирати истовремено на оба захтјева јер на основу два принципа који се признају у међународним односима имамо право на обоје. На КиМ имамо уставноправни и историјски аргумент, а на РС имамо територијално-етнички и међународноправни.

Дакле, не КиМ ван Србије и не РС у БиХ, него и КиМ у Србији и РС ван БиХ.

Ако право Србије на КиМ као колијевку српске духовности и државности оставимо ван дискусије, ваља подсјетити да је послије сецесије Словеније и Хрватске, прва опција Срба у БиХ био „останак у Југославији са Србијом, Црном Гором и републикама и народима који то желе“. Такво опредјељење је потврђено са 98 одсто гласована плебисциту одржаном у децембру ’91, али у Вашингтону и Бриселу нису обратили пажњу. Међутим, два мјесеца касније резултат бошњачко-хрватског референдума о сецесији је међународно признат, иако излазак из Југославије, и то по званичним подацима није био подржан од уставно неопходне двотрећинске већиине.

Послије три и по године грађанског рата и споља изнуђеног признања Београда границе Србије на Дрини, Срби пречани су створили Републике Српску у оквиру БиХ, која је и верификована Дејтонским споразумом. Била је то тек друга, или резервна опција.

Српска је, међутим, упркос потписима све три националне стране у БиХ и највишим гаранцијама предсједника и премијера великих сила, непрестано и споља и изнутра оспоравана. Зато није необично да се јавила идеја о тражењу треће опције.

„Западна Србија“ не мора да значи повратак на прву опцију, односно на уједињење са „матицом“, него стварање друге српске државе, као што и Албанци, уз подршку САД и ЕУ, стварају другу националну државу.

Истина, прва опција и данас је опредјељење српског народа „преко Дрине“ и на референдуму 2019. побиједила би не са мањим процентом него на плебисциту 1991.

Не заборавимо да су уочи уједињења у прву Југославију многе општине у БиХ искорачиле испред политичара да се директно присаједине Краљевини Србији. Индикативно, право пограничних општина да се прикључе сусједној републици постојало у Уставу СР БиХ све до пред распад СФРЈ када је одлуком Скупштине укинуто да 2/3 БиХ не би било прикључено Србији и Хрватској.

Политичко вођство у Српској, мора да води рачуна о спољним и унутрашњим пријетњама и ризицима. Но, пошто из Сарајева негирају чак и дан рођења и име Републике, записане у њеном родном листу, онда се ваља борити не само за враћање отетих изворних дејтонских надлежности „мањег ентитета“, него и гласно размишљати о алтернативама.

„Западна Србија“, како год је схватили, једна је од њих бар као упозорење зловољним комшијама.

„Западна Србија“ да Српска не би постала „Сјевероисточна Босанска“.