- Бошњачке редовне годишње прославе датума, односно догађаја који је изазвао грађански рат у БиХ дјелују и некрофилно
- Изван БиХ није познат случај земље чији државни празник не слави већина њених становника на 4/5 њене територије, а у БиХ 1. маст славе само Бошњаци и иностране дипломате. Окупе се сваке године на свечаном пријему у Сарајеву да се ваљда вајкају због неуспјелог заједничког антисрпског подухвата. Са изузетком Жељка Комшића, не славе га ни Хрвати иако су им 1. марта ’92. асистирали, показаће се – против својих интереса
- Дејтонски споразум није неко експериментално рјешење измишљено специјално за БиХ, него искуствено потврђено најбоље познато рјешење за национално и вјерски дубоко подијељена друштва у свијету, па и у неким земљама ЕУ – у Швајцарској, Белгији и Холандији
- Да су непосредни договори између домаћих актера једина реална перспектива БиХ, показују два недавно потписана пројекта. Један је туристички аранжман Пале-Сарајево, а други аутопут Београд-Сарајево
- Ентитетске и кантоналне границе нису биле препрека тим аранжманима, а није им недостајао ни в.п. Инцко. Иако би то могао да буде коначно пронађени модел за цијелу БиХ, изостало је одушевљење западних медија и амбасада у Сарајеву. Они се радије баве негативним вијестима из БиХ, за које су увијек криви реметилачки Срби, а Бакир Изетбеговић и даље слави 1. март ’92
РЕФЕРЕНДУМ о сецесији БиХ који је одржан 1. марта 92. био је не само муслиманско-бошњачки пуцањ у Југославију, него и атентат на БиХ. Обоје је успјело али и као нека врста суицида, јер политичким насиљем над Србима потрошен је капитал комшијског повјерења без кога ниједна заједница не може да опстане. Био је то то свјеврстан бумеранг-ефекат политичке стратегије Изетбеговића која је дугорочно циљала на јединствену исламску Босну.
Бошњачке редовне годишње прославеједног датума односно догађаја који је изазвао грађански рат у БиХ заиста дјелују некрофилно. Ако се томе дода да је интермецо од мјесец дана који је протекао у спасавању Кутиљеровог плана било, према признању муслиманског лидера, само куповање времена да се Зелене беретке боље припреме за грађански рат, онда је сувишно питање ко га је изазвао и започео. А ако на то још додамо и чињеницу да су муслимани/Бошњаци тај рат изгубили и на крају у Дејтону добили мање него што им је нуђено у Лисабону, онда морамо да се упитамо о памети, боље речено лудости такве политике.
Од коалиционих партнера до непријатеља
Алија Изетбеговић јесте био исламски фундаменталиста, варљив и превртљив политичар, правио је нерелане политичке калкулације, хтио да надмудри и комшије и Запад, цијелу Босну је видио као муслиманску и сл., али није био неразуман човјек. Међутим, он се, како пише у књизи својих „Сјећања“, није сналазио у међународним преговорима. Вјероватно је прије свега алудирао на свој, рекао бих судбоносни разговор са Вореном Цимерманом, америчким амбасадором у Београду који је максуз дошао у Сарајево да га одговори од Кутиљеровог плана који је овај већ био парафирао.
Алијин салто мортале
До тог разговора Изетбеговић је најприје био у предизборној коалицији не само са ХДЗ-ом него и СДС-ом. На предизборним митинзима је говорио да Муслимани претендују само на дио Босне који могу просперитетно контролисати. Послије избора одолио је искушењу да са ХДЗ-ом и СДП-ом Нијаза Дураковића, без СДС-а формира скупштинску већину. Држао се предизборног коалиционог договора о националној подијели власти. Ушао у дијалог са ХДЗ-ом и СДС-ом о етничкој регионализацији по моделу европских консоцијација.
Тек послије разговора са Цимерманом он прави салто мортале. О садржају њиховог повјерљивог разговора постоје различите верзије, али по свему је највише наликовао на дијалог између Насрадин хоџе и Француза из шаљиве оријенталне бајке.
Американац му је говорио да су САД против „ретроградних територијално-етничких подјела“ те „вјерске и националне гетоизације“ и препоручивао му амерички систем вриједности, мултикултурализам, грађанску демократију. А овај је баш као Насрадин хоџа једино схватио и прихватио оно што му је одговарало: заступајући грађански принцип, добиће унитарну државу у којој ће, по систему један-човјек–један-глас, муслиманском већином моћи о свему да одлучи.
Алија се, додуше већ шест мјесеци раније опекао о такву мајоризацију јер су, након националног надгласавања у заједничкој скупштини, српски посланици формирали скупштину српског народа у БиХ и организовали плебисцит о останку у скраћеној Југославији са Србијом, али сада је, како је наивно вјеровао, једина суперсила на врхунцу политичке, економске и војне моћи стала иза босанских Муслимана. Изетбеговић, међутим, није схватио шири контекст америчке спољне политике на Блиском истоку, у Европи и балканском региону, односно њених неколико скривених циљева.
Спољни фактор: коме и зашто је требао грађански рат
Прије свега, САД је био потребан грађански рат у БиХ као алиби за останак НАТО-а у Европи, који ЕЗ, потоња ЕУ, неће моћи да заустави без западне војне алијансе под америчком командом. Тај план ће постати нешто транспарентнији америчким саботирањем свих европских мировних планова током рата, о чему су касније свједочили посредници Карингтон, Кутиљеро, Овен, Столтенберг, па и сам Сајрус Венс, бивши државни секретар САД.
Затим, бучном дипломатском и медијском подршком војно инфериорним босанским Муслиманима, које су претходно гурнули у грађански рат, Американци су хтјели да арапским нафташким земљама покажу да подршка Израелу против Палестинаца не значи непријатељство према читавом исламском свијету.
Сенатор Лантош у Конгресу је наглас изразио очеквање да ће промуслиманска политика САД у Босни увјерити исламске терористе да Америка није „велика Сатана“, како је проповједао ајатолах Хомеини.
Даље, грађанским ратом у Босни, који су изазвали преко Цимермана и Изетбеговића, САД су „ставиле ногу у врата Балкана“ на његовој најзапаљивијој коти. У дворишту ЕУ, на Лимесу, на Хантингтоновом трустном размеђу три религије и цивилизације, на линији разграничења интересних сфера договорено фифти-фифти на Јалти.
Ако је Балкан „буре барута“ онда је Босна упаљач са даљинским управљачем.
Најзад, Муслимани, као ратни савезници Хрвата на рубу католичко-протестанстског Запада, требало је да послуже као крајишници на фронту према русофилном православно-славенском свијету. Претходно је ваљало завадити Муслимане са „малим Русима“, као петом колоном великих, по старом хабсбуршко-ватиканском рецепту Бењамина Калаја.
САД су ратом у Босни оствариле сва четири циља, а Алија, несналажљив у међународним односима, упао је у замку и почео да спроводи буквално схваћена Цимерманова упутства на готово комичан начин.
Своју национално-вјерску СДА наједном је прогласио за грађанску партију, која се бори за мултикултурно друштво, а себе – исламисту који, опет по властитом признању, није имао сензибилитет ни за нацију а камоли за грађанство, почео да представља као предсједника свих Босанаца и Херцеговаца. И то је све говорио пред камерама CNN-а док су се на стотињак метара иза њега, ти његови грађани, босанци и херцеговци међусобно убијали у грађанском рату на национално-вјерској основи. И, како пише Адил Зулфикарпашић, истовремено је обилазио блискоисточне пријестонице и причао о босанској џамахирији по формули Исламске декларације. А при томе вјеровао како у Вашингтону и Бриселу не знају шта он говори у Ријаду и Тхерану, као и обратно.
Поново долази к себи тек у јесен ’93. када његова АБиХ губи на три фронта, против ВРС, ХВО и јединица АПЗБ, те на рубу капитулације на Радио Сарајеву објашњава да то више није рат за БиХ, коју неће ни Срби ни Хрвати, него рат за опстанак Муслимана. А онда, послије три године чекања америчке интервенције, коју му је, да ли сам Цимерман или неко други, обећао већ до половине августа ’92, дочекао је бомбардовање српских положаја око Сарајева обогаћеним уранијумом као тријумф своје политике.
Посредници са предумишљајем
Али, онда, хладан туш у Дејтону: Муслимани тада већ Бошњаци, добили су фртаљ Босне, односно мање него што су прије рата парафирали па одбили у Лисабону.
Како пише амерички експерт Џон Шиндлер, Цимерман је појединачно највећи кривац за грађански рата у Босни и пошто се у Хашком суду за ратне злочине не суди народима, него појединцима, он је морао да буде првооптужени.
Другооптужени, додали бисмо, требало је да буде агресивни и арогантни посредник Роберт Холбрук.
Док је Цимерман уз лажно обећање да ће добити јединствену грађанску Босну под контролом Муслимана, натоциљао Изетбеговића да повуче потпис са Лисабонског споразума, Холбрук га је приволио да стави потпис на Дејтонски споразум уз обећање да је Српска само привремено рјешење.
Док је прво обећање Муслимане, као слабије, гурнуло у грађански рат, ово друго их је у постдејтонском миру гурнуло у 25 годишњу преговарачку хибернацију ишчекивања да односе у БиХ по бошњачким жељама ријеши спољна сила.
Најприје су то очекивали од ОХР-а, па од странаца у Уставном суду БиХ, па онда од ЕУ, па сада од НАТО-а. И, високи представници су их, кршећи Анекс 4 и притиском на РС у томе охрабривали. Али, од 2010. Српска је тај процес разградње Дејтона уставним насиљем успјела да заустави и кренула у контраофанзиву враћања отетих надлежности, и то, гле, референдумима. Оним истим демократским средством непосредног изјашњавања којим је 1. марта
’92. српски народ понижен и дефинитвно отуђен од БиХ.
У чему је разлика?
Добри и лоши референдуми
Прије свега, тај референдум којим је БиХ гурнута у ратну провалију био је заказан против воље једног од три конститутивна народа. Друго, тај референдум је и као такав фалсификован, јер се и по званично оглашеном резултату за сецесију БиХ изјаснило мање од законом прописане двије трећине грађана. Треће, на приговор о нерегуларности – Алојз Мок је одговорио да би резултат био признат и да је већина била и само од 51 одсто.
Српски плебисцит 91. за останак БиХ у Југославији са Србијом, Црном Гором и републикама и народима који то желе, као и онај новији о датуму Дана Републике добио је далеко више од двотрећинске подршке.
Ипак, тзв. међународна заједница признала је један факсификовани бошњачко-хрватски, а није два српска, која то нису. Вођство Српске је научило лекцију да треба да се држи демократске воље свога народа и изворног Дејтона, који су потписали и Бошњаци и Хрвати и гарантовале све велике силе. Тако је у БиХ упостављена, додуше лабилна, политичка равнотежа коју Република Српска успјешно одржава, поготово откако су и „Херцегбосанци“ почели у Федерацији да се боре против бошњачког унитаризма.
Али, године пролазе и status quo „немогуће државе“ по инерцији се учвршћује, а у сјени дневно-политичких надгорњавања, дјелује мека моћ културне дивергенције три народа, и међусобно и у односу на босански заједнички именитељ. И обиљежавање 1. марта свједочи да све што је за једне датум славља и поноса, за друге је дан увреде и понижења, за треће индиферентно, као и обратно.
На споровима око назива, датума и симбола, полако али сигурно, БиХ се изнутра растаче. А Бакир Изетбеговић се, за разлику од бабе, тешко сналази и унутрашњој политици, јер не схвата да томе управо он понајвише доприноси.
Ако могу Фламанци и Валонци зашто не би и Бошњаци, Срби и Хрвати?
Поред БиХ у свијету има више примјера дубоко подијељених друштава и нестабилних држава, неке су се временом распале, неке су опстале, а неке су чак међу најразвијенијим. Изван БиХ, међутим, није познат случај земље чији државни празник не слави већина њених становника на 4/5 њене територије, а славе га само Бошњаци и иностране дипломате. Окупе се сваке године 1. марта на свечаном пријему у Сарајеву да се ваљда вајкају због неуспјелог заједничког антисрпског подухвата. Са изузетком Жељка Комшића, не славе га ни Хрвати иако су им 1. марта ’92. асистирали, показаће против својих интереса.
Историја БиХ могла је да крене и другим путем. Велика је штета што су резултати првих слободних избора 90, који су наликовали националном попису становништва,схваћени као инцидент, грешка, аберација, а не реалност која је потискивана и сакривана у периоду октроисаног социјалистичког заједништва у суживоту и која је проговорила иза завјесе гласачких кабина.
Посљератне генерације то су доживјеле као „ненормално“ у односу на стање на које су мимикријом и инерцијом били навикли да јавно практикују као „нормално“.
Говорило се о босанско-херцеговачкој недјељивој територијално-етничкој мјешавини попут „шара тигрове коже“ и о границама које ће пролазити „кроз спаваће собе мјешовитих бракова“, а послије избора их било страмота искрености па су сви тврдили да су гласали за реформисте и комунисте који су заједно добили свега десетак посто гласова.
Како је записала Хелен Карер д’ Анкос: „Није то био трибализам, него поново пронађени коријени изгубљеног континуитета са националном историјом, традицијом, културом, идентитетом…“
Могла је та историја БиХ да крене и другим путем и да се коалиција СДА-СДС-ХДЗ, која је функционисала од краја 90. до половине 91, није распала надгласавањем српских посланика у Скупштини БиХ, или да је бар у задњи час спасена Лисабонским споразумом.
А можда је за другу и другачију савремену историју односно будућност БиХ било довољно да су и Муслимани и Хрвати и Срби пажљивије читали Андрића кога су сви имали у школској лектири. Да су боље разумјели његове метафоре о сарајевским богомољама које исте сате откуцавају у различито вријеме и о танкој линији која раздваја љубав од мржње, боље би сагледали и себе и Босну.
Без спољних притисака БиХ би могла добро да функционише
Но, оно што из литературе српског нобеловца, за кога су вољели да тврде да је босански, нису схватили и урадили у миру, три народа су обавила у грађанском рату. Данас имамо Републику Српску, de facto и Херцег-Босну, као и нежељену бошњачку Босну, као три конфедерално повезане територијалано-етничке цјелине. Дејтонски споразум није неко експериментално рјешење измишљено специјално за БиХ, него искуствено потврђено најбоље познато рјешење за национално и вјерски дубоко подијељена друштва у свијету, па и у неким земљама ЕУ, па и у Швајцарској, Белгији и Холандија. Постоје испробани механизми којим долазе до консензуса упркос честом коришћењу право на вето у заједничким органима.
Услов је да саме чланице консоцијације, односно њихови представници стекну вјештину и рутину међусобног преговарања, без мијешања чак и домаћих медија, а поготово иностраног фактора.
Инопредставници, посредници и арбитри, чак и када су најдобронамјернији и најнепристраснији, ипак заузимају страну у унутрашњим споровима и компликују их неизбјежним уношењем интереса својих земаља.
Да су непосредни договори између домаћих актера једина реална перспектива БиХ, показују два недавно потписана пројекта. Један је туристички аранжман Пале-Сарајево, а други аутопут Београд-Сарајево. Укратко, туристи ће скијати на Јахорини, боравити на Палама, а у ноћни провод силазити на Башчаршију, док траса пута из Београда за Сарајево највећим дијелом иде кроз РС. Ентитетске и кантоналне границе нису биле препрека и није недостајао ни в.п. Инцко.
Иако би то могао да буде коначно пронађени модел за цијелу БиХ, изостало је одушевљење западних медија и амбасада у Сарајеву. Они се радије баве негативним вијестима из БиХ, за које су увијек криви реметилачки Срби, а Бакир Изетбеговић и даље слави 1. март ’92. Дух покојног Ворена Цимермана и данас лебди над БиХ.
(БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ 1. МАРТА 1992. – проф. др Ненад Кецмановић, професор емеритус и сенаторе Републике Српске)
Додај коментар