- Био је очигледан став несрпских чинилаца у СФРЈ: ако заједничка држава не може више да функционише по формули «Слаба Србија (тј. слаби Срби у целини) – јака Југославија», онда не може да опстане никаква Југославија… Споља и изнутра артикулисани геополитички циљ био је да се у новој балканизацији српски простор изнуђено и вештачки сведе само на тзв. ужу Србију и учини што небитнијим
- Како током титоистичке Југославије, тако у време референдума у БиХ 1992., потом у рату 1992-1995. – код муслимансог становништва и интелектуално-политичке елите и данас доминира колективна геополитичка перцепција БиХ као земље у којој ће остваривати доминацију, тј. доживљавају је као унитарну, апсолутно, у сваком смислу, само своју. Свако другачије стање, изузев контроле од Дрине до Уне и од Саве до Неума, фрустрира их, сматрају га неподношљивим и привременим
- Референдум је расписан мада се знало да ће га Срби бојкотовати. Иако је излазност била мања од неопходне 2/3, Запад га је прихватио имајући у виду не демократију, него геополитику – по сваку цену су хтели да унутрашње, републичке границе подигну на ниво државних и тако раздробе српске земље и ослабе српски чинилац. Тако је инициран рат, у коме се продужила референдумска политика, али другим (насилним) средствима… Исто траје и данас, и са истим циљевима, само су се савезништва у «Б-Х преферансу» тренутно променила
РЕФЕРЕНДУМ у БиХ 29. фебруара и 1. марта 1992. спроведен је у условима дириговане инерције растакања, тј. разби-распада СФРЈ, која се очигледно преносила и на БиХ.
Био је очигледан став несрпских чинилаца у СФРЈ: ако заједничка држава не може више да функционише по формули «Слаба Србија (тј. слаби Срби у целини) – јака Југославија», онда не може да опстане никаква Југославија, стога она мора бити растурена.
Референдум је био у функцији принципа деобе СФРЈ, будући да је, као «готова ствар», прихваћено да то буду титоистичке, једнопартијске, никада скупштински верификоване републичке међе, а не изјашњавање конститутивних народа (на нивоу насеља!!!) у којој и каквој држави желе да живе.
Толико о демократији којом су нас подучавали са Запада.
И тај синдром «неадекватних граница» (С. Хантингтон) прати нас и даље и управо он је атлантистички детонатор нестабилности Балкана.
Ситуација у БиХ и сама најава референдума одвијали су се у политичкој клими индуковане и већ далеко одмакле антисрпске хистерије, која се ширила не само из Словеније и Хрватске, већ је била подгревана и са Запада. Постало је сасвим јасно да ће Србе, после лишавања статуса конститутивног народа и већ далеко одмаклог неоусташког прогона у Хрватској, у БиХ чекати прво свођење грађане другог реда, тј. на обесправљену рају, а потом нешто слично као у Хрватској. Већ је био препознатљив основни инструмент «обуздавања» Срба: њихово територијално редуковање и фрагментирање.
Борба за простор није се више могла сакрити никаквим наративима.
У ствари, споља и изнутра артикулисани геополитички циљ био је да се у новој балканизацији српски простор изнуђено и вештачки сведе само на тзв. ужу Србију и учини што небитнијим.
Већ тада било је јасно да муслимански чинилац под маском „грађанске Босне“ жели унитарну земљу у којој ће демографском експанзијом доћи до политичке хегемоније.
Некако се прихватао прећутни шематизам титоистичке Југославије: Хрватима – Хрватска, Србима – Србија, а муслиманима БиХ као тампонска република између наводних великосрпских и великохрватских претензија. Тако се одвијало много тога – од регионалне прерасподеле развијености (српски крајеви, нарочито Источна Херцеговина и Крајина са Бања Луком, назадовали су) и усмерених међурепубличких миграција (Срби ка Србији, Хрвати ка Хрватској, а муслимани из Рашке области ка БиХ и Сарајеву), до етничке концентрације политичке моћи (крилатица о «Бранку и Хамдији») и вицева «о два Босанца – Муји и Хаси» (не помињу се Срби, па чак ни Хрвати).
Како током титоистичке Југославије, тако у време референдума 1992., потом у рату 1992-1995., исто је и данас – код муслимансог становништва и интелектуално-политичке елите доминира колективна геополитичка перцепција БиХ као земље у којој ће остваривати доминацију, тј. доживљавају је као унитарну, апсолутно, у сваком смислу, само своју.
Свако другачије стање, изузев контроле од Дрине до Уне и од Саве до Неума, фрустрира их, сматрају га неподношљивим и привременим.
Хрвати у БиХ, иако на сопствену штету – јер су, изузимајући Западну Херцеговину, расути по централној и северној БиХ – хтели су „као Хрватска“ и «како каже Загреб», надајући се самосталности као епилогу барем у гарницама неке «Нове Бановине Хрватске».
У првом реду, муслиманско залагање за референдум, иако је било очигледно да се заснива на подршци Запада и већине Исламског света, било је са демографско-геополитичког становишта ирационално.
Зашто?
Одговор даје детаљна етничка карта БиХ по насељима. Наглашавам ово ПО НАСЕЉИМА, а не по општинама – јер је општина било 109, а насеља 5.888 – што је прецизније и даје праву, прецизну, а не манипулативну просторну слику. (дигресија: линије фронта највећи део рата су мање-више биле у складу са том етно-просторном сликом, а то је још један доказ Западу да Срби нису агресори и експанзионисти; то је користио председник Караџић у својој одбрани, уцртавши линије фронта на етничку карту)
Невероватно (али само на први поглед) је изгледала муслиманска намера да већ референдумом обезбеде доминацију читавом БиХ.
Било их је 43,6%, али су насеља са њиховом већином укупно чинила само 1/4 територије БиХ. Њихова најкомпактнија област била је периферна Цазинска крајина, а у другим деловима БиХ били су махом измешани са Србима и Хрватима, који су, пак, имали неколико својих пространих компактних целина. И у тим околностима муслимански захтеви били су за читавом, унитарном БиХ, а те апсурдне амбиције остале су до данас.
Референдум би требало посматрати и у контексту «етно-просторног парадокса», тј. етно-просторне диспропорције – Срби (процентуално) имају много веће учешће у поседу територије него у становништву, што је последица великих губитака у ратовима (нарочито у НДХ), вишедеценијске економске маргинализације, исељавања и ниског природног прираштаја.
Упркос свему томе, референдум је расписан, мада се знало да ће га Срби бојкотовати. Иако је излазност била мања од неопходне 2/3, Запад га је прихватио имајући у виду не демократију, него геополитику – по сваку цену су хтели да унутрашње, републичке границе подигну на ниво државних и тако раздробе српске земље и ослабе српски чинилац.
Тако је инициран рат, у коме се продужила референдумска политика, али другим (насилним) средствима; референдумска „непринципијелна коалиција“ и везивање застава са шаховницом и полумесецом прерасло је у антисрпско политичко и војно савезништво. И наравно, у борбу за територије, што је било очигледно и код надгорњавања приликом доношења бројних планова за решавање тзв. босанске кризе. И када се све усагласи, «зашкрипи на мапама».
Исто траје и данас, и са истим циљевима, само су се савезништва у «Б-Х преферансу» тренутно променила.
(ГЕОПОЛИТИЧКИ СМИСАО РЕФЕРЕНДУМА – проф. др Миломир Степић, Институт за политичке студије, Београд)
Додај коментар