Врањеш: Демонизација Срба на Западу директно повезана са поразом Американаца у Вијетнаму

• «Пиаризовано» ратовање у потпуности је примјењено у Заливском рату 1990. године, а искусили смо га и ми на својој кожи у ратовима на крају двадесетог вијека. Међутим, поред креирања негативаца међу српским функционерима тог времена, у нашем случају демонизован је комплетан народ
• Примјери: мање од годину дана од почетка грађанског рата у БиХ, у „Њујорк тајмсу“ аутор Џон Барнс пише о 20.000 силованих муслиманки у БиХ од стране српске војске; неколико дана касније колумнисткиња „Вашингтон поста“ Џуди Мен пише о 50.000 силованих и 100.000 убијених муслиманки позивајући се на професорицу права Кетрин МекКинон; а МекКинонова потом излази у јавност са још једним фрапантним податком – да је од 50.000 силованих муслиманки, њих 30.000 остало у другом стању као посљедица српског силовања
• Колико се овај стереотип укоријенио говори нам и посљедњи примјер новије америчке телевизијске серије „Дијета из Санта Кларите“ – хорор комедије у којој мајка постаје зомби људождерка захваљујући вирусу који је настао на тлу средњовјековне Србије и чију отпорност су изградили само Срби
• Али, појавио се и позитиван примјер. Наиме руска медијска кућа „Русија данас“ је објавила документарни филм који у слободном преводу гласи „Република Српска. Зависна држава Срба из БиХ, заглављена у наметнутом лимбу од стране Запада“. Филм траје 26 минута, а за ових двадесетак дана погледало га је преко 102.000 гледалаца на Јутјубу

Пише: Александар ВРАЊЕШ

ДА ЛИ сте знали да је креирање негативних слика о Србима у западним медијима деведесетих година, директно повезано са поразом америчке војске у Вијетнаму неколико деценија раније?

Такође вјерујем да нисте знали да је америчка војска за наведени дебакл оптужила директно домаће телевизијске куће, јер су без цензуре приказивале слике бруталности у Вијетнаму.

Тај пораз довешће до редефинисања односа војске САД према медијима и њиховом извјештавању са ратишта. Нови медијски приступ ратовању осјетиће и српски народ на крају прошлог вијека, са посљедицама и данас, али кренимо отпочетка.

Током рата у Вијетнаму, амерички пропагандни апарат није успио да контролише извјештавање. У одсуству војне цензуре, америчка јавност је свакодневно у информативном програму гледала слике мртвих цивила али и америчких војника из Вијетама. То је довело до ситуације да се америчка јавност окренула против рата у Вијетнаму.

Снажан антиратни импулс грађана САД, који се развио као посљедица наведених медијских слика, погодовао је расту унутрашњег политичког притиска да се рат оконча. Америчка војска нашла се између двије ватре – једне оличене у војсци Вијетконга која је пружила неочекиван отпор и друга у виду нерасположене америчке јавности која је довела у питање легитимност употребе силе.

Ова „комуникациона катастрофа“ била је важна лекција за америчку војску. Тада су научили да медијске слике могу погодовати развоју антиратне свијести домаће јавности, те да се будући ратови морају подвргнути тзв „ПР обради“. Од тада у свим наредним ратовима америчке војске, централно мјесто у планирању и вођењу ратова били су односи с јавношћу и психолошке операције.

Рат је требало пажљиво припремити да изгледа прихватиљиво јавности.

Први корак је демонизација непријатеља – креирање слике апсолутног негативца којег ће домаћа јавност јасно препознати и повезати са архетипом злочинца, као што је нпр. Хитлер. Наредни корак је стварање слика жртава у виду дисидената, опозиционара, али и властитог народа којег треба ослободити од тираније демонизованог негативца. Његове жртве се у медијима описују кроз тзв. „хуманитарни дискурс“ којег већина западних новинара иначе баштини, па је кроз њихов приступ лако подметнути пропаганду. Све то заједно ствара утисак у јавности о оправданости употребе силе према демонизованом појединцу и његовом режиму.

Тако дођемо до наредног корака који подразумијева стварање пристанка јавности и подршке војној интервенцији како на унутрашњем плану, тако и на спољњем кроз прављење војне коалиције.

Након ових припремних корака, слиједи интервенција али и контрола медијских слика са самог ратишта. Званичне информације за објављивање доставља војна ПР служба која на тај начин пасивно цензурише вијести – онемогућава новинарима директан приступ мјестима на којима је изрвшена операција, а по потреби врши и одлагање пласирања одређених информација.

Из медија се одстрањују негативне слике лешева, крви и бруталности, а у први план се стављају разорени објекти: мостови, зграде, релеји, касарне, итд. Уз то користе се још двије занимљиве пропагандне технике: „терминолошка магла“ употребом еуфемизама типа „колатерална штета“ за настрадале цивиле, или „налети авиона“ умјесто бомбардовање; и „савремено техноратовање“ када се стварају слике у јавности да се употребљава хируршки прецизна ратна технологија која погађа искључиво војне објекте и стратешки важне тачке демонизованог режима.

На тај начин рат изгледа у јавности као нискоризична видео игрица у којој готово да нема људске патње и смрти.

Овакав образац тзв. „пиаризованог“ жанра ратовања у потпуности је примјењен у Заливском рату 1990. године, а искусили смо га и ми на својој кожи у ратовима на крају двадесетог вијека. Међутим, поред креирања негативаца међу српским функционерима тог времена, у нашем случају демонизован је комплетан народ.

Прву књигу на ту тему објавио је професор Емил Влајки под насловом „Демонизација Срба“ (Отава, 2001). Овом темом се бавио и др Слободан Вуковић у књизи „Етика западних медија“ (Београд, 2009). У обе књиге прецизно је документовано како су западни медији демонизовали српски народ у припреми за будуће интервенције НАТО пакта на Републику Српску и Србију.

Мање од годину дана од почетка грађанског рата у БиХ, у „Њујорк тајмсу“ аутор Џон Барнс пише о 20.000 силованих муслиманки у БиХ од стране српске војске. Неколико дана касније колумнисткиња „Вашингтон поста“ Џуди Мен пише о 50.000 силованих и 100.000 убијених муслиманки позивајући се на професорицу права Кетрин МекКинон.

Тих дана ће МекКинонова изаћи у јавност са још једним фрапантним податком, да је од 50.000 силованих муслиманки, њих 30.000 остало у другом стању као посљедица српског силовања.

Тих дана BBC објављује вијест да су српски снајперисти плаћени са 2.700 фунти за свако убијено дијете. У исто вријеме њемачки медији преносе изјаву посланика ЦДУ-а Штефана Шварца како Срби обављају експерименте над људима као што је то чинио Менгеле у Другом свјетском рату, док „Ди Цајт“ упозорава да српски гинеколози усађују босанским женама псеће ембрионе.

Ово су само неки од примјера како је демонизација српског народа функционисала у западним медијима. Зато не чуди да је западна јавност остала индиферентна према српским жртвама, чак и 24 године након рата у БиХ, односно 20 година након агресије на Србију.

Остали су узалудни многи покушаји да се западној јавности прикаже и српска страна рата, српске жртве, другачија истина која би требала барем мало да ублажи ефекте америчког војног ПР-а који је од читавог српског народа створио симбол негативаца на тлу Европе. Колико се овај стереотип укоријенио говори нам и посљедњи примјер новије америчке телевизијске серије „Дијета из Санта Кларите“ – хорор комедије у којој мајка постаје зомби људождерка захваљујући вирусу који је настао на тлу средњовјековне Србије и чију отпорност су изградили само Срби.

Зато на крају није лоше споменути и јадан позитиван примјер. Наиме руска медијска кућа „Русија данас“ је објавила документарни филм који у слободном преводу гласи „Република Српска. Зависна држава Срба из БиХ, заглављена у наметнутом лимбу од стране Запада“.

Филм траје 26 минута, а за ових двадесетак дана погледало га је преко 102.000 гледалаца на Јутјубу.

У питању је покушај да се истина о распаду Југославије и ратовима који су услиједили прикаже из другачије перспективе, коју нису претходно одредили западни пропагандисти и ПР стручњаци.

Филм почиње уводом у којем наратор објашањава да у срцу Европе живи преко милион Срба који се још увијек боре за своје право на самоопредјељење и који сањају да успоставе једног дана своју независну државу.

Филм приказује много важних слика које се супростављају наметнутим истинама на Западу. Ако се сјетимо да су прије више од годину дана „Гардијан“, „Њујорк тајмс“ и „Вашингтон пост“ објавили како Република Српска организује паравојне формације, важна је слика са почетка филма у којој се види вјежба регуларне Специјалне антитерористичке јединице МУП-а Републике Српске.

Камера затим иде у село на граници са федералним Сарајевом гдје се чује потресна прича родитеља који су у рату изгубили двадесетчетверогодишњег сина. Затим наратор појашњава да је након рата више од 120.000 Срба морало да напусти своје домове у Сарајеву, што је својеврсни одговор на мит о српској опсади Сарајева.

Затим се смјењују слике пред почетак рата 1992. године, док наратор појашњава како је рат почео бошњачким и хрватским прегласавањем српских представника у парламенту. Камера затим иде у Бањалуку, као главни град Републике Српске која нема право на независност.

У сљедећим сценама видимо Милорада Додика и Емира Кустурицу, два добро позната лица у Руској Федерацији, што додатно ојачава њихов кредибилитет бар код руске публике.

Камера се поново враћа у Бањалуку и види се професорица Весна Ећим Злојутро која заједно са мајком, Жељком Тубић, прича потресну причу о дванаест умрлих беба јуна 1992. године.

Наредна прича тиче се посљедица бомбардовања осиромашеним уранијумом и повећања броја малигних обољења грађана Републике Српске.

У филму се још спомиње и неправда од стране Трибунала у Хагу према српском народу, а саговорници су Дарко Младић и Момчило Крајишник.

Поново се у филму појављује Милорад Додик који истиче да је Република Српска под западним притисицима и због блиске везе са Русијом. Филм се завршава Додиковим ријечима: „Ми смо овдје научили једну велику историјску лекцију, а то је – уколико немамо државу, немамо ни слободу“.

Без обзира да ли ће овај филм успјети нешто да промјени у перцепцији западне јавности, важно је да је једна велика медијска кућа направила документарац о Републици Српској у којем су спојили право на самоопредјељење српског народа, српски поглед на рат и жртве, данашње слике обновљене и развијене Републике Српске, фолклор, културу и традицију, али и свијест о постојању сталне терористичке пријетње у виду вјежбе специјалних јединица полиције на почетку филма.

Добар је показатељ што је филм погледало до сада преко 100.000 гледалаца јер је то уједно и путоказ на који начин уз помоћ друштвених мрежа и видео садражаја, можемо да се боримо против посљедица демонизације и наметнутих истина.