Антонић: Српска се вратила с ивице провалије на којој се нашла јер је 2002. кренула у погрешном правцу

• На срећу, прилике су се промениле. Као што су 2005. све странке у РС пристале на укидање ВРС, а потом и на НАТО, тако су 2017. све странке у скупштини РС усвојиле резолуцију којом су једногласно поручиле: не у НАТО, а Додик је још раније изјавио „да данас не бих гласао за укидање Војске Републике Српске“.  Ова промена становишта сасвим је легитимна и потпуно довољна да се одбије сваки даљи захтев у БиХ за „НАТО интеграције“
• Није јасно од кога би НАТО требало да штити БиХ? Од Хрватске и Црне Горе које су већ у НАТО-у? Од Србије – тако да „НАТО-Срби“ с леве стране Дрине треба да пуцају на „неутралне-Србе“ с десне? Мир у БиХ ионако јамче „гаранти Дејтонског споразума“ преко Већа за спровођење мира које чине: Француска, Италија, Јапан, Канада, Немачка, Русија, САД, В. Британија, ЕУ и Организација исламске сарадње коју представља Турска. Шта ће на све то још и НАТО?
• Наравно да ће се притисци наставити. Али, у вези овог питања у Српској нема поделе међу политичарима и грађанима. То треба искористити и на свако инсистирање непрекидно и одлучно само понављати „три златне речи“: НАТО? Нека, хвала!

Пише: Слободан АНТОНИЋ

СВЕ политичке снаге у Српској пристале су, у раздобљу 2005-2009, да се расформира Војска Републике Српске, као и на то да БиХ уђе у НАТО. Али, срећом, данас такође постоји консенсус свих парламентарних старанака у РС да је НАТО неприхватљив за Српску, а многи сматрају да је неопходно размотрити и могућности стварања додатних јединица под оружјем – попут резервног састава полиције.

Српска се тако, барем што се војног питања тиче, вратила с ивице провалије на којој се нашла пошто је 2002. године кренула у погрешном правцу.

Пошто су 2017. године све странке у скупштини РС усвојиле резолуцију о војној неутралности, током предизборне кампање 2018. године у Републици Српској једна од тема била је – ко је крив за НАТО пут на којем смо се нашли?

Вечерње новости су, средином јуна 2018, објавиле да у документу амбасаде САД у Сарајеву – „Позиција САД у вези с активацијом МАП за БиХ“, стоји да је тадашњи члан председништва БиХ, Младен Иванић (ПДП – Савез за промјене), „гласао за спољнополитичку стратегију БиХ, која подразумева и чланство у НАТО као циљ“.

Два месеца доцније потпредседник СНСД-а Небојша Радмановић оптужио је Младена Иванића да већ две године ради на убрзању уласка БиХ у НАТО, а да га Савез за промјене у томе „сакрива“.

У међувремену је опозициона Српска демократска странка напала СНСД да је „од 2005. године до данас учинио све да БиХ уђе у НАТО“. Најпре је, кажу, Никола Шпирић (СНСД) као председник скупштине БиХ, 2005. године, потписао Закон о одбрани БиХ у којем је стојало да ће све институције у БиХ радити на пријему БиХ у НАТО (чл. 84). А онда је Небојша Радмановић (СНСД), као председавајући Предсједништва БиХ, у јуну 2009, потписао формални захтев БиХ за Акциони план за чланство у НАТО (МАП).

„Након што је Србија донијела одлуку о војној неутралности, СНСД је повео Српску у потпуно другом смјеру“ – писало је и у преизборном саопштењу Савеза за промјене, у коме се коментарисао овај Радмановићев поступак из 2009. године.

Такође је у нападима опозиције апострофирана и некадашња спољнополитичка саветница Додика Ана Тришић-Бабић која је 2014. године изјавила: „Ја сам за НАТО, а Додика питајте лично да ли је и он”. Она је своје становиште оправдавала речима да ће БиХ чланством у НАТО „припасти модерном свијету“, или ће, у супротном, „постати црна рупа у Европи“.

Такође, одговарајући на оптужбе у вези Иванићевог потписа на Стратегију спољне политике БиХ 2018-2023, опозиција је инсистирала да тај документ „не предвиђа чланство БиХ у НАТО“, те да је „познат став Младена Иванића и ПДП да у том смислу треба прије свега пратити пут Србије“.

С друге стране, Небојша Радмановић (СНСД) део одговорности за пут у НАТО пребацивао је на својевременог председника Републике Српске (2002-2006) Драгана Чавића (СДС). Он је, по њему, агитовао за укидање Војске РС, „и то је парламент Српске већином изгласао. Већину су тада чинили СДС и ПДП, а СНСД је био опозиција и јесте гласао за то, али ови који сада много причају о томе тада су били на власти, а била је то власт СДС-а. Не браним СНСД, и ми смо гласали као и они. Али хајде да данас будемо храбри и кажемо да тада нисмо смјели да поменемо референдум“.

И то није нетачно. Јер, према мишљењу стручњака, „негде од 2002. године започињу припреме за укидање ВРС“. Иако по Дејтонском мировном споразуму није било предвиђено да нестане ВРС, до краја 2005. године затворено је Министарство одбране Републике Српске, а ВРС је престала да постоји 1. јануара 2006. године. Због тога је требало променити Устав РС, што је и урађено у Скупштини Српске.

Скупштина је овластила премијера Перу Букејловића и да потпише Споразум о преносу надлежности одбране с РС на Сарајево.

Закон БиХ о одбрани, са злогласним чланом 84 који се односи на улазак у НАТО, донела је пак Скупштина БиХ, уз гласове посланика из СДС, ПДП и СНСД. Потпис на одлуку НСРС о укидању Војске ставио је тадашњи председник РС Драган Чавић (СДС), а закон у Парламенту БиХ потписао је Никола Шпирић (СНДС).

Најлепше од свега је што се до 2004. године преговарало „да ентитетима остану војске, као што је Национална америчка гарда, а да се оснује и БиХ војска за мировне мисије“. Али, нешто се догодило 2005. године – и уследила је капитулација политичке елите у Српској. Угашена је Војска РС и прихваћен улазак БиХ у НАТО.

После тога изгледало је да је ствар свршена. У септембру 2011. године, заменик команданта Штаба НАТО-а за БиХ, бригадир Џон Андреас рекао је да се „више не поставља питање да ли ће БиХ ући у НАТО, већ када ће се то догодити – а то је у периоду од пет до десет година“. Исто је поновио и следеће године. Затим је и заменик помоћника америчког државног секретара Филип Рикер истакао да је „интеграција БиХ у НАТО пут који нема алтернативу“ и да је „за БиХ изузетно важно да не губи време“.

Но, на срећу, прилике су се промениле. Као што су 2005. све странке у РС пристале на укидање ВРС, а потом и на НАТО, тако су 2017. све странке у скупштини РС усвојиле резолуцију којом су једногласно поручиле: не у НАТО, а Додик је још раније изјавио „да данас не бих гласао за укидање Војске Републике Српске“.

Ова промена становишта сасвим је легитимна и потпуно довољна да се одбије сваки даљи захтев у БиХ за „НАТО интеграције“. Ипак, подсетимо на још неке анти НАТО аргументе који се могу чути у РС и у БиХ.

Прво, НАТО је, од 30. августа до 13. септембра 1995. године, извршио агресију на Републику Српску са 222 авиона, приликом чега су бачене 1.024 бомбе с укупно три тоне осиромашеног уранијума. Последице тог напада данас су много јасније него 2005. године, будући да је у међувремену читава јединица италијанских војника оболела.

Друго, штета настала НАТО агресијом на Српску никада није надокнађена.

Треће, није јасно од кога би НАТО требало да штити БиХ? Од Хрватске и Црне Горе које су већ у НАТО-у? Од Србије – тако да „НАТО-Срби“ с леве стране Дрине треба да пуцају на „неутралне-Србе“ с десне? Мир у БиХ ионако јамче „гаранти Дејтонског споразума“ преко Већа за спровођење мира које чине: Француска, Италија, Јапан, Канада, Немачка, Русија, САД, В. Британија, ЕУ и Организација исламске сарадње коју представља Турска. Шта ће на све то још и НАТО?

Четврто, приступање НАТО-у, због набавке „комплементарног наоружања“ и чланарине (која треба да буде 2% БДП), донеће нове војне трошкове за буџет БиХ чија трећина већ одлази на армију. Ко ће то да плати?

Пето, улазак БиХ у НАТО праћен је настојањем Сарајева да преузме војно земљиште на територији Српске. Реч је о 23 „перспективне војне локације“ у РС попут касарне и полигона на Мањачи, у Хан Пијеску, Калиновику, Билећи, касарна „Козара“ у ширем центру Бање Луке, итд. Пошто је Српска почела пружати снажан отпор, амбасада САД у БиХ препоручила је, недавно, да се овај предуслов из Акционог плана за чланство БиХ у НАТО-у (МАП) „занемари“. Али, он у сваком тренутку може поново да буде активиран.

Све у свему, Срби у БиХ никада нису желели у НАТО, а сада је и њихова политичка елита одлучно против – с добрим разлозима, као што се види.

Наравно да ће се притисци наставити. Али, у вези овог питања у Српској нема поделе међу политичарима и грађанима. То треба искористити и на свако инсистирање непрекидно и одлучно само понављати „три златне речи“: НАТО? Нека, хвала!