- У Берлин је позвано лице (Звиздић)којем је, на основу последњих демократских избора, истекао демократски легитимитет, али не лице (Додик) које има највећи демократски легитимитет на основу резултата тих истих избора. А неки и даље имају храбрости да нас убеђују да је Европска унија оличење „демократских вредности” на које сви ми остали „назадни елементи” треба да се угледамо и пред којим треба да падамо у несвест од страхопоштовања
- Некада су „стандарди” које Запад данас примењује према Српској, Србији и Србима уопште били резервисани за домороце у западним колонијама или за потомке робова у „напредним” западним друштвима. Негде се то звало „расна дискриминација”, а у свом екстремном облику – „апартхејд”. Који се, иначе, из Јужне Африке преселио на Косово и Метохију, где се, наочиглед целокупне „демократске” васељене
- Како онда ико може да се уопште запита: зашто је толико важно очување Републике Српске?! Није ли јасно да је једина права заштита Србима постојање државе? Да је, како је Милорад Додик истакао у Спомен-подручју Доња Градина, на обележавању Дана сећања на жртве усташког злочина у концентрационом логору Јасеновац, постојање српске државе „синоним за слободу српског народа”
Пише: Александар ПАВИЋ
У НАИЗГЛЕД малим стварима се често крију суштинске поруке. Присуство Дениса Звиздића, лица у техничком мандату, на недавном „самиту” у Берлину, представља једну такву суштинску поруку, која Републици Српској, Србији и Србима у целини не би требало да промакне.
Још пре Берлинског скупа се председник Србије Александар Вучић гласно запитао „зашто у Берлин иде Звиздић а не Додик… зашто Шарец, а не Данчила, зашто Пленковић, а не Орбан, зашто не Борисов…” А затим је понудио и могући одговор: „Сутра ће сви рећи да је Косово независно, зато су и позвани, да би рекли како је неодговорно било разговарати о томе шта би Србија могла да добије”.
И то је засигурно један од разлога за пажљиво одабрани списак званица – да би се представници Србије осетили изолованим и усамљеним, да не би имали ама баш ниједног савезника, да не би са скупа могао да се чује ниједан „дисонантан” тон који квари имиџ исфорсираног (анти-српског) „јединства”, да не би било непријатних сведока дешавања иза затворених врата који би могли да поремете већ устаљене наративе и негирају верзије режисера представе.
То је један од битних разлога зашто на скуп није позван нико ко не признаје злочиначку творевину незаконито формирану на тлу Косова и Метохије.
Али, има ту још нечега. Милорад Додик је не само легитимно и легално изабрани члан Председништва Босне и Херцеговине, не само председавајући тог истог Председништва, већ и човек који је изгласан на то место рекордним бројем гласова у 21. веку. Међутим, ни то није било довољно да буде позван. Уместо њега, позван је Звиздић, лице у техничком мандату којем је омогућено да се и даље представља као председавајући Савета министара. Лице које чак, и у том капацитету, није претходно консултовало, као што је било дужно, ни Савет министара ни Председништво БиХ о ставовима које треба да заступа у Берлину.
Важно је истаћи да Звиздић још увек опстаје у техничком мандату из једног врло конкретног разлога – због опструкције западних сила, главних спонзора „независности” приштинске нарко-терористичке творевине.
Звиздић је још увек ту само зато што главне НАТО силе стоје иза условљавања формирања новог Савета министара БиХ пристанком Републике Српске да прихвати „Акциони план” који би БиХ водио право у НАТО. Односно пристанком Српске да погази сопствену скупштинску резолуцију о војној неутралности и јасно изражену политичку вољу да ће бити у чврстој, нераскидивој координацији са Србијом по питању евентуалног учлањивања у војне савезе.
Дакле, да изоштримо слику: две главне ЕУ силе, Француска и Немачка, сазвале су, мимо ЕУ – где, да подсетимо, пет држава-чланица не признаје тзв. Косово – скуп на који су позвале лице којем је, на основу последњих демократских избора, истекао демократски легитимитет, али не и лице које има највећи демократски легитимитет на основу резултата тих истих избора. То су урадили само да би постигли један чисто прагматички, геополитички циљ.
И онда неки и даље имају храбрости да нас убеђују да је Европска унија оличење „демократских вредности” на које сви ми остали „назадни елементи” треба да се угледамо и пред којим треба да падамо у несвест од страхопоштовања …
Хајдемо још корак даље. Замислимо за тренутак да је ситуација обрнута – да је на Звиздићевом месту Србин из Републике Српске, а да је неки члан СДА, попут Звиздића или Бакира Изетбеговића, нови председавајући Председништва БиХ, па још изабран рекордним бројем гласова. Да ли би се исто десило? Или би немачке и француске „демократе” у том случају строго инсистирале на „демократским вредностима и принципима” и „поштовању изборне воље грађана”?
Да ли би онда берлинском састанку ипак, у име БиХ, присуствовала личност са пуним демократским капацитетом, а не техничко лице које се на силу држи на својој одавно истеклој функцији? Нема никакве сумње да би управо тако било.
Шта се онда може закључити?
Укратко – да су „демократски стандарди” пожељни, док год се не односе на Србе. А онда уопште не важе. Као ни међународно право. И да је то став главних држава-чланица ЕУ и НАТО.
За разлику од главних данашњих сила у успону, Русије и Кине, што је било више него очигледно током недавног Форума „Појас и Пут” у Пекингу, где је председнику Србије резервисано почасно место поред председника Кине, и где је кинески председник дао недвосмислену подршку територијалном интегритету и целовитости Србије а руски и фактичке безбедносне гаранције.
Некада су „стандарди” које Запад данас примењује према Српској, Србији и Србима уопште били резервисани за домороце у западним колонијама или за потомке робова у „напредним” западним друштвима. Негде се то звало „расна дискриминација”, а у свом екстремном облику – „апартхејд”. Који се, иначе, из Јужне Африке преселио на Косово и Метохију, где се, наочиглед целокупне „демократске” васељене, свакодневно, брутално и ефикасно примењује против Срба, од чијих представника се једино очекује да безусловно прихвате да такво стање трајно легализују потписом на „независност” те чудовишне анти-цивилизацијске творевине.
Творевине која је, уједно, данас највећи конц-логор на свету, у којој на хиљаде Срба не може слободно да се креће, живи или располаже својом имовином, а светиње морају да буду под константом оружаном стражом.
Како онда ико може да се уопште запита: зашто је толико важно очување Републике Српске?!
Није ли јасно да је једина права заштита Србима постојање државе?
Да је, како је Милорад Додик истакао у Спомен-подручју Доња Градина, на обележавању Дана сећања на жртве усташког злочина у концентрационом логору Јасеновац, постојање српске државе „синоним за слободу српског народа”.
Тако је било у „назадна”, предмодерна времена. Тако је и сад, можда више него икад, у епохи „демократске” Европе и још „демократскијег” НАТО савеза.
Додај коментар