- На делу је необична подударност у настојањима глобалистичких елита и неоосманске струје са центром у Анкари. И једна и друга страна покушавају да митологизују фигуру Алије Изетбеговића, творца Исламске декларације и вишеструко спорну историјску личност, пре свега за српско, али и за хрватско становништво у БиХ
- Турска државна телевизија снима серију о Алији Изетбеговићу, за којег је турски председник у неколико наврата поновио да му је „оставио Босну у аманет“, док Бернар Анри Леви, вероватно најгласнији апологета империјалне политике Запада међу глобалистичким интелектуалцима, у интервјуу за портал Бука из Бањалуке, каже: „Проблем је у томе да неко попут Додика седи у фотељи Алије Изетбеговића. То је скрнављење, бласфемија духа Босне и неизмерно је тужно“
- Шанса да ће се Срби идентификовати са државом која митологизује лик и дело Алије Изетбеговића једнака је шанси да Бошњаци прихвате сличан наратив о Радовану Караџићу
- Некоме ће звучати парадоксално, али својим бескомпромисним залагањем за српске интересе Милорад Додик заправо спасава Босну и Херцеговину од неминовне дезинтеграције која би уследила уколико би се кренуло у процес унитаризације по моделу који се нуди из Сарајева
- Срби Босну неће више волети од Србије, као матичне државе српског народа која има централно место у њиховом процесу примарне колективне идентификације, али са укључујућим државним моделом бар у БиХ не би видели злу маћеху која им ради о глави
ДА БИСМО одговорили на питање да ли је Босна могућа као држава, прво се морамо позабавити питањем шта је то данас држава, будући да је концепт државне заједнице варирао кроз историју.
Данашњи концепт државе није исти као у време када је Платон писао своје чувено дело Држава (односно Република). Теоретичари се углавном слажу да данас живимо у вестфалском систему државних заједница, насталих на згаришитима европског Тридесетогодишњег рата који је окончан средином 17. века.
Тада је француски владар Ришеље, који је, парадоксално, био католички кардинал, одлучиo да у Тридесетогодишњем рату подржи протестанте, правдајући своју одлуку интересима француске државе, што је шокирало Европу у којој је вековима политичко опредељивање држава у ратним споровима вршено по верском кључу.
Тада настаје синтагма која се и данас често може чути: raison d’Etat, односно„државни разлог“.
Потом, почетком се 19. века – а нарочито након европских револуција из 1848. године – рађа европски национализам, а са њим и идеја националне државе, супротстављена дотадашњем империјалном оквиру, који све више почиње да губи примат, да би потпуни крах доживео током Првог светског рата у којем су нестале три империје.
То нас доводи до сасвим савремене историје, у којој је идеји националне државе први пут озбиљно бачена рукавица у лице, и то од стране либералног глобализма који проповеда делегирање државног суверенитета на више, наддржавне инстанце, попут Европске уније.
Управо су велики светски потреси којима данас сведочимо (попут Брегзита, јачања националистичких покрета у Европи, или повратка изолационистичких тенденција у САД) доказ опстојности, дуговечности и готово мистичне привлачности концепта националне државе, који је успео да преживи чак и оно што су озбиљни теоретичари називали „крајем историје“.
Међутим, будући да историјска искуства различитих нација нису иста, тако нису ни све националне државе исте, па је временом дошло до профилисања различитих образаца.
Искристалисала су се два типа националних држава, које условно можемо назвати искључујућим и укључујућим (односно ексклузивним и инклузивним). Први, искључујући модел, у суштини се своди на етнонационални ексклузивитет и темељи се на биологистичком схватању нације.
Добар пример таквог поимања националне државе у данашњем свету је савремена Хрватска, у којој се дешава да на седницама националног парламента политичари дискутују о томе који од њих има „српске крви“. Осим тога, све хрватске националне институције у свом називу садрже реч „хрватски“, чиме се нацији даје предност над државом, за разлику од рецимо ситуације у Србији где су ретке институције које у свом називу садрже придев „српски“, већ се обично у први план истиче реч „Србија“ (изузетак су институције настале у Аустријском царству, попут Матице српске и Српског народног позоришта, што само потврђује тезу о пресудном утицају историјског искуства).
Екстремна инкарнација овог искључујућег државног модела, у којем није толико важно колико је појединац веран одређеној култури, држави или идеји, већ је пресудно важан његов генетски профил, јесте нацистичка Немачка, држава која је активно спроводила еугеничку популациону политику (реч еугеника је од речи „еу“ и генос“, што у буквалном преводу значи добри гени).
Са друге стране су државе које национално и државно јединство граде на парадигми широког и укључујућег идентитетског и културног обрасца, у којем се акценат не ставља на појединчево етничко порекло, већ на његову оданост одређеном културном и симболичком поретку и вредносном систему. Такве су данас, рецимо, Сједињене Државе, Француска, Русија, али и Србија.
О отвореном карактеру српског културног модела најбоље говори то што су многи знаменити Срби – попут Јована Стерије Поповића, Васка Попе, Бранислава Нушића или Ива Андрића –у етничком смислу нису припадали српској нацији. Укључујући културно-идентитетски модел, дакле, подразумева да свако ко се осећа припадником одређеног народа то и јесте, без обзира на етничко порекло, боју коже или религију.
АУСТРОУГАРСКИ ПРИМЕР
Овде долазимо до Босне и Херцеговине. Будући да у Босни живе три различита народа са различитим колективним идентитетима, аутоматски отпада идеја изградње државе на етнонационалном културно-идентитетском моделу. Отуда, логично би било да се идејни творци босанске дражавности определе за укључујући модел, који ће подразумевати изградњу једног широког идентитетског оквира у којем ће сваки грађанин моћи да пронађе најмањи заједнички садржалац.
Пођемо ли од тога да су бошњачки политички кругови у Сарајеву данас најгласнији заговорници идеје о јединствености и недељивости државе Босне и Херцеговине, онда је логично да управо они размишљају о начинима како да изграде и трајно учврсте њену државност. Али, да би то урадили, прво морају изградити свеобухватни оквир са којим ће моћи да се идентификује сваки грађанин, независно од његовог етничког порекла.
А како се то ради?
Уколико неко данас у Босни и Херцеговини уопште озбиљно размишља о томе, морао би имати на уму да БиХ није прва држава која се суочава са сличним проблемом. Када је 1867. године мађарски народ успео да се избори за статус равноправног народа у Аустријском царству, па чак и да се име државе промени у Аусто-Угарска, творци те нове државе су били свесни да морају тражити најмањи заједнички садржалац између два доста различита народа, како би сваки од њих равноправно могао да се идентификује са новонасталом државом. Решење је пронађено у враћању на европски оквир, па је отуда Беч данас препун статуа и симбола које величају античку Грчку; амбијентом испред зграде парламента доминира статуа богиње Атине, која је подигнута како би се указало на заједничко европско порекло мађарског и аустријског народа.
Дакле, империјални Беч је зарад равноправне интеграције мађарског народа у новостворену државу одустао од величања свих историјских фигура из своје богате и славне историје.
Вратимо се сада на Босну и размотримо да ли тамо имамо сличан државотворни процес.
Један од важнијих начина да се изгради идентитетски оквир јесте одабир државних празника којима се указује на догађаје из прошлости који су симболички важни за становнике одређене државе. Данас се из Сарајева грађанима Босне и Херцеговине као државни празник покушава наметнути 1. март, дан нелегалног референдума након којег је избио крвави грађански рат.
Тај датум никада не може бити прихватљив за Србе, који су се у поменутом рату борили против настојања Бошњака и Хрвата да се отцепе из СФРЈ. Дакле, у покушају да се први март наметне као државни празник имамо покушај присилног наметања симболичког и вредносног поретка, односно неку врсту покушаја симболичке мајоризације. Овакво поступање указује да се у Сарајеву заправо уопште озбиљно не размишља о грађењу државног оквира који би био прихватљив за све грађане Босне и Херцеговине.
НЕОБИЧНА ПОДУДАРНОСТ
Осим тога, будући да Босна и Херцеговина данас функционише практично као спољни протекторат, као и да је на овим просторима страни чинилац често имао одлучујућу улогу у изградњи идентитетских матрица (довољно је поменути културну политику коју је форсирао Бенјамин Калај или аустроугарско стварање албанске државе и нације), потребно је осврнути се и на то какав се поредак Босни и Херцеговини намеће са стране.
Ту је на делу необична подударносту настојањима глобалистичких елита и неоосманске струје са центром у Анкари. И једна и друга страна покушавају да митологизују фигуру Алије Изетбеговића, творца Исламске декларације и вишеструко спорну историјску личност, пре свега за српско, али и за хрватско становништво у БиХ.
Тако турска државна телевизија снима серију о Алији Изетбеговићу, за којег је турски председник у неколико наврата поновио да му је „оставио Босну у аманет“, док Бернар Анри Леви, вероватно најгласнији апологета империјалне политике Запада међу глобалистичким интелектуалцима, у интервјуу за портал Бука из Бањалуке, каже: „Проблем је у томе да неко попут Додика седи у фотељи Алије Изетбеговића. То је скрнављење, бласфемија духа Босне и неизмерно је тужно.“
Занемаримо на тренутак Левијеву логику према којој скрнављење духа државе представља политичко деловање човека који је добио највећи број гласова од сва три актуелна члана Председништва БиХ и осврнимо се на приказ Алије Изетбеговића.
У овој изјави он је представљен као митска, полубожанска фигура, будући да је „скрнављење“ његовог духа описано као бласфемија, односно богохуљење. Дакле, зидање државности Босне и Херцеговине на темељу митологизације Алије Изетбеговића не врши се само из Сарајева, у којем и данас политички доминира странка коју је Алија водио и основао, већ се идентичан државотворни крој потура и споља, и то из два правца.
Шанса да ће се Срби идентификовати са државом која митологизује лик и дело Алије Изетбеговића као полусакралног оца-оснивача босанске државности и носиоца „духа Босне“ једнака је шанси да Бошњаци прихвате сличан наратив о Радовану Караџићу. Дакле, та шанса је непостојећа, и свако форсирање и наметање поменутих процеса само додатно отуђује српски народ од било какве идеје заједништва са политичким Сарајевом.
ФАСАДА БЕЗ ТЕМЕЉА
Наравно, држава може постојати и ван оквира савремене националне државе. Та препоставка се у савременој историји јавља са учењем Томаса Хобса о држави као нужном злу чија је улога да снагом и ауторитетом државног закона зауздава примитивне инстинкте, полазећи од тога да сви грађани осећају потребу да живе у јасно дефинисаном поретку и да буду заштићени.
Просто речено, хобсовска идеја јесте да је држава ту да спречи грађане да се некажњено убијају. Но, да би таква држава својом функционалношћу трајно потиснула дезинтегративне процесе и успела да се одржи у савременом поретку, потребно је да постоји оно што је Јирген Хабермас популарно назвао „уставним патриотизмом“.
Уставни патриотизам је осећање привржености према држави лишено сваког сублимног национално-романтичарског упоришта, односно емотивни минимум који грађанин треба да инвестира како би био мотивисан да својим деловањем допринесе одржању и развоју државне заједнице.
Најгласнији заговорник ове врсте босанског патриотизма који своје упориште налази у нормама и вредностима либерално-демократске и грађанске европске традиције је актуелни члан Председништва БиХ Жељко Комшић. Наступајући са једне анационалне, грађанске платформе, он апелује на све грађане БиХ да покажу политичку лојалност према својој држави. Међутим, стиче се утисак да Комшић, угледајући се на западне демократије, покушава да стави префињену фасаду на грађевину којој још увек није ударен ни темељ.
Еволуција западних демократија ка типу друштва у којем постоји висок степен грађанске свести била је дугачак историјски процес, који убрзање добија након Француске револуције, у тренутку када савремени вестфалски систем постоји већ готово век и по. Не можете градити државу на темељу грађанских идеја тамо где грађани не могу да се усагласе чак ни око државних празника и симбола.
ТИТОИСТИЧКА НОСТАЛГИЈА
Неки су брзи у закључцима да релативну функционалност и друштвену коегзистенцију различитих етницитета у Босни и Херцеговини током СФРЈ тумаче као доказ да БиХ ипак може трајно функционисати као држава уколико се оствари адекватан политички, идеолошки и друштвени контекст. Ту се нарочито истичу одређени кругови у ФБиХ, који испољавају неку врсту титоистичке носталгије, при чему под „кругови“ не мислимо на политичаре, већ на сентименте који постоје у појединим деловима становништва, нарочито међу старијим генерацијама. Међутим, постоји неколикоспецифичних разлога зашто је БиХ некада имала виши степен политичке функционалности него данас.
Први је то да је тада ипак постојао један надидентитетски оквир у виду трајног покушаја изградње југословенске нације. Други је то да комунистичка идеологија идентитет гради искључиво на класној парадигми и стога уопште не оперише са било којом врстом идентитета који нема материјално утемељење. Међутим, када је комунистичко-југословенски експеримент пропао, сваки од народа се једноставно вратио на начин функционисања који је имао вековима пре комунизма и југословенства. А то значи да се вратио под окриље свог примарног националног и верског идентитета.
Замислити данас појаву неког наднационалног идеолошког пројекта попут комунизма, или уједињујућег националног оквира попут југословенског, готово је немогуће.
Поред свега тога, не сме се занемарити да је СР БиХ функционисала у оквиру једног диктаторског система. То не значи да тај систем није имао својих предности, али у њему се за сваку врсту политичког авантуризма ишло у затвор (рецимо Војислав Шешељ и поменути Алија Изетбеговић су познати примери). Да и не помињемо да се и сам комунистичко-југословенски експеримент завршио крвавим грађанским ратом који је додатно продубио дуговечне националне и верске поделе, што повратак на стари начин функционисања чини још мање могућим.
РАВНОТЕЖА СТРАХА
На крају, требало би се осврнути и на нешто што се често може чути не само из Сарајева, него и из једног дела међународне заједнице, а то је теза да су Бањалука и нарочито Милорад Додик највећи кривци за политичку нефункционалност Босне и Херцеговини.
Некоме ће звучати парадоксално, али својим бескомпромисним залагањем за српске интересе Милорад Додик заправо спасава Босну и Херцеговину од неминовне дезинтеграције која би уследила уколико би се кренуло у процес унитаризације по моделу који се нуди из Сарајева (који смо већ описали).
Озбиљни светски теоретичари међународних односа, почевши од Хенрија Кисинџера којег зову „патријархом америчке дипломатије“, сматрају да такозвана „равнотежа страха“ најефикасније доприноси стабилности и одрживости међународног поретка.
Исту логику можемо применити и на босанском микронивоу: равнотежа центрипеталног деловања Сарајева и центрифугалног деловања Бањалуке је управо оно што обезбеђује стабилност послератног дејтонског поретка у Босни и Херцеговини. У том смислу Милорад Додик на известан начин спасава јединство Босне и Херцеговине, јер би БиХ без одлучности Републике Српске да по сваку цену брани стечена права лако постала жртва нереалних и неостварљивих амбиција бошњачке политичке елите.
Сумирајући закључке овог излагања, можемо рећи да смо закључили да Босна и Херцеговина не може функционисати као национална држава из разлога што њени грађани немају јединствену националну свест. Такође смо закључили да не може функционисатина принципу „уставног патриотизма“, односно као држава у којој грађанска свест односи примат над националним и верским разликама, из разлога што не постоји ни минимум међунационалног поверења, свести о заједничкој судбини свих грађана или спремности да се изгради адекватан симболички поредак.
Уколико заиста постоји искрена намера да се Босна изгради на идеалима грађанске државе, мора се приступити процесу изградње укључујућег државног оквира. Чак и уколико би се у томе успело, Срби ни тада Босну не би волели више од Србије, као матичне државе српског народа која има централно место у њиховом процесу примарне колективне идентификације, али макар у њој не би видели злу маћеху која им ради о глави, па би постепено нестајао и осећај емотивне отуђености и отклона од Босне и Херцеговине.
Осим тога, закључили смо и да из различитих политичких и историјских разлога није реално очекивати повратак комунистичког или југословенског идентитетског оквира око којег би могао да се уједини бар део грађана БиХ.
То нас доводи до завршног питања да ли уопште постоји иједан оквир у којем Босна и Херцеговина може да функционише? Постоји. То је дејтонски оквир. Сваки покушај његове измене који не би почивао на консензусу сва три народа представљало би чин политичког авантуризма који би могао довести у питање државност БиХ и произвести потенцијално трагичне последице.
(излагање Александра ВУЈОВИЋА, уредника портала Нови стандард)
1 коментар