- Правним насиљем у дугом континуитету БиХ је постала простор бесправља и нелегитимитета и земља правне несигурности у скоро свим областима, посебно на нивоу заједничких органа БиХ, гдје се – уз подршку Високог представника и одређених кругова тзв. Међународне заједнице – одузимају и отимају надлежности Републици Српској
- И Високи представници су убрзо прерасли у пуко оруђе трајног правног насиља у Босни и Херцеговини, иако су јасно истакннути као неко ко је задужен за помоћ у тумачењу и спровођењу Дејтонског споразума
- Тврдоглава упорност у непрестаном понављању старих и тражењу и добијању нових облика правног насиља у БиХ, довела је сада до опструкције формирања власти на нивоу заједничких органа БиХ у складу са резултатима избора одржаниху октобру прошле године, а потом и до бесправног представљања БиХ на међународним скуповима и, ево, на крају и до поновног постављања питања „Шта БиХ чини (не) могућом државом?“
OДМАХ да кажем да ми се чини да је заиста предугачак списак оног што Босну и Херцеговину чини немогућом државом, али и да се кроз све те разлоге и показатеље пута ка немогућности провлачи једна заједничка нит организованог приступа правном насиљу, које скоро увијек прати јавна или тајна подршка одређених кругова тзв. међународне заједнице.
Босна и Херцеговина је једино могућа држава – казали смо то више пута – само у стриктном поштовању и досљедној имплементацији Дејтонског мировног споразума, споразума онаквог какав је потписан у Дејтону и потврђен у Паризу, који је толико јасан да му није био потребан ни један Високи представник као помоћ у његовом тумачењу и спровођењу.
Правним насиљем у дугом континуитету Босна и Херцеговина је постала простор бесправља и нелегитимитета и земља правне несигурности у скоро свим областима, посебно на нивоу заједничких органа Босне и Херцеговине, гдје се – уз подршку Високог представника и одређених кругова тзв. Међународне заједнице -одузимају и отимају надлежности Републици Српској.
Склоност ка непоштовању законâ и Устава показала се већ у вријеме разбијања друге Југославије када је одлуком два против трећег народа о издвајању Босне и Херцеговине из Југославије – Босне и Херцеговине која је била једна од шест република равноправних конститутивних народâ – „изгласан“ тзв. Акт о реафирмацији суверености Босне и Херцеговине, иако је било добро знано да никад прије, а ни тада, није постојала суверена држава под тим именом.
Тај такозвани референдум донио је бесправну одлуку о издвајању Републике Босне и Херцеговине из Југославије, али су и тада легитимност таквој одлуци давали одређени кругови тзв .међународне заједнице, чији су се представници и сарадници послије тога у Босни и Херцеговини појављивали и дјеловали као помиритељи и савјетници, а у суштини су били ревносни извршиоци оних који су Југославију разбијали и на крају је и разбили.
Из тог и таквог правног насиља највишег формата израстала су и друга, увијек нова насиља, па и она ратна, она насиља која је Дејтонски споразум зауставио тако што су легитимни и на праву засновани субјективитети – Република Српска, створена у миру 9. јануара 1992. и Федерација Босне и Херцеговине, настала у рату 18. марта 1994. Вашингтонским споразумом – ушли у састав новостворене Босне и Херцеговине као ентитети и као такви били потписници свих једанаест анекса Дејтонског споразума.
Дејтонски споразум је у Босну и Херцеговину донио и мир, и истовремено дефинисао уставну структуру у којој су ентитети имали све своје – и војску, и полицију, и привреду, и фискални систем, и културу, и просвјету, а само су спољна и спољнотрговинска политика, царинска и монетарна политика биле у надлежности на нивоу Босне и Херцеговине, а онда се брзо и лако показало да споразум није успио и да отклони склоност ка правном насиљу, тако да су и Високи представници убрзо прерасли у пуко оруђе трајног правног насиља у Босни и Херцеговини, иако су јасно истакннути као неко ко је задужен за помоћ у тумачењу и спровођењу Дејтонског споразума.
Високи представници су углавном по жељи само једног народа, оног чији су представници из Сарајева, свако мало тражили и добијали одлуке о одузимању надлежности Републици Српској, па одлуке о смјењивању српских политичара, па одлуке о укидању Дана Републике, а онда и писање и слање извјештаја Уједињеним нацијама, извјештаја у којима су Срби и Република Српска сво вријеме дежурни, несмјењиви кривци за све!
Тврдоглава упорност у непрестаном понављању старих и тражењу и добијању нових облика правног насиља у Босни и Херцеговини, умјесто подршке демократским процесима и изградњи органа и институција Босне и Херцеговине у складу са Уставом и постигнутим договором два ентитета и три констутивна народа, довела је сада до опструкције формирања власти на нивоу заједничких органа Босне и Херцеговине у складу са резултатима избора одржаниху октобру прошле године, а потом и до бесправног представљања Босне и Херцеговине на међународним скуповима и, ево, на крају крајева и до постављања питања „Шта БиХ чини (не) могућом државом?“.
(уводна ријеч на трибини шефа Представништва РС Млађена Цицовића)
Додај коментар