Лазански: БиХ не би била играч друге лиге у НАТО већ – играч пете лиге

• Некакав цивилни авион, Боинг, летео је кроз хрватски ваздушни простор и није се одазивао на позив контроле летења, а НАТО команда подигла је дежурни пар ловаца из талијанске базе  „Ђоја дел Коле“ близу Барија, да га преконтролише. Хрватска имала у борбеном дежурству своја два МИГ-а 21, који су могли да полете, али је НАТО  изабрао италијанске авионе да то ураде. Значи, апсолутно су игнорисали хрватски суверенитет
• Босну и Херцеговину као евентуалну чланицу НАТО нико не би питао ни за шта. Апсолутно се не би питали никакви фактори политичког одлучивања у Сарајеву. Наравно, неки у Сарајеву би без поговора то прихватили, а представници Републике Српске вероватно били против
• Ко би од босанско-херцеговачких политичара имао снаге да пита Американце: „Јесте ли можда допремили у Зеницу атомске бомбе? Или сте их поставили на Мањачи? Или сте их ставили овде? Ако  једна Немачка не може да постави право питање и да добије прави одговор, како ће то тек било која од бивших југословенских република, односно нових држава?!
• Аргумент про-НАТО лобиста, који кажу морамо да уђемо у НАТО зато што смо окружени НАТО-ом око нас, врло је наиван… Опкољеност НАТО земљама Србије и БиХ, то може да значи само добро, јер можемо да кажемо: ето они нас чувају, они чувају безбедност. Покушај НАТО да усиса цели овај простор, пре свега је у контексту сукоба са Русијом, не желе сиву зону на овим просторима
• Република Српска треба да остане на курсу да се не улази у НАТО који се био директно ставио у службу муслиманско-хрватске војске, не само бомбардовањем, него и акцијама НАТО специјалних снага, Британаца и Француза на Игману, па акцијама британско-француских снага на јужним прилазима Бањалуке код хидроелектране Бочац, где су директно интервенисали.  Дакле, не могу се сматрати пријатељима.

ПРЕНОС војне имовине био је раније предуслав да би пут ка НАТО и Европској унији за БиХ био отворен, а то има и своје територијалне импликације.

Омјер који је установљен у Дејтону – 49 према 51 одсто – нарушен је већ раније. Од Републике Српске је одузет део територија у оном делу Источне Херцеговине који се наслања према обали, односно Хрватској граници према мору, да Република Српска не би изашла директно, што ближе обали.

Тај део, кад  идете од Требиња према Дубровнику, оно тамо код Ивањице, није Република Српска, то је Федерација БиХ. То је урађено мимо сагласности Бања Луке и ту је већ нарушен тај принцип 49:51 одсто.

Ако би војна имовина била књижена на Сарајево, ту су велики полигони и простори, онда би се тај омјер још више погоршао на штету Републике Српске. Али, то је само један моменат.

Да ли је чланство у НАТО-у апсолутна безбедност, да ли сте заштићени?

То се јако лепо може показати на примеру Грчке. Када погледате колики је грчки војни буџет и грчко наоружање видите да је то свемирска технологија и техника у поређењу са нама. А Грчка је чланица НАТО-а која је ’74-те године ратовала против Турске због Кипра и тај рат је трајао скоро 10 дана. Две чланице НАТО-а су ратовале при чему су користиле авијацију и ратну морнарицу са врло озбиљним губицима и са једне и са друге стране, и са турске и са грчке. Дакле, нема гаранције да уласком у НАТО себи купујете апсолутну безбедност.

Друго, наравно да би Сарајево поступком уласка у НАТО желело да додатно детронизира Републику Српску и да је претвори у један бањалучки кантон и да апсолутно узме све ингеренције које Република Српска тренутно има.

Ми овде говоримо да ли је чланство у НАТО-у неспојиво са суверенитетом неке државе. То је релативна ствар.

Хрватски медији ових дана на својим порталима имају врло исцрпне дебате о томе да је Хрватска, која ових дана слави 10 година чланства у НАТО-у, врло разочарана чланством у НАТО-у. Прво, нису добили ни једну регионалну команду. Најновија регионална команда за копнене снаге НАТО-а успоставља се у Румунији. То је јужно крило према Русији. Друга нова команда за контра-обавештајни рад се успоставља у Пољској. То је опет северни део. Дакле, Хрватска као чланица НАТО-а није добила ни једну регионалну команду, ни једну сталну базу.

НАТО повремено користи полигон код Слуња, користи понекад упловљење и испловљење из хрватских лука, али нема сталне базе где би били људи запослени, где би се обртао капитал, новац и тако даље. Апсолутно, Хрватска је јако разочарана.

Истовремено, видели сте целу сагу ову око куповине израелских авиона Ф16. Хрватска је врло веран савезник Американцима. Опет Американци нису хтели да дозволе Израелцима да продају Хрватској авионе Ф16. Значи, савезништво је савезништво, али новац и зарада су савим други пар чизама.

Имали су и најновији догађај. Некакав цивилни авион, не знам које компаније, Боинг, летео је кроз хрватски ваздушни простор и није се одазивао на позив контроле летења, а НАТО команда у Шпанији подигла је дежурни пар ловаца из талијанске базе  „Ђоја дел Коле“ близу Барија, да преконтролише тај цивилни авион у ваздушном простору Хрватске који се не одазива на позиве контроле летења са земље.

Иако је Хрватска имала у борбеном дежурству своја два МИГ-а 21, који су могли да полете, НАТО је изабрао италијанске авионе да то ураде. Значи, апсолутно су игнорисали хрватски суверенитет, чак их нису ни обавештавали, што је помало забринуло хрватске коментаторе који кажу „па чекајте, што смо онда улазили у НАТО?“.

Дакле, Босна и Херцеговина као евентуални члан НАТО била би не играч друге лиге у НАТО-у, него играч пете лиге. Не би их нико питао, ни што се тиче летења у ваздушном простору, па ни кад би се, рецимо, нека декларисана јединица босанско-херцеговачке војске требала да упути на неки део фронта према Русији.          Апсолутно се не би питали никакви фактори политичког одлучивања у Сарајеву. Наравно, при томе знамо да би неки у Сарајеву без поговора то прихватили, а представници Републике Српске вероватно би били против.

Пре десетак година је избила велика афера у Италији. Градоначелник Геде је сазнао тек из неких новина да испод аеродромске писте цивилног аеродрома леже америчке атомске бомбе које су ту у тајном склоништу. Дакле, ви данас имате земље Европске уније које су, да кажемо, демократске, где постоји институција парламента, где постоји институција контроле службе безбедности и тако даље, а политичка јавност тих земаља нема појма да су на њиховим територијама, на одређеним локалитетима смештена нуклеарна средства.

Мање-више се зна се да Американци држе атомске бомбе у Холандији, Немачккој итд, али – где конкретно, то нико не зна у тим земљама.

Сад замислите ко би од босанско-херцеговачких политичара имао ту снагу да пита Американце: „Је ли, јесте ви можда допремили у Зеницу атомске бомбе? Или сте их поставили на Мањачи? Или сте их ставили овде?“. Дакле, проблем је та врста инфериорности чланства ако уђете једног дана у такав савез. Ако  једна Немачка не може да постави право питање и да добије прави одговор, како ће тек било која од бивших југословенских република, односно нових држава?! Та врста могућности манипулације је врло забрињавајућа.

Даље у оптицају је флоскула да чланство у НАТО-у аутоматски доноси инвестиције, економски опоравак и тако даље. То нигде није доказано. То није доказано ни у Бугарској, ни у Румунији.

Бугарска и Румунија су ушле у НАТО зато што су НАТО-у пружиле ваздушни простор и логистичке олакшице приликом агресије на Савезну Републику Југославију 99. године и то им је била компензација.

Румунија је била и врло важна одскочна даска за транспорт америчких снага у Авганистан. Преко Румуније су ишли бројни авионски транспорти. Румунија и Бугарска су на основу тих заслуга, мимо свих процедура, после примљене, не само ушле у НАТО, него и у ЕУ. Дакле, ми немамо економске јасне анализе да је било која новопримљена земља уласком у НАТО подигла ниво својих инвестиција.

Пољска није типичан пример јер у процесу транзиције није доживела пљачкашку приватизацију као што су доживеле неке друге источноевропске земље.

Узмимо пример Вијетнама који  је комунистичка земља. Тамо је Кока-кола инвестирала преко 3 и по милијарде. Нити је чланица НАТО-а, нити је земља неке велике демократије, али је Кока-кола инвестирала као што су многе америчке компаније инвестирале и у Кину, а Кина није, нити ће бити, чланица НАТО-а. Дакле, та прича о златним кокама које падају са неба ако се уђе у НАТО апсолутно не држи воду, нема јасног доказа.

НАТО је данас практично антируски савез. НАТО је појачао своју војну присутност на границама Руске Федерације у односу на период од пре 7-8 година, седам и по пута. Једно време су била у моди објашњења како је неопходно да НАТО преживи крај хладног рата и расформирање Варшавског пакта, па затим борба против тероризма и тако даље.

Ако анализирате структуру војних маневара НАТО-а, видећете да је 89 одсто војних вежби НАТО-а класичне војне вежбе. Дакле, ваздухопловне операције, копнене операције, десанти. Ево, после толико година НАТО је поново успоставио сталну маневарску способност у оквиру вежбе рифоџер, довођења његових снага са атлантске обале САД у Европу. Али, више нема искрцавања у Француској или у Холандији, него  се сад то искрцавање и поморски десанати вежбају на Балтику. Па се онда запитате зашто иду на Балтик? Ако је циљ јачања и проширења НАТО-а на земље бивше чланице Варшавског пакта и борба против светског тероризма, а зашто се рецимо аеродроми у три балтичке државе оспособљавају за прихват бомбардера са нуклеарним оружјем, зашто се праве депои за одлагање нуклеарног оружја у три балтичке државе чланице НАТО?

То су све питања која изазивају велике дилеме и Русије, наравно, и свих других земаља. Мени је напросто задивљујуће, рецимо код нас апсолутно пролази, у једној врсти игноранције, вест да НАТО прави нови антиракетни кишобран поред постојећег кишобрана у Румунији. Систем, који је до сада распоређен само према Русији, Кини и у Сјеверној Кореји, сад га праве и у Румунији.

Постоји база Девосело на 200 км ваздушне линије од Београда где су смештени пресретачи, кажу Американци ракете за обарање руских интерконтиненталних ракета, али се ту ради о контејнерима који се у року од 20 минута могу заменити офанзивним ракетама.

И ми смо као Београд град домаћин безбројних безбедносних конференција и о угрожености поларних медведа и фока, а нико ко је на тим безбедносним форумима да спомене ту врсту могућности нуклеарног акцидента 200 км ваздушне линије од Београда. То је страшно.

А Руси су јасно рекли: Господо, у случају било каквог рата превентивног или оваквог или онаквог, Девосело је прва мета руских офанзивних нуклеарних капацитета. То што Румуни ћуте, ћуте зато што су добили, да би примили те америчке ракете у Девосело, добили су 20 милијарди долара од ММФ-а.

ММФ је продужена рука НАТО. Финансијски огранак НАТО.

Ево, видели сте шта се десило у Венецуели са ММФ-ом, односно не Венецуели, делимично, али пре свега са Асанжом, са Еквадором колико је добио пара и тако даље. Дакле, овде је речено да се могућност сукоба и инцидената између НАТО-а и Русије сваким даном све више повећава. Имамо ситуацију да је Русија јасно обзнанила да прекида све везе са НАТО-ом, како цивилне, тако и војне. Не знам да ли се руско војно особље из Брисела већ евакуисало или њени официри из Монса, из команде НАТО-а.

Споразум, који је постојао између Русије и НАТО-а, био је потребан и једнима и другима управо зато да би се избегле кризне ситуације, да не дође до случајног почетка неког сукоба. Уколико је сад престала потреба за тим споразумом и нема више комуникације, онда се могућност таквог једног сукоба повећава.

Аргумент про-НАТО лобиста, који кажу морамо да уђемо у НАТО зато што смо окружени НАТО-ом око нас, врло је наиван. У савременим ратним дејствима такве се дистанце прескачу. Ни један нови рат не почиње тамо где се прошли рат завршио. Значај  моравско-вардарске долине за продор на југ, значај ове долине, или оне долине, то се у модерном ратовању прескаче. Као што данас, рецимо, Немци не чувају онај пролаз Фулда из бившег ДДР-а према западној Немачкој, који је фигурирао у доктрини Варшавског пакта или Ерлан Бетл за ваздушно-копнене битке НАТО-а као главни правац могућег судара снага НАТО-а и Варшавског пакта. Данас је то је превазиђено.

Опкољеност НАТО земљама Србије и БиХ, то може да значи само добро, јер можемо да кажемо: ето они нас чувају, они чувају безбедност. Ни БиХ, односно Република Српска, ни Србија немају никакве агресивне амбиције према било којој комшијској земљи. Апсолутно немамо те амбиције, коначно немамо ни тих капацитета. Дакле, усисавање, покушај НАТО да усиса цели овај простор у своје чланство, пре свега је у контексту сукоба са Русијом, да немају једну сиву зону непокривену на овим просторима.

Да ли НАТО може нешто и да добије? Македонија ће ући у НАТО. Шта НАТО добија у Македонији? Аеродром Скопље и аеродром Петровац су користили и до сада. Криволак као војни полигон биће им добра локација, ту могу да врше чак и вежбе АБХ одбране у реалним условима. Огроман војни полигон, можда чак највећи у Југоисточној Европи где могу да вежбају и они су га већ декларисали, америчка копнена војска га стално користи. Можда 100 до 300 македонских војника, као топовска храна, за војне или полувојне мисије широм света.

Шта НАТО добија са Црном Гором? Практично ништа. Полигона немају. Луку Бар? Ниједан већи ратни брод не може да уплови у луку Бар, јер НАТО декларише луке упловљења према тонажи најмањег и највећег брода. Значи брод од 200 тона, али и носач авиона од 100000 тона. Ако та лука то не може да прими, она није декларисана НАТО лука. Значи: носач авиона може да дође пред Бар и стоји тамо, ал` не може да пристане уз док. Као што не може носач авиона нити уз један док, ни уз једно пристаниште ни у Хрватској.

Носач авиона кад дође у Сплит – сидри испред Сплита, кад дође пред Дубровник – сидри испред Дубровника. Нема где да пристане јер нема дубине. Носач авиона има газ од преко 15 метара. Можда чак и више. Како ће да пристане?

Друго, Црна Гора нема копнене полигоне. Црна Гора има заједничку радарску слику, радарски систем цивилне контроле ваздушног осматрања са Србијом. Ево, Црној Гори ваздушни простор чувају делимично грчки и италијански војници, односно авиони на смену.

Црногорска политичка елита је добила уласком у НАТО само то да их не потежу због неких унутрашњих афера. Јавност је располућена, осећа се превареном, изманипулисаном јер до сада је био принцип да се улазак у НАТО увек веже за референдум народа, а видели смо да је то и у случају Македоније и у случају Црне Горе погажено, па чак и у случају Хрватске где није било референдума, него одлука сабора.

Словенија је имала референдум. Две године је трајала расправа у медијима и једва је прошло. Педесет један зарез нешто посто је било за улазак у НАТО.

Не кажем да је обавеза да се распише референдум, али у НАТО-у су дуго година сматрали да је то пожељно. Сад видим и да је тај критериј напуштен.

Дакле, апсолутно више није ништа важно. Да ли имате демократску владу, да ли имате владавину права, да ли имате школски систем овакав, да ли имате степен корупције, онакав. Апсолутно није важно ако сте геополитички интересантни да вас усисају због контрирања Русији, ви ћете бити примљени. Нема везе што нисте испунили све те критерије који су били до сада.

Ја сматрам да Република Српска треба да остане на курсу да се не улази у НАТО. Не само због бомбардовања оружјем са осиромашеним уранијумом, где се НАТО директно ставио у службу муслиманско-хрватске војске, не само бомбардовањем, него и акцијама НАТО специјалних снага, Британаца и Француза на Игману, па акцијама британско-француских снага на јужним прилазима Бањалуке код хидроелектране Бочац, где су директно интервенисали.

Дакле, не можете их сматрати пријатељима.

Е сад, наравно, морамо рационално размишљати и држати се резолуције о војној неутралности и видети шта ће донети дани и месеци који су пред нама. Несумњиво је да ће се притисак на Републику Српску наставити.

Притисак на Србију је јак, свакодневни. Кад имате из уста генералног секретара НАТО-а, господина Столтенберга, стално понављање да они цене војно неутралну позицију Србије, онда је то нешто сумњиво. Да то искрено мисле – не би било потребе да стално наглашавају.

(излагање Мирослава Лазанског)