Црногорски митрополит Митрофан Бан иницирао другу обнову Пећке патријаршије и формирање СЦП

• Стварањем југословенске државе 1918, отворен је процес политичке интеграције Срба, али је истовремено настала потреба за њиховим духовним јединством, што је једино могло да буде постигнуто обједињавањем шест области у једној цркви, односно још једним обнављањем Пећке патријаршије
• Први наговештај за уједињење у једну, Српску православну цркву, стигао је из Црне Горе децембра 1918. године. Црногорски Свети синод је једногласно донео одлуку да се „независна Српско-православна Св. Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном црквом у Краљевини Србији“. Крајем истог месеца, епископи из свих ових црквених области окупљају се у Сремским Карловцима
• На чело тог покрета стао је митрополит црногорски Митрофан Бан. Под његовим председништвом, 26. маја 1919. конференција српских архијереја донела је одлуку о успостављању духовног јединства свих српских црквених области и покретању канонског поступка за уједињење. Али, остварење ове замисли подразумевало је споразум са Васељенском патријаршијом у Цариграду. То је тражило озбиљну дипломатску акцију, па и одређену количину новца, и то не малу
• Средином јуна 1920. године, регент Александар доноси указ којим је озакоњено уједињење Српске православне цркве, а проглашење Патријаршије је заказано за 12. септембар. Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из целе земље, која је названа Ахијерејским сабором, на коме је проглашено васпостављање Патријаршије. Том приликом је одлучено да цетињски епископ и даље носи титулу „митрополит црногорско-брдски и приморски и егзарх светог трона пећког“        

ОТКАКО су Србија и Црна Гора ослобођене југословенског баласта и саме стоје на светској позорници, свакакве су их невоље снашле.

Најприродније је било да Београд и Подгорица заједно приступе изради једног озбиљног погледа на историјска кретања, који није оптерећен пропалом комунистичком идеологијом и југословенством. Ваљда су нас заједничке и понаособ големе несреће научиле да ће само они који буду добро познавали модерну, објективну, двовековну историју обеју држава моћи да разумеју шта се то учинило са нама и шта нам ваља чинити.

Да ли на овом месту треба набрајати све разлоге за један такав подухват? Да ли је неопходно подсећати колико су се житељи ових простора, у сталним балканским миграцијама, мешали, саживљавали, орођавали, помагали једни другима, колико је Црногораца населило Топлицу, Шумадију, Војводину… Колико је Црногораца одшколовано у Београду добијајући кредите из српских фондова за ту намену, а већина их никад није враћена.

Да ли је неопходно спомињати да се трећина становника њихове државе осећа Србима, који немају права на свој језик?

И уместо заједничког пројекта о заједничкој прошлости, на делу је принцип „психологије малих разлика“, како би то рекао историчар Предраг Марковић.

У Црној Гори се одавно води политика у којој се Српство перфидно омаловажава и темељно се мења све оно што нас је вековима спајало.

После осамостаљења Црне Горе 2006. године, наступа нови историјски призор – на јавној сцени ће се појавити читава плејада зеленашких интелектуалаца и политичара, другог ешелона, који ће на трибинама, у новинама и емисијама државне телевизије, сва зла овога света видети само у Србији и „Србијанцима“.

„Окупатори, експлоататори, асимилатори, фалсификатори историје“…, понавља се разним поводима и у разним контекстима.

Импрегнира се подсвест младим генерацијама. Уједињење се представља као некакав баук, авет и зло које опомиње и прети, чак и после једног века. И све помало личи на Секулу Дрљевића, који је говорио да су Србијанци људски деформисани, неспособни за правду, хуманост, смисао за државу.

У таквој атмосфери, не чуди што је пре неколико дана у Никшићу Мило Ђукановић, председник Црне Горе, рекао: „Иза генерације наших предака остао је један важан корак који ћемо исправити, једну тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. века, а то је обнова црногорске аутокефалне цркве…“. „СПЦ покушава да кроз разне форме опструира оно што су европска хтења, европске амбиције савременог црногорског друштва, желећи да на тај начин опструира успостављање правне државе“… „СПЦ користи оно што јој сагласно правном систему Црне Горе не припада…“

Рекао је и да Српска православна црква у Црној Гори чува инфраструктуру идеје „велике Србије“.

Ово је, заправо, био коментар лидера Црне Горе на одлуку владе Душка Марковића да усвоји Предлог закона о слободи вероисповести, по којем сва црквена имовина СПЦ стечена до 1918. године постаје државно власништво, укључујући и светиње попут Цетињског манастира, Острога, Пиве, Мораче и многих других.

Оно што ће изрећи Мило Ђукановић у Никшићу, неканонска Црногорска православна црква (ЦПЦ) то тврди већ 16 година – да је управо она наследница целокупне православне баштине у Црној Гори. Уз отворену србофобију, то им је био кључни адут у сакупљању, на кашичицу, верника.

Иначе, када је тзв. Црногорска православна црква основана 31. октобра 1993. године на Цетињу, подршку су јој пружали Либерални савез Црне Горе, Социјалдемократска партија Црне Горе и Црногорски федералистички покрет – махом атеисти.

За митрополита је изабран Антоније Абрамовић, рашчињени свештеник Православне цркве у Америци. И његов наследник, изабран за новог поглавара, 6. јануара 1997, Мираш Дедеић, који је узео духовно име Михајло, рашчињен је. И не само то, Свети синод Цариградске патријаршије, на челу са васељенским патријархом Вартоломејом, бацио је анатему на њега.

Успут, на светло дана је испливао документ из којег се види да је Дедеић био сарадник Удбе. У архиву Верске комисије Црне Горе, под ознаком „строго поверљиво“, постоји белешка од 19. септембра 1984. године из које се види да је вршен притисак на митрополита Данила Дајковића да замонаши Мираша и постави га за викарног епископа.

Тешко је, успут буди речено, заборавити на новинску вест од 10. септембра 2015. године: „Митрополит Дедеић је у Котору данас ударио старију жену два пута у лице.“

Да ли су он и његова непризната црква управо ти преко којих ће Црна Гора вратити „одузето достојанство и аутокефалност своје цркве“?

А шта се заправо дешавало са Митрополијом, шта је истина, а шта је политички диктат?

Стварањем југословенске државе 1918, отворен је процес политичке интеграције Срба, али је истовремено настала потреба за њиховим духовним јединством, што је једино могло да буде постигнуто обједињавањем шест области у једној цркви, односно још једним обнављањем Пећке патријаршије.

Све до балканских ратова и Првог светског рата, православни Срби су били расејани у шест црквених области. Држећи се строго догматских и канонских начела, те црквене области самостално су се развијале према законима и постојећим околностима у државама у којима су се налазиле.

Те области су биле: Карловачка митрополија, Митрополија Србије, са пет епархија, Црногорско-приморска митрополија, са три епархије – обе су биле аутокефалне. Затим, Српска црква у Босни и Херцеговини, са четири епархије, Далматинска црквена област, са две епархије, а Црквена област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија, имала је статус митрополије. Све оне су биле под Цариградском патријаршијом.

Први наговештај за уједињење у једну, Српску православну цркву, стигао је из Црне Горе децембра 1918. године. Црногорски Свети синод је једногласно донео одлуку да се „независна Српско-православна Св. Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном црквом у Краљевини Србији“. Крајем истог месеца, епископи из свих ових црквених области окупљају се у Сремским Карловцима.

На чело тог покрета стао је митрополит црногорски Митрофан Бан. Под његовим председништвом, 26. маја 1919. конференција српских архијереја донела је одлуку о успостављању духовног јединства свих српских црквених области и покретању канонског поступка за уједињење. Али, остварење ове замисли подразумевало је споразум са Васељенском патријаршијом у Цариграду. То је тражило озбиљну дипломатску акцију, па и одређену количину новца, и то не малу.

Средином јуна 1920. године, регент Александар доноси указ којим је озакоњено уједињење Српске православне цркве, а проглашење Патријаршије је заказано за 12. септембар. Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из целе земље, која је названа Ахијерејским сабором, на коме је проглашено васпостављање Патријаршије. Том приликом је одлучено да цетињски епископ и даље носи титулу „митрополит црногорско-брдски и приморски и егзарх светог трона пећког“.

Свечани чин уједињења обављен је у Саборној цркви Карловачке митрополије. Церемонија је била пуна симболике, у вези са Светим Савом и царом Душаном.

У Карловцима су први пут употребљене ретке црквене и историјске реликвије, застава цара Душана из манастира Хиландар, његов крст из манастира Дечани, крст Светог Саве из Јерусалима, његови епитрахиљ и кадионица, сребрне патријаршијске заставе, епитрахиљ и кадионица из доба пећких патријарха, делови одежде патријарха Чарнојевића Шакабенте…

У НАТО костимима, данас се по Подгорици бркају бољшевизам, лојалност династији Петровић и глобализам.

Пробуђени су духови перјаника краља Николе из времена изгнанства. Негира се све што је у вези са Црном Гором и Српством – осим идеолошких парола поданика Коминтерне, са Трећег и Четвртог конгреса КП Југославије у Бечу и Дрездену, и оснивачког конгреса КП Црне Горе, у октобру 1948, на Цетињу.

Тада је речено да је такозвано уједињење Црне Горе са Србијом извршено не само против воље и расположења црногорског народа, него и уз помоћ бајонета српске војске, и то на најгрубљи начин, путем силе и преваре.

Црногорска власт у обнови црногорске аутокефалне цркве наћи ће се пред великом дилемом – којем се царству приволети. Наиме, од прошле године, поред неканонске Црногорске православне цркве, настала је још једна неканонска црногорска црква са новопостављеним архимандритом Владимиром Лајовићем, такође рашчињеним свештеником.

ЛАЖ О ВЛАСНИШТВУ

Пре усвајања Предлога закона о слободи вероиспосвести, Црном Гором је проширена лаж да је за око седам стотина православних верских објеката који су под контролом Митрополије црногорско–приморске СПЦ, у катастарским књигама као власник уписана Патријаршија СПЦ са седиштем у Београду. Истина је сасвим другачија.

Све цркве и манастири воде се искључиво на Митрополију.

Аутор Иван Миладиновић

 Извор Вечерње новости