Танасковић: Муфтија новог Јерусалима

• Приликом посете Сарајеву 2015. године, поглавар Римокатоличке цркве назвао је главни град Босне и Херцеговине „Јерусалимом Европе“, налазећи у томе истовремено наду и судбину, не само намучене земље којој је дошао у походе, већ и целога света и човечанства, на раскршћу мира и рата, за који је, иначе, рекао да се, као трећи светски рат, већ води „на парче“
• Али, кад се метафоре о „европском Јерусалиму“, уз помоћ нижих часника папине духовне и промиџбене војске, дохвати Мустафа Церић, ствар стоји нешто другачије. Ту већ треба бити опрезан. Као код сваке сумње у фалсификат
• Срећом, бивши реис, а садашњи новојерусалимски профитер, углавном се ни за шта више не пита. То, међутим, не спречава да неки (многи?) деле његову (не и папину!) визију „европског Јерусалима“
• Један изворни и осведочени Сарајлија, Неле Карајлић (Ненад Јанковић), коме се не могу оспорити  даровитост и неспособност да мрзи, у „Фајронту у Сарајеву“ горко је записао: „А град се савио под двоструком несрећом, под гранатама и под унутрашњим терором“. Гранате већ одавно не падају… Неће звучати нимало оригинално, али шта да се ради: Не слушајте Церића, читајте Андрића!

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

МЕТАФОРЕ и симболи су моћна реторичка средства. А Јерусалим је уједно и метафора и симбол. Међу најмоћнијима.

Говорници и књижевници се радо њиме служе, да би своју поруку учинили снажнијом и упечатљивијом. На Јерусалим се често позивају и политичари разних фела. Скраћено, без много речи, помињањем Јерусалима може се ефектно сопштити поента, погодити у интелектуалну и емотивну мету код тзв. циљне групе којој се говорник обраћа.

У случају Јерусалима та група је цео свет. Зато, није уопште безначајно ко посеже за метафоричком и симболичком енергијом Јерусалима и какву поруку жели да пренесе. Или, још више, какве су му намере. Није, стога, свеједно, говори ли о Јерусалиму папа Фрања или, рецимо, бивши реис-ул-улема Мустафа Церић.

Приликом посете Сарајеву 2015. године, поглавар Римокатоличке цркве назвао је главни град Босне и Херцеговине „Јерусалимом Европе“, налазећи у томе истовремено наду и судбину, не само намучене земље којој је дошао у походе, већ и целога света и човечанства, на раскршћу мира и рата, за који је, иначе, рекао да се, као трећи светски рат, већ води „на парче“.

Сарајево, које је толико пропатило, постало је место слоге, дијалога и мирног саживота, нагласио је папа Фрања, позвавши на опште управљање према том светлом примеру.

„Олимпијски град“, па онда „град мученик“, а (од)сад „Европски Јерусалим“… Лепо, и са папине стране сигурно искрено, чак и ако у неким појединостима нетачно, или бар прилично улепшано.

Без обзира на све што се о њему и његовом понтификату може чути и како се његова визија света тумачи, а та су тумачења крајње противречна, све што овај изузетни и одважни верски поглавар чини сведочи о жељи да међу људима завлада мир и да се они врате заборављеној, а темељној чињеници да су, пре свега и изнад свега, браћа по створењу и судбини на земљи која им је Промислом додељена. Никоме, према томе, не би могла засметати папина метафора о Сарајеву као „европском Јерусалиму“, па чак ни онима којима би се, упознатим са садашњом реалношћу града на Миљацки, при њеном помињању, спонтано бар мало набрало чело. Тако је то са добрим папом Фрањом…

Кад се, међутим, метафоре о „европском Јерусалиму“, уз помоћ нижих часника папине духовне и промиџбене војске,  дохвати Мустафа Церић, ствар стоји нешто другачије. Ту већ треба бити опрезан. Као код сваке сумње у фалсификат.

Бивши реис-ул-улема, с акцентом на бивши, користи се сваком приликом, односно настоји да створи прилику, да се прикаже као и даље значајан чинилац у босанским стварима, али не мање и на међународном плану. Стално даје нека мишљења (која му нико не тражи, а богме и не слуша), пише чињенично неоснована отворена оптужујућа писма, присуствује разним орнаменталним скуповима и, инерцијом „политички коректне“ перцепције из смутних времена док је био поглавар босанскохерцеговачких муслимана, добија признања интернационалних организација и фондација. У свему томе не може му се оспорити умешност да увек каже оно што треба и што утицајним саговорницима одговара, као и да у лету ухвати сваку прилику за сопствену промоцију у одређеном контексту и конјунктури.

Збило и то и са „европским Јерусалимом“.

Недавно је „велики муфтија у пензији“ (како су га представили ватикански медији) Мустафа Церић боравио у Риму, где га је „Светска организација држава“ (WOS), пригодом свог 21. међународног конгреса, наградила за „посвећеност унапређивању вредности и верског саживота у Европи“. Тако је бивши реис стао раме уз раме са Махатмом Гандијем, Нелсоном Манделом, Далај Ламом, Мартином Лутером Кингом, Мајком Терезом, Михаилом Горбачовом, Бараком Обамом… Звучна имена, нема шта! А ко их је то наградио?

Шта је, заправо, WOS?

Да се не помисли да је овај коментар покретан злом вољом, нека радознали читалац погледа само чланак о тој „престижној организацији“ на Википедији. Биће му сасвим довољно.

Није ни битно то да је Мустафа Церић добио ово признање за унапређивање саживота припадника различитих вера и да ли га је, с тим образложењем, заслужио. Није то ни прва ни последња таква парадоксална награда, од Нобелове наниже… Навикли смо. Занимљивији и индикативнији је интервју који је поводом њеног добијања „Ватиканским вестима“ („VatikanNews„) дао срећни добитник, а у коме се помиње и „европски Јерусалим“.

Новинар Алесандро ди Бусоло поставља следеће питање: „Може ли Сарајево, у коме сте и Ви током рата 1992-1995. проживели 43 седмице опсаде, поново постати европски Јерусалим, полазећи од никада прекинутог пријатељства између муслиманске, католичке и јеврејске заједнице?“

Кад је папа Фрања употребио метафору о „европском Јерусалиму“, он је, ваљда омашком, говорио о „хришћанима“, а не „католицима. Или се пропуст омакао ватиканском посленику седме силе? Ни једно ни друго. Спремно прихватајући начин на који је питање формулисано, осетивши сјајну прилику да саопшти неку од својих мудрих и далекосежних мисли, „велики муфтија“ се с нежношћу присећа папе Јована Павла Другог, „нашег пријатеља у другом Јерусалиму света, Јерусалиму у Сарајеву“, да би затим топло захвалио папи Фрањи на његовој „историјској изјави“ о Сарајеву као „европском Јерусалиму“.

И биће Сарајево „европски Јерусалим“, клиће свечано и усхићено велики борац за верски саживот и општу толеранцију. Затим наставља: „Сарајево је више од једног града, у смислу тога да припада свакоме ко у Сарајево дође, јер ту свако може да пронађе део свог идентитета“.

Ко дође, а ко оде? Шта је с њим(а)?

А онда следи и драгоцен теоријски реисов допринос. Осврћући се на папину прву посету Арабији и потписивање „Изјаве о људском братству“ са aзхарским муфтијом Ахмедом ал-Тајибом (због које су га неки католици  оптужили за највећу јерес у историји), Церић закључује да се ту „развила ова динамика коју бих дефинисао као дијалектичку духовност (спиритуалност)“.

Дијалектички карактер ове духовности састоји се, према бившем реису, у томе што она прво доводи до сукоба, а онда се настоји пронаћи решење за сукоб. Дубину ове мисли тек треба изучавати, за шта овде није прилика.

На крају, поентира Церић, „Укратко, на чему данас почива верски однос између католика и муслимана? Рекао бих: на стваралачком (креативном) духу“. Али, вратимо се начас „европском Јерусалиму“, у коме би, ваљда, требало да проради та „дијалектичка духовност“.

Својеврсна је иронија да су „Светску организацију држава“, која је наградила протагонисту дијалектичке духовности, 1975. године основала двојица православаца, „архиепископ“ Виктор Буза, иначе Сицилијанац живописне биографије, и давнашњи председник Кипра, архиепископ Макариос. А у „европском Јерусалиму“, о којем разговарају ватикански новинар и Сарајлија Мустафа Церић, православних, како изгледа, нема и не рачуна се да ће их бити.

Да не буде, или да већ није, то неки „нови Јерусалим“, онај из чувене „готске“ приче „Луче новог Јерусалима 2999″  Борислава Пекића?

Подсетимо се, у пишчевој уобразиљи реч је граду чије су ископине откривене 2999. године, а у којима су испреплетени пронађени костури пацова, кртице и човека. У (орвеловском) Новом Јерусалиму, како казује писац, „заледила се она антрополошка оријентација хуманитета која је представљала његову једину наду“.  Опрезно, зато, са „европским Јерусалимом“ Мустафе Церића и оних који га награђују! Опрезно са његовом селективном „дијалектичком духовношћу“!

Срећом, бивши реис, а садашњи новојерусалимски профитер, углавном се ни за шта више не пита. То, међутим, не спречава да неки (многи?) деле његову (не и папину!) визију „европског Јерусалима“.

Колико је она далеко од weltanschauungaс којим је у Шехер 1943. долазио стварни јерусалимски муфтија ал-Хусеини?

Један изворни и осведочени Сарајлија, Неле Карајлић (Ненад Јанковић), коме се не могу оспорити  даровитост и неспособност да мрзи, у „Фајронту у Сарајеву“ горко је записао: „А град се савио под двоструком несрећом, под гранатама и под унутрашњим терором“.

Гранате већ одавно не падају… Неће звучати нимало оригинално, али шта да се ради: Не слушајте Церића, читајте Андрића!