- Ердоган потражује од БиХ осам Гулениста, што је поновио и током недавног доласка у Сарајево. На Ердоганов конкретан и оштро интониран захтјев, Бакир Изетбеговић и „његов“ члан у Предсједништву БиХ, Шефик Џаферовић, одреаговали су немушто, позивајући се на правне процедуре, односно, нису изнијели свој политички став. Насупрот Бакиру и Шефику, Додик је био конкретан колико и Ердоган – Гуленисте треба изручити Турској.
- Испаде да је Додик „бољи“ са Ердоганом него Бакир. Али, не треба се чудити. Бакир се у случају Гулениста налази између двије ватре. Ако их изручи – замјерио се „пријатељима“ у Вашингтону, који без по муке могу извести „пуч“ у његовој СДА, и на јесењој страначкој скупштини „прогурати“ Звиздића за предсједника. Ако се замјери Ердогану не може бити сигуран да ће од октобра водити СДА, а на добром је путу да му се замјери, јер Бакиров безбједњак Осмица предуго (кажу, дуже од двије године) избјегава да се сретне са колегама из Турске, са којима је раније редовно био на „кахви“ (у првих шест мјесеци мандата чак десет пута)
- Милорад Додик добро координише „таласе“ спољне политике Српске. Предсједница Цвијановић постепено, али сигурно, „плови“ према Трампу, а Трамп ка свом другом мандату. Додик је храбро „закорачио“ према Ердогану и Орбану. Када се у Бањалуци доврши Српско-руски културни центар, на отварање ће доћи руски предсједник Путин
Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ
ИЗГЛЕДА да реизбор америчког предсједника Трампа постепено постаје тема која ће временом доминирати у политичком и јавном дискурсу, чак и у БиХ. Свој допринос томе дао је и предсједавајући Предсједништва БиХ, Милорад Додик, изјавивши да ће „позвати Србе у САД да опет гласају за Трампа“, и да је Трамп велики лидер.
И посјета Предсједнице Српске, Жељке Цвијановић, Сједињеним Државама била је на истом курсу. Цвијановићева је током јуна мјесеца имала сусрете са неколико важних личности у Стејт департменту.
Посјету Цвијановићеве припремио је Обрад Кесић, шеф представништва Српске у САД. Предсједничини саговорници су били Тед Дојч, конгресмен и предсједник Одбора за етику, Александар Соколовски, замјеник помоћника администратора УСАИД.
Иако су теме биле занимљиве и значајне за Српску (саговорници су, између осталог, показали значајно интересовање за енергетске ресурсе Српске) њеног медијског одјека у „већем“ БХ ентитету није било.
Упскос томе што се предсједница Цвијановић у САД сусрела и са Лауром Купер, замјеницом помоћника секретара одбране задуженог за Русију, Украјину, Евроазију и Западни Балкан, и са Џоном Ератом, директором за европске послове Савјета за националну безбједност САД, а теме разговора биле врло актуелне, попут формирања власти на нивоу БиХ, посјета предсједнице Цвијановић није пропраћена ни на сајту Амбасаде САД у Сарајеву.
Без обзира да ли се ради о саботажи медијских савјетника новог америчког амбасадора у БиХ, или о напору најозбиљнијег бошњачког лобисте Саше Топерића, игнорисање посјете предсједнице Цвијановић САД од Америчке амбасаде у Сарајеву је у равни дипломатског скандала.
Сашу Топерића не треба потцјењивати, нити говорити да је он пијаниста, јер организује значајне конференције које се односе на Балкан и „уплив руског фактора на Балкан“.
Честа тема тих конференција су корупција у Србији и Српској.
Саша Топерић води Пројекат Медитеранског базена Центра за трансатланске односе САИС при „Џон Хопкинс“ Универзитету у Вашингтону. Помажу му професори са поменутог универзитета, а зборнике са скупова које организује Топерић доставља на све важније адресе у Вашингтону, те различитим тинк-тенковима и познатим медијима.
Није неважно што бивши студенти „Џон Хопкинс“ Универзитета чине значајан дио администрације у Стејт департменту.
Иако су вриједни пажње били и предсједничини састанци са секретаром савезне државе Мериленд Џоном Вобенсмитом, и са предсједавајућом Дома делегата државе Мериленд, Адрианом Џонс, ни о њима на сајту Америчке амбасаде у Сарајеву није било ни ријечи.
Додикова изјава да због подршке Трампу трпи посљедице, као и мађарски премијер Виктор Орбан, указује да је америчка „дубока држава“ и даље фактор у спољној политици САД, јер упориште има у оба дома америчког Конгреса, а присутна је и у обје партије (Демократској и Републиканској).
Евидентно је да је Трампу потребан још један предсједнички мандат, односно реизбор, како би је докрајчио.
Свјесна таквог развоја прилика ни „дубока држава“ не спава, и стога ће сви који се усуде да Трампа подрже у походу на нови мандат трпити ударце, али се одустати не смије јер је улог велики.
Америчка „дубока држава“ прави проблеме и турском предсједнику Ердогану. Конкретни резултати њеног рада били су видљиви на недавно одржаним локалним изборима, јер је Ердоганова АК Партија изгубила изборе у неколико важних градова, попут Истанбула и Анкаре. Ердоган је схватио да је „ђаво однио шалу“ и устремио се на оне који га годинама подривају и замало му нису главе дошли у неуспјелом пучу – на Гуленисте, односно на ФЕТО, што је скраћеница за Гуленову терористичку организацију (третман који Гуленисти имају у Турској).
Њих осморицу Ердоган потражује од БиХ, што је поновио и током недавног доласка у Сарајево.
На Ердоганов конкретан и оштро интониран захтјев, Бакир Изетбеговић и „његов“ члан у Предсједништву БиХ, Шефик Џаферовић, одреаговали су немушто, позивајући се на правне процедуре, односно, нису изнијели свој политички став. Насупрот Бакиру и Шефику, Додик је био конкретан колико и Ердоган – Гуленисте треба изручити Турској.
Испаде да је Додик „бољи“ са Ердоганом него Бакир. Али, не треба се чудити.
За разлику од Додика, који је увијек имао свој став, код Бакира је двосмисленост и недореченост често присутна. У случају Гулениста он се налази између двије ватре. Ако их изручи – замјерио се „пријатељима“ у Вашингтону, који без по муке могу извести „пуч“ у његовој СДА, и на јесењој страначкој скупштини „прогурати“ Звиздића за предсједника. Ако се замјери Ердогану, а на добром је путу да то учини, јер Бакиров безбједњак Осмица превише дуго (кажу, дуже од двије године) избјегава да се сретне са колегама из Турске, са којима је раније редовно био на „кахви“ (у првих шест мјесеци мандата чак десет пута).
А веле и, што Додик о Мектићу и Осмици мисли, то мисли и Ердоган. Па сад, буди паметан у „босанском вилајету“!
Шалу на страну, Бакиру није ни мало лако. Тешко се заклањати иза правних процедура и судских органа у случају Гулениста. Довољно је да их Мектић прогласи безбједносном пријетњом, као што је то раније чинио када се радило о руским писцима и привредницима, и они су већ на путу за Турску.
Захару Прилепину, који је постао име у свјетским оквирима, замјерено је што је подржао борбу својих сународњака у Донбасу. Гуленистима се спочитава умијешаност у неуспио војни удар који је у Турској однио 200 живота.
У чему је ствар?
Није се замјерити Америма. С друге стране, без Ердоганове подршке, која му је злата вриједила на претходним изборима, Бакир није сигуран да ли ће од октобра водити СДА.
Па онда је „најбоље“ упирати прстом у „републику шумску“, у МУП који се „илегално наоружава“, у Додика који не прихвата МАП, и радити по своме – не дати власт, Савјет министара одржавати на инфузији, водити политику „мало тамо, мало вамо“, и чекати „боља времена“. А њих неће бити, бар за Бакира.
Све у свему, Милорад Додик добро координише „таласе“ спољне политике Српске. Предсједница Цвијановић постепено, али сигурно, „плови“ према Трампу, а Трамп ка свом другом мандату. Додик је храбро „закорачио“ према Ердогану и Орбану. Када се у Бањалуци доврши Српско-руски културни центар, на отварање ће доћи руски предсједник Путин.
Додај коментар