- Док се Србија и РС све више зближавају са Кином, регион је постао талац амбиција Пекинга који у њему оснажује најнелибералније елементе
- Данас се присуство Кине на Западном Балкану најснажније осећа у Србији, где је Пекинг успоставио стратешко упориште. Али, блиске везе које Кина негује са Србијом, заједно са њеним скандалозним кршењем људских права муслиманске мањинске популације у Синкјангу, могу погоршати регионалну стабилност услед растућег ривалства између Србије и Босне и Херцеговине
- Када геополитички гигант (Кина) крене да на груб начин крши права етничке мањине (Ујгура) и прође некажњено, то индиректно оправдава и оснажује друге кршиоце људских права који се налазе под његовим покровитељством, као што је сецесионистички покрет у РС
- Иако растуће присуство Кине у европском „бурету барута“ можда неће директно запалити прву искру, оно може поставити основу за наредну балканску кризу
- Иако се Кина повезује са многим државама на Балкану кроз Иницијативу појас и пут и друге дипломатске иницијативе, она је испољила јасну склоност ка Србији, где и либерализам и аутократско политичко руководство најверније одржавају модел управљања Комунистичке партије Кине. Чинећи то, Пекинг, било због неразумевања или свесног занемаривања, доприноси политичкој отуђености Босне
Аутори: Карина БАРБЕСИНО и Кристин ЛИ (National Interest, САД)
ОТКАКО је председник Си Ђинпинг најавио Иницијативу Појас и пут у Казахстану 2013. године, формулишући је као копнену стратегију за повезивање Азије са Европом, кинески продор на Западном Балкану постаје све дубље укорењен.
Кроз пројекте изградње мостова у Хрватској, инвестиције у енергетску инфраструктуру БиХ и понуду за развој 5Г мреже у Србији, Пекинг је претворио Балкан у критични транзитни пут у настојању да повећа извоз своје робе у Европу и да стимулише прилив директних страних инвестиција у Кину. Међутим, његове дипломатске и економске активности на Балкану лишене су разумевања сложеног мозаика етничких, политичких и историјских наслеђа која дефинишу регион – у толикој мери да ће то вероватно изазвати нестабилност у ионако већ узбурканом региону.
СРБИЈА И РС, СТРАТЕШКА УПОРИШТА
Кинеске споне са Западним Балканом нису нове. Након Другог светског рата и неуспешног зближавања између Совјетског Савеза и Југославије, Мао Цедунг и Јосип Броз Тито израстају у „комунистичке дисиденте“ у региону. Тако су започели бурни односи између Кине и Југославије, јер су се две земље бориле за утицај у Југоисточној Европи, повремено се уједињујући против заједничких ривала.
Кина је углавном остала неутрална у низу етничких сукоба почетком деведесетих – укључујући етничко чишћење босанских муслимана – и ратова за независност који су пратили распад Југославије. Међутим, након НАТО бомбардовања кинеске амбасаде у Београду 1999. године, Народна Република Кина се јавно придружила пружању пакета помоћи од 300 милиона долара за обнову инфраструктуре. Данас се присуство Кине на Западном Балкану најснажније осећа у Србији, где је Пекинг успоставио стратешко упориште.
Али блиске везе које Кина негује са Србијом, заједно са њеним скандалозним кршњем људских права муслиманске мањинске популације у Синкјангу, могу погоршати регионалну нестабилност услед растућег ривалства између Србије и Босне и Херцеговине.
Ово се посебно односи на то што ентитет са већинским српским становништвом у БиХ – Република Српска (РС) – поново оснажује сецесионистички покрет босанских Срба.
Од доласка на власт крајем 2018. године, сецесионистички став председавајућег Председништва БиХ Милорада Додика и његова етно-националистичка реторика, укључујући одбрану бившег лидера РС проглашеног кривим за геноцид у Сребреници, изазвали су етничке тензије.
Док се Србија и политичко руководство босанских Срба све више зближавају са Кином, овај ионако нестабилни регион постао је талац амбиција Пекинга који у њему оснажује најнелибералније елементе.
Кинеска репресија над више од милион етничких Ујгура је углавном прошла без последица; када геополитички гигант крене да на груб начин крши права етничке мањине и прође некажњено, то индиректно оправдава и оснажује друге кршиоце људских права који се налазе под његовим покровитељством, као што је сецесионистички покрет у РС.
Све док се одговорни за кинеке злочине у Синкјангу не изведу пред лице правде, што је нажалост немогући циљ, активности Кине на Балкану само ће ојачати етно-националистичке сентименте РС и других босанских Срба. Не заборавимо да је нестабилност на Балкану константно водила у нове крваве сукобе током целе европске историје.
Иако растуће присуство Кине у европском „бурету барута“ можда неће директно запалити прву искру, оно може поставити основу за наредну балканску кризу.
ЈАСНА НАКЛОНОСТ СРБИЈИ
Пекинг је покушао да заташка ове прве знаке нестабилности својим монолитним наративом о спасоносним ефектима инвестиција у оквиру Појаса и пута – али то је у контрадикцији са економском реалношћу региона.
Испод слоја сарадње „у којој обе стране добијају”, Пекинг напредује у својим уским економским интересима науштрб регионалне стабилности.
Када је председник Си посетио Београд 2016. године, он је Србе покушао да очара обећањем о новим радним местима и вишем животном стандарду који ће са собом донети кинеске инвестиције. Али, Светска банка је 2019. године известила да је у већини земаља Западног Балкана незапосленост достигла нове историјске минимуме (ово је очигледна грешка, аутор је вероватно хтео да каже да је незапосленост достигла максимум; прим. НС), што вероватно доприноси протестима који су последњих месеци преплавили регион.
Чак и у пројектима попут оног у Железари Смедерево, коју је кинеска државна компанија ХБИС купила с циљем да се наводно сачувају хиљаде радних места, радни стандарди су претрпели ударац.
Коначно, растући дипломатски и економски активизам Пекинга у региону подстакнут је скептицизмом према могућности да ће ЕУ заузети заједнички став у односу на његове стратегије.
Кина је свој меки политички утицај у Југоисточној и Централној Европи изградила не само кроз формат 16+1 , већ и кроз штетније форме политичког мешања које се односе на изградњу утицајних мрежа око садашњих и бивших европских политичара и додворавање утицајним политичким странкама у региону. Заиста, кинески приступ Европи и њеном примарном политичком телу – Европској унији – своди се на фрагментацију.
Учинио је Унију неспособном за постизање заједничког становишта о Кини, на тај начин умањивши њену могућност да развије кохерентан одговор на кинеске стратегије.
Балкан је, због свог географског положаја, од велике стратешке важности за кинеске краткорочне и дугорочне амбиције у Европи.
Иако се Кина повезује са многим државама на Балкану кроз Иницијативу појас и пут и друге дипломатске иницијативе, она је испољила јасну склоност ка Србији, где и либерализам и аутократско политичко руководство најверније одржавају модел управљања Комунистичке партије Кине.
Чинећи то, Пекинг, било због неразумевања или свесног занемаривања, доприноси политичкој отуђености Босне, која лежи у срцу регионалних политичких и етничких тензија. У одсуству заједничког става ЕУ према Кини, можемо очекивати појачано, али у основи дестабилизујуће кинеско присуство на Балкану.
Карина Барбесино је истраживачка приправница у оквиру програма Џозеф С. Нај, при Центру за нову америчку безбедност.
Кристин Ли је научна сарадница у оквиру Азијско-пацифичког програма безбедности при Центру за нову америчку безбедност.
Превео Радомир Јовановић
Извор The National Interest
https://www.standard.rs/2019/08/27/balkan-ce-platiti-cenu-kineskog-mesanja/
Додај коментар