- Трампова улога у историји може зависити од тога да ли ће бити реизабран. Институције, поверење и мека моћ ће вероватно још више еродирати ако он буде на власти осам година уместо четири
- Трампов наследник ће се суочити за измењеним светом, делом и због ефеката Трампове политике, али такође и због великих структурних померања тежишта моћи у светској политици, како са Запада ка Истоку (због успона Азије)
- Као што је приметио Карл Маркс, ми стварамо историју, али не под условима које сами бирамо. Америчка спољна политика након Трампа остаје отворено питање
Аутор: Џозеф НАЈ*
ПОНАШАЊЕ америчког председника Доналда Трампа на недавно одржаном Самиту Г7 у Бијарицу многи посматрачи су критиковали, истакавши да је било немарно и проблематично. Други су тврдили да штампа и стручњаци превише пажње посвећују Трамповим личним лудоријама, твитовима и политичким игрицама.
Они тврде да ће их у дугорочној перспективи историчари сматрати пуким тричаријама.
Много веће питање је: да ли ће Трампово председниковање бити кључна прекретница америчке спољне политике или безначајна историјска аномалија?
ЉУДСКИ ФАКТОР ИЛИ ОКОЛНОСТИ?
Тренутна дебата око Трампа оживљава једну дугогодишњу дилему: Да ли су главни историјски исходи производ људских избора или су они углавном резултат огромних структурних фактора које производе економске и политичке снаге на које ми немамо утицај?
Неки аналитичари упоређују ток историје са брзом реком, чији је правац обликован климом, падавинама, геологијом и топографијом, а не оним шта река носи. Али, чак и да је тако, људи нису обични мрави који се чврсто држе за трупац који носи речна струја.
Они су више попут рафтера који настоје да одржавају правац и избегну стене, па се понекад преврну, а понекад успеју да се усмере ка жељеном одредишту.
Разумевање лидерских одлука и неуспеха које је америчка спољна политика претрпела у протеклом веку може нам помоћи да нађемо одговоре на питања о Трамповом председниковању са којима се данас суочавамо.
Лидери у сваком добу мисле да се суочавају са јединственим силама промене, али људска природа опстаје. Одлуке могу бити важне; дела нечињења могу бити једнако важна са аспекта последица као и дела чињења.
Нереаговање америчких лидера тридесетих година допринело је стварању пакла на Земљи, исто као и одбијање америчких председника да употребе нуклеарно оружје кад су Сједињене Државе држале монопол над њим.
Да ли су тако велики избори одређени ситуацијом или личношћу?
Ако се вратимо век уназад, видећемо да је Вудро Вилсон прекинуо традицију и послао америчке снаге да се боре у Европи, али то би се свеједно могло десити и да је други лидер био на његовом месту (рецимо, Теодор Рузвелт).
Оно где је Вилсон направио велику разлику јесте моралистички тон његовог оправдавања и, што је било контрапродуктивно, у његовом тврдоглавом инсистирању на принципу „све или ништа“ кад је у питању учешће у Друштву народа. Неки Вилсонов морализам виде као кривца за озбиљност враћања Америке у изолационизам током тридесетих година.
Френклин Делано Рузвелт није био у стању да уведе Сједињене Државе у Други светски рат све до Перл Харбура, а то би се можда догодило чак и под конзервативним изолационистом. Ипак, Рузвелтово уочавање претње коју је представљао Хитлер, и његове припреме за супротстављање тој претњи су били кључни за америчко учешће у рату у Европи.
Након Другог светског рата, структура биполарности две суперсиле поставила је оквир за Хладни рат. Међутим, стил и тајминг америчког одговора можда би били другачији да је Хенри Волас (кога се ФДР одрекао као потпредседника 1944.) постао председник уместо Харија Трумана.
Након избора 1952. године, председниковање изолационисте Роберта Тафта или асертивног Дагласа Мекартура можда би омели релативно мирну консолидацију Труманове стратегије обуздавања коју је следио његов наследник Двајт Ајзенхауер.
ОТВОРЕНО ПИТАЊЕ
Џон Ф. Кенеди био је кључан у спречавању нуклеарног рата током Кубанске ракетне кризе, а затим и за потписивање првог споразума о контроли нуклеарног наоружања. Али, он и Линдон Б. Џонсон увукли су земљу у непотребни и скупоцени фијаско звани Вијетнамски рат.
На крају века, структурне снаге изазвале су ерозију Совјетског Савеза, а Михаил Горбачов је убрзао тајминг совјетског колапса. Али, јачање одбране и преговарачке способности Роналда Регана и вештина управљања кризама Џорџа В. Буша, одиграли су значајну улогу у мирном окончању Хладног рата.
Другим речима, лидери и њихове вештине су битни. У извесном смислу, то је лоша вест, јер то значи да се Трампово понашање не може тек тако занемарити.
Много важније од твитова је његово слабљење америчких институција и савезништава, као и допринос ерозији америчке меке моћи, за коју анкете показују да је опала у Трамповој ери.
Он је први председник у претходних 70 година који је окренуо леђа либералном међународном поретку који су Сједињене Државе створиле након Другог светског рата. Генерал Џејмс Матис, Трампов први избор за министра одбране, који је поднео оставку, недавно се пожалио да председник занемарује савезништва.
Председници морају да користе и тврду и меку моћ, комбинујући их на начине који су комплементарни, а не контрадикторни.
Макијавелистичке и организационе способности су кључне, али су једнако важни и емоционална интелигенција, која производи вештине самосвести и самоконтроле, и контекстуална интелигенција, која лидерима омогућава да разумеју промене окружења, искористе трендове, и у складу са тим примене своје друге вештине.
Емоционална и контекстуална интелигенција нису Трампова јача страна.
Стручњак за лидерство Гаутам Мукунда истиче да су лидери који су пажљиво филтрирани кроз установљене политичке процесе обично предвидљиви. Џорџ Х. В. Буш је добар пример.
Што се тиче оних који су нефилтрирани, њихово понашање на власти у великој мери варира од случаја до случаја.
Абрахам Линколн је био релативно нефилтриран кандидат и био је један од најбољих америчких председника. Трамп, који никада раније није био на дужности пре избора на место председника и који је ушао у политику из миљеа њујоршких трговаца некретнинама и ријалити телевизија, показао се изузетно вештим у овладавању модерним медијима, пркошењу конвенционалним мудростима и у реметилачким иновацијама. Док неки верују да ово може довести до позитивних резултата, на пример у односима са Кином, други остају скептични..
Трампова улога у историји може зависити од тога да ли ће бити реизабран. Институције, поверење и мека моћ ће вероватно још више еродирати ако он буде на власти осам година уместо четири.
Било како било, његов наследник ће се суочити за измењеним светом, делом и због ефеката Трампове политике, али такође и због великих структурних померања тежишта моћи у светској политици, како са Запада ка Истоку (због успона Азије), тако и од влада ка недржавним актерима (јачањем сајбер сфере и вештачке интелигенције).
Као што је приметио Карл Маркс, ми стварамо историју, али не под условима које сами бирамо. Америчка спољна политика након Трампа остаје отворено питање.
(Џозеф Нај је професор на Универзитету Харвард и аутор књига „Да ли је амерички век завршен?“ и „Да ли је морал битан? Председници и спољна политика од ФДР до Трампа“)
Превео Радомир Јовановић
Додај коментар