- ЕУ је одбила земље и народи који су, мимо лекција људског историјског искуства, мимо очигледних знакова упозорења, мимо чак и елементарне логике, ставили сва своја јаја у једну корпу – корпу ЕУ чланства које нема алтернативу. Поготово је то случај са бившом југословенском републиком, која се одрекла и свог тешко стеченог (партијски створеног) идентитета зарад, сада је очигледно, митског чланства у ЕУ, а њен несрећни премијер признао да нема „план Б“
- С којим ће ауторитетом, после судбине која је задесила Северну Македонију и Албанију, било који западни званичник моћи да наступа на пример у БиХ и убеђује не-муслимане да, зарад „европске будућности”, треба да остану да живе у присилном браку са сарајевским исламистима?
- На основу чега ће регионални компрадори и даље убеђивати слуђеног обичног човека да ипак треба да истраје на путу без видљивог краја, опипљивог резултата и реалне перспективе?
- Не би било фер да само Зоран Заев, понесе терет последица муњевитог рушења фасаде илузија о срећном холивудском крају у либерал-демократском рају и ходу по звездама ка залазећем сунцу уз одјавну шпицу „Оде радости”. Његов терет треба да поделе и сви на простору ”неинтегрисане” екс-Ју који ће, колико сутра, покушати да се и даље понашају као да се ништа није десило, да и даље прихватају игру штапа и шаргарепе, уз сад већ смешно слабашни аргумент да је то све „ради нашег сопственог добра”, чак и ако никад не уђемо у обећани земаљски рај
Пише: Александар ПАВИЋ
ТОКОМ последње две-три деценије се на нашим просторима одомаћила једна посебна врста етикетирања, кроз које се, углавном свесно, стварала пукотина у друштву, односно подела на „реалисте” са једне, и „фантасте”, „митомане”, „заробљенике прошлости” и слично са друге стране.
Ови први су по правилу били про-западни, односно про-ЕУ, а често и про-НАТО. Ови други су, из разних разлога, или били скептици или изричити противници поменутих интеграција.
За већину првих би се могло комотно тврдити да су свесни или несвесни „фукујамисти”, односно експоненти идеје да је окончањем Хладног рата, падом Берлинског зида и распадом СССР-а, дошло до победе тзв. либералне демократије и, самим тим, „краја историје”. Сви други модели – комунизам, фашизам, нацизам, разни други облици ауторитаризма, монархизам – показали су се, по том резоновању, неадекватним и завршили на ђубришту историје.
Победници у Хладном рату, на првом месту САД, али одмах за њима и ЕЗ/ЕУ, су, као корифеји тзв. либералне демократије, имали и право и обавезу да, као представници и симболи коначне историјске победе, не само „интегришу” оне остале, већ и да им одређују, па и намећу правила.
„Губитници” су могли да та правила прихвате на леп начин, уз помоћ тзв. шаргарепе, или мање леп начин, уз помоћ ”штапа”.
Ово поистовећивање оних „мање просветљених” са магарцима или мулама, односно са непослушном децом широко се, иако очигледно увредљиво, примило без поговора међу грамзивијим елементима „елита” тзв. поражених снага, уз прећутно разумевање да би, својом „кооперативношћу”, оне завределе праве шаргарепе, док би њиховим ”непросветљеним” колегама и народу остало да се задовољавају што виртуелним шаргарепама, што штапом за непослушност, што шаргарепом на штапу која се перманентно измиче, као својеврсном казном за несналажење у врлом новом свету либералне демократије који је, уз кључну помоћ Холивуда и остале западне поп-културе, толико привлачио већи део човечанства.
„Реалисти” су, дакле, били они који су прихватили преовлађујући дух времена, пригрлили га, и у њему се „снашли”.
Они који су, пак, били из разних разлога или сумњичави или се отворено противили слепом прихватању новог (светског) поретка, дисквалификовани су на горе-наведене начине, сатанизовани као „губитници” или „нереални”. И, још горе, бивали су изопштени из јавног живота, уз помоћ „слободних” медија који су, после „коначне победе демократије”, одједном почели да се рапидно затварају за алтернативно мишљење, тј. мишљење које би доводило у питање „реалност” краја историје и пораза свих других могућих будућности.
Читаве политичке и пословне каријере, па и династије и империје, грађене су на овој поставци током последње две-три деценије – и на Западу и на Истоку.
На нашим просторима је, уз то, саграђена читава једна политичко-дипломатско-друштвено-медијско-академска суперструктура, са пратећим вишим и нижим „племством”.
Не само да су професионални поклоници „једине истине” побрали привилегије и монопол на „успех”, они су стекли и монопол на моралну арбитражу, друштвено вредновање и одређивање дефиниција.
Суочен са бездушном елитом, са силом отелотвореном у најмоћнијој војној алијанси у историји, глајшалтунгованом медијско-пропагандном машинеријом, као и чињеницом да је до јуче моћна политичко-идеолошка алтернатива колабирала пред победничким „либерализмом” (и пратећим шљаштећим „слободним тржиштем”) а практично цела планета похрлила да се победницима придружи – добар део обичног света се повиновао новом стању ствари.
Не нужно из страха, већ и услед истинског недостатка контрааргумената или видљиве алтернативе.
Но, оно што се заборавило у свом том победничком заносу, су вечне истине (које су вековима преносиле„назадне” народне традиције и њихови баштиници), константе људске историје и људске природе – да ништа не траје заувек, да нема „бесплатног ручка”, нити коначних а поготово не безалтернативних решења, па чак ни ничег новог под сунцем.
Иако је једнополарни поредак почињао све више да се дрма наочиглед свих који нису носили ружичасте наочаре, услед на првом месту растуће структурне економске кризе „победничког” поретка (први пут озбиљније манифестоване 2007-8), али и услед враћања на сцену старих историјских (веле)сила попут Русије, Кине, Индије – многи међу „транзиционим добитницима”су и даље одбијали да виде (нову-стару) реалност и наставили да живе, арбитрирају и извршавају наређења као да се ништа није догодило нити се догађа.
Што из недостатка интелигенције, што из недостатка скрупула.
С друге стране, праве газде, западни владари урушавајућег поретка, одбијале су да се одрекну рецепта који је годинама толико добро функционисао. И даље се очекивала безпоговорна послушност или, ако више волите, „кооперативност” оних који би да „уђу у клуб” – па чак и оних који су се на једвите јаде докопали толико жељеног чланства па тек онда схватили да ипак нису прошли кроз врата раја.
„Западни”, „европски”, „НАТО”, „демократски” стандарди су и даље наметани као једини могући и пожељни, а све друго осионо одбацивано или, у најмању руку, омаловажавано. Иако је криза на врху била све очигледнија, алтернативе су или сатанизоване или активно сузбијане, што новцем, што медијски, што путем друштвено-професионалних притисака и/или уцена.
Најновији случај Северне Македоније и Албаније, тј. одбијања ЕУ да им пружи чак и дашак наде у виду симболичног „отварања преговора” за чланство – је парадигматичан.
Ово су земље и народи који су, мимо лекција људског историјског искуства, мимо очигледних знакова упозорења, мимо чак и елементарне логике, ставили сва своја јаја у једну корпу – корпу ЕУ чланства које нема алтернативу. Поготово је то случај са бившом југословенском републиком, која се одрекла и свог тешко стеченог (партијски створеног) идентитета зарад, сада је очигледно, митског чланства у ЕУ.
Њен несрећни премијер јавно je признаo да нема „план Б”.
Дојучерашњи „реалиста”, толико слављен у бриселско-вашингтонским коридорима либерал-демократске моћи за „храбре” (шифра за самоубилачке) и „болне” (шифра за патолошкосаморањавајуће) потезе, испао је наивнији од предшколског детета.
Али, не би било фер да само он, Зоран Заев, понесе терет последица муњевитог рушења фасаде илузија о срећном холивудском крају у либерал-демократском рају и ходу по звездама ка залазећем сунцу уз одјавну шпицу „Оде радости”.
Његов терет треба да поделе и сви на простору „неинтегрисане” екс-Ју који ће, колико сутра, покушати да се и даље понашају као да се ништа није десило, да и даље прихватају игру штапа и шаргарепе, уз сад већ смешно слабашни аргумент да је то све „ради нашег сопственог добра”, чак иако никад не уђемо у обећани земаљски рај.
С којим ће ауторитетом, после судбине која је задесила Северну Македонију и Албанију, било који западни званичник моћи да наступа на пример у БиХ и убеђује не-муслимане да, зарад „европске будућности”, треба да остану да живе у присилном браку са сарајевским исламистима?
Са којим то уцењивачким капацитетом који није оличен, уместо у сладуњавим обећањима и тапшањима по рамену, у голој сили и принуди – после чега би и последње маске неоколонијализма са људским лицем пале?
И на основу чега ће регионални компрадори и даље убеђивати слуђеног обичног човека да ипак треба да истраје на путу без видљивог краја, опипљивог резултата и реалне перспективе?
Или, једнако лоше, да крене на неки (нај)нови(ји) пут поплочан бриселско-вашингтонско-лондонско-берлинско-париским обећањима о „бољем животу”, али у другој, трећој или ко-зна-којој евро(атлантској) лиги, можда као део неког локалног интеграционог сурогата који треба да га осуди на вечно таворење у суморним предграђима пропадајуће империје?
Да ли је сада јасно ко су истински реалисти, а ко фантасти и продавци магле, ко је видео мало даље у будућност а ко ни испред сопственог носа? И да ли бар сад постаје јасно да је закључак старог краља Петра Првог – оличен у народној мудрости „у се и у своје кљусе” – изговорен када се заједно са рањеном али непораженом Српском војском повлачио ка Јадранском мору, ништа мање актуелан данас него што је био пре нешто више од сто година, у та назови-ретроградна времена.
Уосталом, као стари државотворни народ, Срби су, за разлику од других, дужни да увек имају бар план Б.
Додај коментар