Рељић: Бакир Изетбеговић – исти човек у две потпуно супротне приче

• Чеслав Милош је опис кетмана нашао у књизи француског интелектулца и дипломате Артура Гобиноа, који је службовао у Персији (од 1855, с једним прекидом, до 1863), а записано да „по мишљењу људи на муслиманском Истоку ‘онај ко поседује истину, не треба да излаже себе, своју имовину и своје поштовање заслепљености, лудости и пакости оних које је Бог радије увео у заблуду. Треба, дакле, ћутати о својим правим уверењима
• Кетман без премца, на Балкану, био је Алија Изетбеговић. Често је успевао да раздвоји оно што му је на срцу од онога што му је на језику. Он је Абдулаху Сидрану – на примедбу о прејакој „транспарентности, пренаглашености испољавања муслиманског верског осјећања” – рекао: „Знаш, Авдо, кетман примјењује мањина, у већинском окружењу. А ми смо овдје већина”
• Али, за оцем данас не заостаје Бакир Изетбеговић. Крајем октобра ове 2019. рече: „У овој земљи нико ником више ништа неће наметати. Када су у питању Срби и Република Српска, ако неће у НАТО – неће се ићи у НАТО…  Нема чланства у НАТО без новог консензуса и договора“
• Државнички речено. Бакир после овога може мирне душе да оде у сваки кафић у Бањалуци и на миру пије кахву. Али чекајте, зар то није исти Бакир који је месец дана раније на конгресу своје странке лансирао Декларацију СДА, документ у коме су овакве мисли богохуљење?
• Постоји негде у Бриселу неки лик који се презива Столтенберг који воли да из Босне чује поготово оно што је Жељко Комшић рекао поводом Бакирових речи намењених Србима, али је довољно паметан да то он не би рекао. Свака будала има свог кетмана. Столтенбергу не преостаје ништа друго него да се и он „кетманише“ кад председник Француске каже да присуствујемо „можданој смрти НАТО“

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ЈЕДАН човек а две приче. Директно супротне једна другој!

О, зар се и то може?

Може, господо, ми живимо у пост-модерни кад је кетман изашао из подземља јавности, кад се с њим мора живети као да је нешто најморалније.

„У овој земљи нико ником више ништа неће наметати. Када су у питању Срби и Република Српска, ако неће у НАТО – неће се ићи у НАТО“, рече крајем октобра ове 2019. Бакир Изетбеговић. То, наравно, не подразумева да Годишњи национални програм за НАТО не буде послат у Брисел, јер „раније усвојени закони и одлуке морају бити испоштовани и то сам с лидером ХДЗ-а Драганом Човићем и лидером СНСД-а Милорадом Додиком потписао 5. августа. Што се нас тиче, то може бити минимални аспект… у којем акценат може бити потпуно стављен на цивилни део, а можемо координисати темпо са Србијом и, на крају крајева, прихватити оно што је круцијално важно за Србе – да нема чланства у НАТО без новог консензуса и договора, али се закони ове земље морају поштовати.“

Државнички речено. Са разумевањем логике овакве Босне и Херцеговине и с уважавањем свих тешко усаглашених докумената, прaвних и политичких. Бакир Изетбеговић, после овог, може мирне душе да оде у сваки кафић у Бањалуци и на миру пије кахву и дивани с ахбабима или с ким год већ.

Али чекајте, зар то није исти Бакир који је месец дана раније на конгресу своје странке поздрављао Декларацију СДА, документ у коме су овакве мисли богохуљење. Тада је истакнуто да су у овој земљи „темељне идеје оживљавање Републике БиХ, са Сарајевом као главним градом; наметање употребе босанског језика ‘као заједничког идентитета свих грађана БиХ’, те жеља за укидањем надлежности ентитета и доминација над правосудним институцијама БиХ, али и реформа полиције.“

И, сетићете се, „у врху приоритета СДА (!) јесте и НАТО пут Босне и Херцеговине“.

Све ово је с намером, како се сумња у небошњачкој Босни, да „Бошњаци кроз реализацију идеја наведених у Декларацији очигледно желе да претворе у ‘грађанску’, унитарну БиХ“ што се логично разуме као „план за оживљавање политичког ислама“,

Бакир понекад заличи на оца. А какво год буде тумачење догађаја из новије историје која започиње после пада Берлинског зида Алија Изетбеговић ће бити незаобилазан „чимбеник“ – баш на том – „плану оживљавања политичког ислама“.

Као што то историја чини одвајкада –  с једне стране то ће бити тумачено као орјентални мрак, нарушавање поретка, ризик за мир у региону па и Европи, а с друге стране, као историјски легитимна обнова исламске политичке идеологије на вратима Европе још од пада Отоманске империје.

„Исламска декларација“ није књига која ће скоро бити заборављена. Моћ ислама у свету расте, а Босна је најзападнија тачка његовог ослонца. Имигранти, без обзира што њихов број и утицај драматично расте, у Западној Европи (још) нису „своји на своме“. Странци су који пролазе акултурацију.

Исламски поглед на свет је тамо мањински, гетоизиран.

Култура која настаје у монотеистичком исламу – наратив у Кур’ану је и наставак библијског – има додирних тачака с јудаизмом и хришћанством, али још и више јасних дивергенција с хришћански утемељеном културом. (Наравно и са јеврејском државом.) То је непрестана напетост која је све мање „проклетство малих разлика“. Од латентне конкурентности до крвавих сукоба.

Свако ко је живео у Босни – земљи у којој народи говоре исти језик, живели су у истим државама, бивали под истим окупацијама – и без да то зна да објасни, на први сусрет, разликовао је православне, муслимане, католике, односно Србе, Бошњаке, Хрвате. И то све мање по одећи.

Културно-религијске разлике стварају различите ментатлитете који се оцртавају у појединачним карактерима. Настојања политичких власти да то претворе у Једно могла су да произведу покорицу о истости, али она је пуцала на првој југовини с које год стране би она дунула – са Истока, са Блиског Истока или са Запада.

Ако се сад вратимо на скори „случај Изетбеговића“, онда је једно од објашњења у – кетману.

У јужнословенској јавности тај појам је постао широкопознат из чувене књиге „Заробљени ум“ пољског дисидента Чеслава Милоша.

Настојећи да илуструје смисао неисказаних односа људи у народним демократијама на Истоку Европе (али и у Европи уопште) према слободи мисли, Милош, који долазе из католичке културе, наишао је „на запањујућу аналогију у цивилизацији Ислама. Тамо не само што је добро позната игра вођена у одбрану сопствених мисли и осећања него се она тамо преобратила у трајну институцију и обдарена је називом: Кетман“.

Чеслав Милош је опис кетмана, трајне институције, нашао у књизи француског интелектулца и дипломате Артура Гобиноа, који је службовао у Персији (од 1855, с једним  прекидом, до 1863), а где је записано да „по мишљењу људи на муслиманском Истоку ‘онај ко поседује истину, не треба да излаже себе, своју имовину и своје поштовање заслепљености, лудости и пакости оних које је Бог радије увео у заблуду и држао их у заблуди’. Треба, дакле, ћутати о својим правим уверењима, ако је то могуће“.

Поређење је моћно зато што католичка друштва, упркос својој малој прозрачности без социјализма, уче како је прикривање јавног става неморално.

Постоји и виши ниво кетмана. Кад ћутање није довољно, и „не само ште се тада треба јавно одрећи својих погледа него се препоручује и коришћење свих лукавстава, само да се противник завара. Тада ће се исповедати сва признања вере која му се могу допадати, вршиће се сви обреди који се сматрају најглупљим, кривотвориће се сопствене књиге, искористиће се сва средства навођења у заблуду.“

Иза тога остаје менталитет кога ми, из друге културе, код Арапа рецимо, доживљавамо као лакоћу непоузданости. А кад се апсолутизује своја представа о томе да они изговарају оно што не мисле, онда се европска надменост доживљава као надхуманост. Тада се свакодневна погађања на базарима, по увидима празноглавих туриста, узимају као докази другоразредности једне цивилизације.

Као заосталост исламске цивилизације узима се живи Алах у исламском друштву.

Запад који је девастирао Бога, краткомислено верује да Алах не заслужује другачију судбину. Али разилажење у тој круцијалној тачки је непомирљиво. Западни кетман је зато трауматизовано биће, исламски је – културни образац. То се у исламу не узима као бежање од напора, него као тешка борба за најважнију ствар која заслужује да буде брањена свим распложивим стварима. 

Кетман без премца, на Балкану, био је Алија Изетбеговић. Често је успевао да раздвоји оно што му је на срцу од онога што му је на језику. Они који не настоје да разумеју дубину кетмана мисле да је Алијино објашњење Абдулаху Сидрану покушај да се дигне на ниво европејске рационалности. „Знаш, Авдо, кетман примјењује мањина, у већинском окружењу. А ми смо овдје већина”, одговарао је остарели Алија Сидрану на примедбу о прејакој „транспарентности, пренаглашености испољавања муслиманског верског осјећања”.

И дијалектичка конструкција ове приче је одсјај кетманског менталитета. Шта је већина у окружењу које те чини очигледном мањином, али отац бошњачке нације је био Млади муслиман.

Млади муслимани, основани 1939, део су панисламистичког покрета на исламској периферији а са циљем духовног, културног и материјалног напретка муслимана у Југославији. Током Другог светског рата организација је била повезана са јерусалимским муфтијом Амином ел Хусеином који је оснивач СС Ханџар дивизије. Један од активиста Ханџар дивизије је био и Алија Изетбеговић који је седамдесетих година прошлог века обајвио знану „Исламску декларацију“ (према Википедији). Он се кетмански борио за младомуслиманске идеале, али је био спреман и на жртву. То је и за противљење и за респект.

За нашу причу, ипак, није неважно рећи, да су шиити који живе у Персији из које су Гобиноова искуства, посвећенији кетману. Сунити, којима припадају и наши босански муслимани, грубо речено „ову мимикрију виде као зло које постаје оправдано током џихада“ или у „ситуацији директне претње“.

У сваком случају, Запад који се одрекао „Бога јединога“ и који своје стање назива „секуларизам“, кетмана доживљава као нешто „опасније од џејмсбондовских обавештајних тактика“ а зато муслимане виде као „црну кутију“ из које сваки час може да искочи бодеж, секирче, молотовљев коктел, бомба својеручно направљена у прљавом стану у гету њиховог града у који они не би смели заћи ни по коју цену.

Као утеха да они на Западу, ипак, имају контролу над тим „цивилизацијски, глобалним“ злом послуже им снимљена и филмована убиства Бин Ладена или Ел Багдадија.

У исламском поретку жртве се тако посвете, а западњацима остаје да деле уверење на које их наводи професор Валид Фарес Универзитета у Мајамију, а који је дошао са Унверзитета из Лиона: „Оно у чему је данас кетман јединствен, јесте његов успех унутар напредних и софистицираних држава.“

Фарес је рођени Либанац, писац књига о џихаду за западно тржиште. Шта о тој интерпретацији, у себи, може да помисли западни читалац? Не може да побегне од ње, јер није способан да се брани од такве врсте силе.

„Западни људи, нарочито интелектуалци, пате од посебне врсте мржње према животу; њихов духовни и осећајни живот превише је распршен; узалуд покушавају да ухвате ону реку која се широко разлива по шљунку и јаловинама у једно озидано корито“, писао је још 1953. исти онај Чеслав Милош, који их је тешио смртним слабостима страшног комунизма с ону страну „гвоздене завесе“.

У оваквом друштву кетман је насушна потреба, чији год да је, јер боље је „гајити разрасли Кетман и покоравати се притиску, и захваљујући том притиску доживети тренутак осећања да се п о с т о ј и , него ризиковати пораз поверовавши мудрости протеклих векова, који су тврдили да је човек божанско створење“.

Потреба за кетманом у овим превратничким временима је универзална. Само што је она код муслимана смирај усклађености душе и срца, а код одрођених хришћана који себе називају атеисти драма са савешћу и депресија.

Кад би друштво било здраво-слободно оно би се залагало за што мање кетмана у себи.

Често и у нашем српском мњењу можете слушати јадиковке како ми „нисмо били паметни“ па сваки пут погнули главу. Призива се кетман, а који се истовремено сматра неморалним. Потпуни несклад.

Кетман мора бити део ваше моралне равнотеже. У кукумакању српских паракетмана не узима се у обзир да то у нашој души прави рану. Вероватно непреболну. И да се свако мора понашати у историјском тренутку онако како му његов хабитус одређује.

Кошта не бити кетман, али није неупитан Божји дар бити кетман. То су само културни избори. Жртва се подразумева у оба случаја. Људи су браћа у разликама.

Зато Бакир Изетбеговић неодољиво не подсећа на Милорада Додика!

Двојица протагониста као очигледна појавност разлике менталитета. Разлика не подразумева апсолутну немогућност политичке сарадње и суживот. Али са јасном свешћу о различитости.

 Као што Жељко Комшић не подсећа ни на једног од њих двојице  (наравно, не подсећа ни на Драгана Човића) кад на Изетбеговићеву кетманску изјаву каже да „једини који не желе у НАТО јесу делови, само делови, политичких елита. Велика већина људи, без обзира ко су, заправи жели у НАТО“. Та бесмислица има само политикантски смисао. И није усаглашена ни са једном босанском идентитеском димензијом.

И заиста, постоји негде у Бриселу неки лик који се презива Столтенберг који воли што ово чује из Босне, али је довољно паметан да то он не би рекао. Свака будала има свог кетмана. Столтенбергу не преостаје ништа друго него да се и он „кетманише“ кад председник Француске каже како присуствујемо „можданој смрти НАТО-а“.

Па и кад амбасадор Турске у Србији Танжу Билгич може да каже „да су односи Турске и Србије можда најбољи у историји» и да је сарадња «посебно добра у областима економије и трговине“. У том контексту ваља разумети да се Изетбеговићи јесу показали кад се указала прилика, али су увек знали да је Реџеп Тајип за Алију кетман над кетманима. А добар кетман зна да сваком хаосу прети неки ред. Привремен али ред.

Живот, уосталом, и јесте саображавање с привременошћу колико год да желите да мир буде вечан. А добра политика, ипак, прати живот.