- Постоји нови консензус – који обухвата обе странке, војни естаблишмент и кључне медије – према којем је Кина витална претња за Сједињене Државе, како економски, тако и стратешки; да је америчка политика према Кини доживела неуспех; и да Вашингтону треба нова, много чвршћа стратегија како би обуздао Пекинг
- Вашингтонске елите су своју аргументацију учиниле „јаснијом од истине“. Али, природа изазова који Кина представља је другачија и много сложенија од онога што овај нови алармизам приказује. Сједињене Државе се, поводом убедљиво најважнијег спољнополитичког питања у наредних неколико деценија, усмеравају на курс који ће довести до скупог неуспеха
- Сједињене Државе ризикују да протраће мукотрпно остварене добитке који су испословани током четири деценије дугих дипломатских односа са Кином, подстакну Пекинг да усвоји политику конфронтације и поведу две водеће светске економије у неизвесни сукоб непознатих димензија, који ће несумњиво изазвати деценије нестабилности и несигурности
- Кина је такође прешла пут од субјекта који настоји да подрије међународни систем до тога да троши огромне суме новца на његово јачање
- Стари поредак, у коме мале европске земље играју улоге светских тешкаша, док гиганти попут Кине и Индије чаме изван првих редова светских институција – не може се одржати. Кина ће морати да добије „место за столом“ и да истински буде интегрисана у структуре доношења одлука, иначе ће као слободни стрелац унилатерално стварати сопствене нове структуре и системе
- Пентагон је, према неким извештајима, симулирао 18 ратних сценарија против Кине поводом Тајвана и Кина је однела победу у сваком од њих
Аутор: Фарид ЗАКАРИЈА
ФЕБРУАРА 1947, амерички председник Хари Труман окупио је своје највише рангиране саветнике за спољну политику, Џорџа Маршала и Дина Ачесона, и шачицу конгресних лидера. Тема састанка био је план администрације за помоћ грчкој влади у борби против комунистичке побуне.
Маршал и Ачесон су представили свој план. Артур Ванденберг, председавајући Комитета Сената за спољне послове, пажљиво је саслушао њихово излагање, а затим исказао своју сагласност, уз један предуслов.
„Једини начин да добијете шта желите“, наводно је рекао председнику, „јесте да одржите говор и до коске преплашите народ“.
У наредним месецима, Труман је чинио управо то. Претворио је грађански рат у Грчкој у тест способности Сједињених Држава за супротстављање међународном комунизму. Осврћући се на Труманову обимну реторику о помагању демократијама било где и било кад, Ачесон је у својим мемоарима признао да је администрација скројила аргументацију „јаснију од истине“.
Нешто слично се данас дешава у америчкој дебати о Кини. Постоји нови консензус – који обухвата обе странке, војни естаблишмент и кључне медије – према којем је Кина витална претња за Сједињене Државе, како економски, тако и стратешки; да је америчка политика према Кини доживела неуспех; и да Вашингтону треба нова, много чвршћа стратегија како би обуздао Пекинг.
Овај консензус је преокренуо сентимент јавности ка готово инстинктивном непријатељству: према анкетама, сада 60 одсто Американаца има неповољно мишљење о Народној Републици, што је рекордни резултат од како је Истраживачки центар Пју почео да поставља то питање 2005. године. Али вашингтонске елите су своју аргументацију учиниле „јаснијом од истине“.
Природа изазова који Кина представља је другачија и много сложенија од онога што овај нови алармизам приказује. Сједињене Државе се, поводом убедљиво најважнијег спољнополитичког питања у наредних неколико деценија, усмеравају на курс који ће довести до скупог неуспеха.
Да будемо потпуно јасни: Кина је репресивни режим који води потпуно нелибералну политику, од забране слободе говора, до притварања верских мањина. Током последњих пет година, интензивирала је своју политичку и државну контролу у унутрашњим питањима. У спољним питањима, постала је конкурент, а понегде и ривал Сједињених Држава. Али, суштинско стратешко питање за Америку данас је да ли ове чињенице Кину чине виталном претњом и, у мери у којој та претња заиста постоји, како се са њом носити?
Последице прецењивања совјетске претње су биле огромне: велике злоупотребе у унутрашњој политици током ере Макартија, опасна трка у нуклеарном наоружању, дугачки, бескорисни и неуспешни рат у Вијетнаму и безбројне друге војне интервенције у разним земљама тзв. Трећег света. Последице погрешног разумевања кинеског изазова данас биће још веће.
Сједињене Државе ризикују да протраће мукотрпно остварене добитке који су испословани током четири деценије дугих дипломатских односа са Кином, подстакну Пекинг да усвоји политику конфронтације и поведу две водеће светске економије у неизвесни сукоб непознатих димензија, који ће несумњиво изазвати деценије нестабилности и несигурности. Хладни рат са Кином би по свему судећи био много дужи и много скупљи него онај са Совјетским Савезом, при чему је његов исход неизвестан.
ПРЕКИНУТА ВЕРИДБА
Хенри Кисинџер је приметио како су Сједињене Државе ушле у све своје главне војне сукобе од 1945. (Кореју, Вијетнам, Авганистан и Ирак) са великим ентузијазмом и двостраначком подршком. „А онда, како би се рат развијао“, рекао је Кисинџер, „домаћа подршка би опадала“. Убрзо би сви почели да траже излазну стратегију.
Ако желе да избегну ново лутање старом стазом, Сједињене Државе би морале стрпљиво и пажљиво да проуче претпоставке које се налазе у темељу новог консензуса о Кини. Генерално посматрано, оне се своде на следеће. Прво, однос [са Кином, прим. прев.] је пропао јер није „трансформисао унутрашњи развој Кине и њено спољашње понашање“, како су то бивши амерички званичници Курт Кембел и Илај Ретнер написали на овим страницама 2018. године.
Друго, спољна политика Пекинга је тренутно најзначајнија претња америчким интересима и, последично, на правилима заснованом међународном поретку који су Сједињене Државе створиле након 1945. године. Амерички државни секретар Мајк Помпео је отишао и много даље, рекавши на овогодишњем говору у Хадсон институту да је „Кинеска комунистичка партија марксистичко-лењинистичка странка фокусирана на борбу и међународну доминацију“.
И треће, политика активне конфронтације са Кином би била боља него наставак претходног приступа.
Овај двопартијски консензус се формирао као одговор на значајни и на много начина забрињавајући ток промена у Кини.
Откако је председник Си Ђинпинг постао неприкосновени лидер ове државе, кинеска економска либерализација је успорила, а њене политичке реформе – ионако већ ограничене – су кренуле у рикверц. Пекинг сада комбинује политичку репресију са националистичком пропагандом која асоцира на Маово доба. На спољном плану, Кина је амбициознија и самоуверенија. Ове промене су реалне и забрињавајуће. Али на који начин би америчка политика требало на њих да одговори?
Формулисање учинковитог одговора за предуслов има јасно разумевање досадашње америчке стратегије према Кини. Оно што новом консензусу промиче јесте да у скоро пет деценија од како је председник Ричард Никсон покренуо отварање Америке према Пекингу, америчка политика према Кини никада није била сасвим оријентисана ка сарадњи, него је комбиновала сарадњу и обуздавање.
Крајем седамдесетих година прошлог века, амерички креатори политике су закључили да је интеграција Кине у глобални економски и политички систем боље решење него држати ову земљу изван истог, пуну горчине и реметилачких намера. Но, Вашингтон је комбиновао ово настојање са конзистентном подршком другим азијским силама – укључујући, наравно, континуиране испоруке наоружања Тајвану.
Тај приступ, који се понекад описује као „стратегија ограде од живица“, довео је до ситуације у којој се, сразмерно расту Кине, њена моћ ставља у контролисане границе, док се њени суседи осећају сигурно.
Током деведесетих, како више није било совјетског непријатеља ког је било неопходно обуздати, Пентагон је поткресао издатке, затворио базе и смањио бројност трупа широм света – осим у Азији.
Пентагонова азијско-пацифичка стратегија из 1995, позната као Најова иницијатива, упозоравала је на кинеско јачање војске и спољнополитичке амбиције Пекинга, те је обзнанила да неће бити смањивања снага у овом региону. Уместо тога, одлучено је да ће најмање 100.000 америчких војника остати у Азији у догледној будућности. Испоруке оружја Тајвану ће се наставити у циљу очувања мира у Тајванском мореузу – односно у циљу одвраћања Пекинга од примене силе према овом самоуправном острву, које континентална влада сматра делом Кине.
Овај приступ „ограђивања живицом“ (енгл. „hedging“) су баштинили председници обе странке.
Администрација Џорџа Буша млађег је преокренула деценије двопартијске политике и прихватила Индију као нуклеарну силу, највећим делом како би додатно обуздала Кину. Под председником Бараком Обамом, Сједињене Државе су додатно појачале политику одвраћања, ширећи присуство Америке у Азији новим војним споразумима са Аустралијом и Јапаном и неговањем блискијих односа са Вијетнамом.
То је такође била и сврха Транспацифичког партнерства, конципираног тако да азијским земљама пружи економску платформу са којом би биле у стању да се одупру доминацији кинеског тржишта. (Трампова администрација се повукла из овог споразума почетком 2017. године).
Обама се лично супротставио Сију поводом кинеске сајберкрађе и увео тарифе на увоз гума како би узвратио на кинеску непоштену трговинску политику.
Рећи да је приступ ограђивања пропао показује мањак историјске перспективе. Почетком 1970-их, пре Никсоновог отварања ка Кини, Пекинг је био највећи одметнички режим у свету. Мао Цедунг је био опседнут идејом да држи кормило револуционарног покрета који ће уништити западни капиталистички свет. У том подухвату није постојало средство које би било превише екстремно за остварење циља – чак ни нуклеарна апокалипса. „Уколико дође до најгорег и пола човечанства настрада“, говорио је Мао на самиту у Москви 1957. године, „друга половина ће опстати, а империјализам ће бити сравњен са земљом и читав свет ће постати социјалистички“.
Маова Кина је финансирала и подстицала антизападне побуне, герилске покрете и идеолошке покрете широм света, од Латинске Америке до Југоисточне Азије. Према једној процени, Пекинг је потрошио између 170 и 220 милиона америчких долара у периоду од 1964. до 1985. године само у Африци, и то на обуку 20.000 бораца у најмање 19 држава.
Поређења ради, данашња Кина је изразито одговорна држава на геополитичком и војном плану. Није била у рату од 1979. Није употребила смртоносну војну силу у иностранству од 1988. Нити је финансирала или подржавала посредничке (тј. „прокси“) снаге или оружане групе било где у свету још од раних осамдесетих. Тај ниво уздржаности и неинтервенисања је јединствен међу великим светским силама.
Све друге сталне чланице Савета безбедности УН су користиле силу много пута на многим местима током протеклих пар деценија – а прве на листи су, наравно, Сједињене Државе.
Кина је такође прешла пут од субјекта који настоји да подрије међународни систем до тога да троши огромне суме новца на његово јачање.
Пекинг је сада други највећи финансијер Уједињених нација и мировног програма УН. У мировне мисије је упутила 2.500 војника, што је више него све друге сталне чланице Савета безбедности заједно. Од 2000. до 2018. године подржала је 182 од 190 резолуција Савета безбедности којим се намећу санкције државама за које се сматра да крше међународна правила и норме.
Подразумева се да принципе којим се води спољна политика Пекинга данас – „поштовање суверенитета“, „територијалног интегритета“ и „неинтервенционизам“ – највећим делом генерише жеља да се одбије насртај Запада. Међутим, то ипак показује невероватан преокрет од радикалне револуционарне агенде ка конзервативној бризи за стабилност. Да је неко 1972. предвиђао да ће се Кина претворити у чувара светског статуса кво, мало њих би поверовало да је то могуће.
МЕСТА ТРГОВИНЕ
Нови консензус о кинеском економском понашању држи да је Кина натерала мултинационалне компаније да изврше трансфер својих технологија, да је субвенционисала своје „националне шампионе“ (мисли се на водеће кинеске државне компаније; прим. прев.) и поставила формалне и неформалне баријере пред иностране фирме које покушавају да уђу на њено тржиште. Пекинг је, укратко, искористио отвореност међународне економије да би ојачао сопствени систем етатизма (државне интервенције у економији, прим. прев.) и меркантилизма.
Истина је да ове непоштене праксе захтевају пажњу и акцију остатка света. Трампова администрација заслужује одређене похвале за своје бављење овим проблемом – нарочито у светлу Сијевог прибегавања етатизму након деценија либерализације. Али, колико је велики и перманентан овај преокрет? Колико су различите праксе Кине у односу на друга тржишта у развоју данас? И још једном, шта је исправан амерички одговор?
Скоро сви економисти се слажу да Кина дугује добар део свог економског успеха трима фундаменталним факторима: преласку са комунистичке економије на више тржишно оријентисан приступ, високим стопама штедње које омогућавају велике капиталне инвестиције, и растућој продуктивности.
Током последње три деценије, ова држава се такође значајно отворила за иностране инвестиције – дозвољавајући уплив међународном капиталу. Кина је једна од само две земље у развоју које су ушле у првих 25 тржишта света по критеријуму директних иностраних инвестиција од 1998. године.
Од великих тржишта у развоју која сачињавају БРИКС групу (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), Кина је константно рангирана као најотворенија и најконкурентнија економија. Што се тиче ефеката меркантилистичке кинеске политике на америчку економију, бивши амерички министар финансија Лоренс Самерс је приметио да се „не може озбиљно тврдити да су непоштене кинеске трговинске праксе утицале на амерички раст макар и 0,1 одсто годишње“.
У вези са економским доменом, важно је истаћи да је готово свака промена коју данас примењује Кина – наметнути трансфери технологија, непоштене трговинске праксе, ограничени приступ иностраним фирмама, регулаторно фаворизовање локалних фирми – већ примењивана у Јапану током осамдесетих и деведесетих. У то време, утицајна књига Клајда Престовица Места трговине: Како Америка предаје своју будућност Јапану и како је преотети назад објашњавала је да Сједињене Државе никада нису замишљале да ће имати посла са државом у којој ће „индустрија и трговина бити организоване као део напора за постизање специфичних националних циљева“.
Друга нашироко популарна књига те епохе је била насловљена Долазећи рат против Јапана. Како се јапански раст охладио, тако су се охладили и ови претерани страхови.
Кина данас доноси неке нове изазове, нарочито имајући у виду Сијеву одлучност да држава има водећу улогу у остваривању економске доминације у круцијалним секторима. Али детаљан осврт на историју намеће закључак да највећа предност Кине у светском трговинском систему не потиче из њене спремности да крши правила, него из њене величине.
Државе и компаније желе приступ кинеском тржишту и спремне су да направе одређене концесије како би га се докопале. Тешко да то Кину чини необичном. Другим земљама тог ранга се често гледа кроз прсте за слично или још горе понашање –а највише Сједињеним Америчким Државама.
Извештај гиганта на пољу финансијских услуга какав је Креди Свис (Credit Suisse) из 2015. пружа корисну евиденцију нецаринских баријера против страних роба које су водеће земље користиле од 1990. до 2013. године. Са укупних скоро 450, Америка је ван конкуренције. Следећа је Индија, па Русија. Кина је на петом месту, са трећином нецаринских баријера које користе Сједињене Државе. Ситуације се од тада није много променила.
Већина скорашњих промена у економској политици Пекинга су негативне, али ни то није цела прича. Кина се мења у неколико понекад контрадикторних праваца. Чак и са повратком на већу државну контролу под Сијем, подивљало слободно тржиште је набујало у огромним сферама као што су потрошачка роба и услуге.
Дошло је и до реалне регулаторне либерализације – чак и до административне и судске реформе, како је објаснила политиколог Јуен Јуен Анг. Подршка владе државним предузећима је већа него што је била до пре пар година, али Пекинг је одустао од онога што је некада био кључни део његове меркантилистичке стратегије: инструментализација потцењене валуте за јачање раста. Економиста Николас Ларди је израчунао да је окончање валутног меркантилизма одговорно за „око половине укупне стопе успоравања кинеског раста након светске финансијске кризе“.
Размотримо и оно што је, према Питеру Навару – главном трговинском саветнику америчког председника Доналда Трампа – проблем број један у спору Сједињених Држава са Кином: „крађа наше интелектуалне својине“.
То да Кина похманитало краде интелектуалну својину је нашироко прихваћена чињеница – осим у круговима америчких компанија које послују у Кини.
У скорашњем истраживању расположења таквих компанија које је извршио Америчко-кинески пословни савет, заштита интелектуалне својине се налази на шестом месту на листи приоритетних брига, у поређењу са другим местом на истраживању из 2014. године. Ове компаније су забринутије поводом (кинеског) државног субвенционисања конкурентних фирми и одлагања издавања лиценци за њихове производе.
Откуд ова промена у односу на 2014?
Те године је Кина формирала своје прве специјализоване судове за случајеве интелектуалне својине. Током 2015, страни адвокати су покренули 63 спора пред Пекиншким судом за интелектуалну својину. Суд је одлучио у корист иностраних фирми у сва 63 случаја.
Наравно, реформе попут ових се често предузимају искључиво због западног притиска, па чак и тада зато што доприносе конкурентности Кине –највећи светски подносилац захтева за патентирање прошле године је био кинески телекомуникациони гигант Хуавеј. Али такође је истина да многи кинески економисти и водећи креатори политике сматрају да ће се земља модернизовати и економски расти само ако настави са реформама.
Неуспех у том смислу ће, упозоравају они, заглибити земљу у тзв. „замку средњег дохотка“ – што је честа судбина земаља које побегну од сиромаштва, али ударе у зид БДП-а од око 10.000 долара по глави становника, услед неуспеха на пољу даље модернизације економског, регулаторног и правног система.
Што се политичког развоја Кине тиче, ситуације је кристално јасно. Кина није отворила своју политику до нивоа који су многи очекивали, него се уместо тога окренула ка још већој репресији и контроли. Ужасавајући третман Ујгура од стране Пекинга у Синкјангу, региону на северозападу Кине, створио је хуманитарну кризу. Држава је такође почела да примењује нове технологије, попут софтвера за препознавање лица и вештачке интелигенције, како би створила орвелијански систем друштвене контроле. Ова реалност представља трагедију за кинески народ и препреку за учешће ове земље у глобалном лидерству.
Али, било би претерано третирати све то као доказ неуспеха америчке политике. Штавише, јако мало америчких званичника је тврдило да ће улажење у односе са Кином неизбежно довести до либералне демократије у Кини. Надали су се да ће се то десити, чак су и очекивали то, али њихов фокус је увек био на смиривању кинеског спољног деловања, у чему су и успели.
ПРЕЛАЗАК ГРАНИЦЕ
Под Сијем је кинеска спољна политика постала амбициознија и самоуверенија, од настојања да преузме водеће улоге агенцијама УН до гигантске Иницијативе појас и пут и изградње острва у Јужном кинеском мору. Ови кораци представљају раскид са дотадашњом пасивношћу ове земље на међународној сцени, коју најбоље изражава максима бившег кинеског вође Денга Сјаопинга: „Скривај снагу, чекај прави моменат“.
Нарочито јачање Кине у војном домену, према свом обиму и начину извођења, указује на то да се ради о систематичном спровођењу дугорочног плана. Али шта би био прихватљив ниво утицаја Кине ако се има у виду њена економска снага у свету?
Уколико Вашингтон први не постави ово питање, сутра неће имати на основу чега да вреднује шта представља „прелазак црвене линије“ у кинеској употреби силе.
Кина је, по неким мерилима, већ највећа економија на свету. У наредних 10 до 15 година ће вероватно заузети ово место по свим параметрима. Денг је саветовао „чекање правог момента“ у доба када је економија ове земље чинила једва један одсто светског БДП-а. Данас тај удео износи 15 одсто. Кина је заиста дочекала свој моменат и сада много јача држава природно тежи већој регионалној и светској улози.
Размотримо случај једне друге земље чија је снага расла током 19. века, иако ни приближно темпом којим карактерише Кину данас.
Сједињене Државе су 1823. биле оно што данас називамо земљом у развоју – нису биле ни међу првих пет економија у свету – па ипак су Монроовом доктрином прогласиле читаву Западну хемисферу забрањеном за европске силе. Амерички случај није савршена аналогија, али служи сврси подсећања да како државе добијају на економској снази, тако теже и већој контроли и утицају у сопственој средини. Уколико Вашингтон одреди сваки такав потез Кине као опасан, то ће Сједињене Државе супротставити природној динамици међународног живота и гурнути у оно што је академик Грејем Елисон назвао „Тукидидовом замком“ – опасност од рата између силе у настајању и нервозног актуелног хегемона.
За Сједињене Државе, ношење са таквим конкурентом је нов и јединствен изазов. Од 1945, водеће земље које су достизале висок ниво богатства и утицаја биле су уједно и најближи савезници Вашингтона, ако не и његови квази протекторати: Немачка, Јапан и Јужна Кореја. Уобичајено реметилачка карактеристика међународног живота – успон нове силе – је стога била изузетно бенигна за Сједињене Државе.
Кина, међутим, не само да је много већа од ранијих сила у успону, него је и одувек била изван савезничких структура Сједињених Држава и њихове сфере утицаја. Последица тога је да ће Кина неизбежно тежити вишем степену независности. Изазов за Сједињене Државе – и читав Запад – биће да дефинишу домет растућег утицаја Кине који може да се толерише, а потом и да му се прилагоде како би имали кредибилитет када понашање Пекинга пређе границу.
До сада је учинак Запада у прилагођавању кинеском успону био слаб. На пример, и Сједињене Државе и Европа су биле невољне да уступе имало простора Кини у темељним институцијама економског управљања – Светској банци и Међународном монетарном фонду –и уместо тога наставили су да их одржавају као евроамеричке клубове.
Годинама је Кина тежила већој улози у Азијској развојној банци, али Сједињене Државе су се томе противиле. На крају је Пекинг 2015. основао сопствену мултилатералну финансијску институцију – Азијску банку за инфраструктурне инвестиције (чему се Вашингтон безуспешно супротстављао).
Помпео је – у једној патерналистичкој изјави која је засигурно разбеснела сваког Кинеза – рекао како Сједињене Државе и њихови савезници морају да држе Кину „тамо где јој је место“. Грех Кине, према Помпеу, је то што троши на своју војску више него што је потребно за просту одбрану. Но, исто се, наравно, може рећи и за Сједињене Државе – и за Француску, Русију, Уједињено Краљевство и већину других великих земаља. У ствари, корисна дефиниција велике силе је то да су њена интересовања шира од сопствене безбедности.
Стари поредак, у коме мале европске земље играју улоге светских тешкаша, док гиганти попут Кине и Индије чаме изван првих редова светских институција – не може се одржати. Кина ће морати да добије „место за столом“ и да истински буде интегрисана у структуре доношења одлука, иначе ће као слободни стрелац унилатерално стварати сопствене нове структуре и системе.
Успон Кине до ранга светске силе је најзначајнији нови чинилац у међународном систему у протеклих неколико векова. То се мора схватити на тај начин.
НИ ЛИБЕРАЛАН, НИ МЕЂУНАРОДНИ, НИ ПОРЕДАК
Многима је успон Пекинга зазвучао као реквијем либералног међународног поретка – склопа политика и институција, претежно скованих од стране Сједињених Држава након Другог светског рата, који даје систем базиран на правилима у којем је рат између држава нестао, док су слободна трговина и људска права процветали.
Унутрашњи политички карактер Кине – једнопартијска држава која не трпи опозицију или неслагање – као и неки од њених спољнополитичких потеза, чине је незгодним играчем у оваквом систему.
Вреди, међутим, присетити се да либерални међународни поредак никада није био толико либералан, толико међународни и толико уређен како се то сада носталгично описује. Од самог почетка се сусрео са бучним противником какав је Совјетски Савез, након чега је уследио низ сломова сарадње међу савезницима (поводом Суецке кризе 1956, или поводом Вијетнама деценију касније) и делимично повлачење Сједињених Држава под Никсоном, који је 1971. окончао праксу Вашингтона да подупире међународни монетарни поредак коришћењем америчких златних резерви. Реалистичније је говорити о новорођеном либералном међународном поретку, од почетка оптерећеном изузецима, неслагањима и фрагилношћу. Сједињене Државе су, са своје стране, често деловале изван правила овог поретка, чинећи честе војне интервенције са или без одобрења УН. У годинама између 1947. и 1989, када је Америка наводно градила либерални међународни поредак, Вашингтон се опробао у сменама режима широм света 72 пута. Исто право је задржао и на економском плану, упуштајући се у протекционизам док je истовремено грдио скромније мере које су примењивале друге земље.
Истина о либералном међународном поретку, као и са свим таквим концептима, је да никада није постојало истински златно доба, али и да поредак није толико иструлио колико људи тврде. Суштински атрибути овог поретка – мир и стабилност – су и даље ту, а ратови и анексије су се драстично проредили од 1945. (Понашање Русије у Украјини је важан изузетак). У економском смислу, ово је свет слободне трговине. Просечне царине у индустријализованом свету су испод три одсто, док су у време Кенедијеве туре међународних трговинских преговора из 1960-их износиле око 15 одсто.
Последња деценија је донела извесно одступање од појединих мера глобализације, али са екстремно високе полазне тачке. Глобализација од 1990. до данас се може описати речима да су направљена три корака унапред и само један уназад.
Тешко да се Кина може оквалификовати као смртна претња овом несавршеном поретку. Упоредимо њене кораке са Русијом – државом која у многим аренама једноставно делује као реметилачки фактор који покушава да поремети западни демократски свет и његове међународне циљеве, често извлачећи корист из нестабилности услед раста цена нафте (највећег извора богатства за Кремљ). Кина не игра такву улогу.
Чак и када хода на ивици правила, као рецимо кад се упушта у сајбер ратовање, она краде војне и економске тајне, али не покушава да делегитимизује демократске изборе у Сједињеним Државама и Европи. Пекинг страхује од негодовања јавности и опозиције и нарочито је неуралгичан у питањима Хонгконга и Тајвана, при чему користи свој економски габарит да блокира западне компаније уколико се не прилагоде партијској линији. Али то су кораци за очување онога што Пекинг третира као свој суверенитет –што није ни налик на систематске напоре Москве да поремети и делегитимизује западну демократију у Канади, Сједињеним Државама и Европи.
Укратко, Кина је поступала на начине који су интервенционистички, меркантилистички и унилатерални, али често далеко мање него друге велике силе.
Раст једнопартијске државе која наставља да одбацује главне концепте људских права представља изазов. У појединим областима, репресивне политике Пекинга заиста прете елементима либералног међународног поретка, као што су његова настојања да се разводне светски стандарди људских права и понашање у Јужном кинеском мору и другим деловима „блиског иностранства“. Те случајеве треба искрено проучити. Што се оног првог тиче, мало шта се може рећи што би ублажило суд. Кина је склона игнорисању свог ужасног кршења људских права, а ту агенду треба расветлити и одупрети јој се. (Одлука Трампове администрације о повлачењу из Савета људских права Уједињених нација је постигла управо супротно, препуштајући ову област Пекингу.)
Али либерални међународни поредак је био у стању да се прилагоди разним режимима – од Нигерије до Саудијске Арабије и Вијетнама – а да истовремено пружи оквир којим се подстичу већи мир, стабилност и цивилизовано понашање међу државама. Величина и политика Кине представљају нов изазов ширењу људских права које се у највећој мери одвијало од 1990. године. Али ту једну област потенцијалне регресије не би требало посматрати као смртоносну претњу много већем пројекту отвореног, слободно-тржишног међународног система базираног на правилима.
ОБУЗДАВАЊЕ И ЊЕГОВА ЦЕНА
Последња претпоставка која подупире нови консензус је то да ће нека врста упорне конфронтације против Кине сузбити њен авантуризам у иностранству и поставити позорницу за њену унутрашњу трансформацију. Мало ко прибегава хладноратовском термину „обуздавање“, али многи усвајају неку од верзија те логике. Према овој теорији, тврдолинијашки приступ према Кини ће је натерати да се упристоји, па чак и реформише.
Неизговорена, али очигледно централна идеја ове стратегије јастребова је да ће обуздавање Кине убрзати колапс њеног режима, баш онако како се догодило са Совјетима.Али Кина није Совјетски Савез – та неприродна империја изграђена на бруталном експанзионизму и војној доминацији.
У случају Кине, Сједињене Државе би се супротстављале цивилизацији и нацији са снажним осећајем националног јединства и поноса, која је успела да се уздигне до нивоа великих светских сила. Кина постаје економски такмац, па чак и технолошки лидер у појединим областима.
Пред њеном популацијом Сједињене Државе делују патуљасто, а највеће светско тржиште за практично сваку робу данас је кинеско. У њој се налазе неки од најбржих рачунара на свету, као и највеће светске девизне резерве. Чак и када би искусила неку врсту смене режима, шире карактеристике њеног успона и снаге и даље би постојале.
Пентагон је прихватио идеју Кине као „главног стратешког конкурента“ Америке. Са бирократске тачке гледишта, ова етикета савршено има смисла. Последњих 20 година, америчка војска се борила против побуњеника и герилаца у пропалим државама, изнова и изнова морајући да објашњава зашто је њена прескупа машинерија заказала у окршају са овим слабо опремљеним и сиромашним противницима.
За разлику од тога, претворити Кину у непријатеља значи вратити се „златним данима“ Хладног рата у којим је Пентагон успевао да испослује високе буџете призивањем утваре рата против богате, софистиковане војске са сопственом најсавременијом технологијом. Истовремено, логика нуклеарног одвраћања и здрав разум великих сила гарантују да отвореног рата између две стране никада неће ни бити. Међутим, какве год биле користи за буџет Пентагона, цена таквог хладног рата са Кином била би незамислива – америчка економија би претрпела велике промене, а дошло би и до додатног надувавања војно-индустријског комплекса против којег је председник Двајт Ајзенхауер некада упозоравао.
Додајмо томе и висок степен узајамне зависности између Сједињених Држава и Кине. Амерички извоз у Кину је скочио 527 процената од 2001, а 2018. године Кина је била највећи снабдевач Сједињених Држава. Ту је и међузависност на људском нивоу – стотине хиљада кинеских студената у Америци, заједно са готово пет милиона америчких држављана кинеског порекла.
Сједињене Државе су имале огромну корист од тога што су постале место на коме се окупљају најбољи умови како би вршили најсавременија истраживања и потом их примењивали у комерцијалне сврхе. Уколико би Сједињене Државе затвориле своје капије таквим талентима зато што су дошли са погрешним пасошем, брзо би изгубиле своје привилеговано место у свету технологија и иновација.
Тренутни приступ Трампове администрације према Кини креће се дуж две различите и контрадикторне трасе – узајамна зависност се истовремено избегава и прихвата. У трговини, циљ Вашингтона је, уопштено говорећи, интеграционистички: натерати Кину да купује више од Сједињених Држава, да инвестира више у Сједињене Државе и допусти Американцима да продају и инвестирају више у Кини.
Уколико буде успешан, овај подухват ће створити више међузависности ове две државе. То је хвале вредно настојање, али ваља истаћи да тарифе углавном више коштају страну која намеће порез него онога коме је наметнут.
Према неким проценама, тарифе на гуме које је увела Обамина администрација су коштале око милион долара по сваком америчком радном месту које су спасиле. Генерални курс је ипак мудар, чак и када се предузима у оквирима скучене агенде „Америка на првом месту“, јер међузависност Сједињеним Државама обезбеђује већи утицај на Кину.
Са друге стране, у питањима технологије, курс Трампове администрације је одлучно дезинтегративан. Ту се стратегија своди на пресецање веза са Кином и приморавање остатка света да учини исто – што дели свет на два табора. Глобална кампања Трампове администрације против Хуавеја је вођена овом логиком, а скромни резултати указују на њене мане. Остатак света не прати америчко вођство (коме недостаје алтернативна технологија за такмичење са Хуавејевом понудом 5G). Трампова администрација је затражила од 61 државе да протера ову компанију. До сада су се само три сагласиле са тиме, а све три су блиски амерички савезници.
Овако лош проценат ефикасности је рани индикатор тога како би изгледала шира стратегија „развода“. Кина је највећи трговински партнер многим земљама, укључујући и главне играче из Западне хемисфере, попут Бразила. Пред дилемом како би реаговали на раздвајање, високи функционери из целог света су готово једногласно пружали неку верзију одговора који је и мени саопштио један државни лидер: „Молим вас не тражите од нас да бирамо између Сједињених Држава и Кине, неће вам се допасти одговор који бисте добили“.
То не значи да би се нужно сврстали уз Кину – али би вероватно преферирали да остану несврстани или да играју топло-хладно у односима са две силе. Осим тога, изолована Кина, која би изградила сопствене ланце снабдевања и технологија, била би неосетљива на америчке притиске.
У свим дискусијама о америчкој политици према Кини изостаје питање кинеске реакције. И Пекинг има своје тврдолинијаше који су годинама упозоравали да Сједињене Државе настоје да држе Кину потчињеном и да ће се било какав знак кинеских амбиција суочити са стратегијом обуздавања. Амерички став према Кини оваквим гласовима све више пружа сатисфакцију потврђивања њихових предвиђања, чиме им даје утицај да гурају управо онакво дрско и дестабилизујуће понашање какво америчка политика настоји да спречи.
Сједињене Државе су у надметању са Кином – то је чињеница и остаће тако добар део овог века. Питање које се поставља је да ли би Сједињене Државе требало да се такмиче унутар стабилног међународног оквира, настављајући да интегришу Кину, уместо што покушавају да је изолују по сваку цену. Напрсли, подељени међународни поредак, обележен државним рестрикцијама и таксама на робу, довео би до смањења просперитета, трајне нестабилности и до реалне могућности избијања војног сукоба у којем би учествовали сви уплетени актери.
Слом глобализације је, наравно, циљ многих водећих личности у Трамповој администрацији. Сам председник је осудио „глобализам“ и сматра слободну трговину начином на који друге земље пљачкају америчку индустрију. Он америчка савезништва сматра превазиђеним, а међународне институције и норме бесмисленим ограничењима националног суверенитета.
Десничарски популисти су годинама баштинили ове ставове. А многи од њих, нарочито унутар Сједињених Држава, схватају да је најлакши начин за разбијање читаве либералне међународне архитектуре активирање хладног рата против Кине. Још чудније је то што они који су провели деценије у изградњи те исте архитектуре сада спремно подржавају агенду која води њеном сигурном уништењу.
НЕ ТАКО ТАЈНА СТРАТЕГИЈА
Мудрија америчка политика, усмерена на претварање Кине у „одговорног интересента“, још увек је могућа. Вашингтон би требало да подстакне Пекинг да практикује већи утицај у свом региону и изван њега док год своју снагу користи како би ојачао међународни систем. Кинеско учешће у напорима да се спрече глобално загревање, нуклеарна пролиферација, прање новца и тероризам би требало храбрити – и ценити.
Иницијатива појас и пут би могла да постане благодат за део света у развоју уколико би се реализовала на отворен и транспарентан начин, чак и у сарадњи са западним земљама где год је то могуће. Пекинг би, са своје стране, морао да прихвати америчке критике о људским правима, слободи говора и грађанским слободама.
Најопаснија жаришта ће, по свему судећи, бити Хонгконг и Тајван, где је статус кво фрагилан, а баланс снага на страни Пекинга.
Пентагон је, према неким извештајима, симулирао 18 ратних сценарија против Кине поводом Тајвана и Кина је однела победу у сваком од њих.
Вашингтон би морао ставити до знања да ће било каква кинеска победа те врсте бити Пирова, и да ће довести до економског колапса у Хонгконгу и Тајвану, масовне емиграције из тих подручја и међународне осуде. Уколико Пекинг оштро поступи у Хонгконгу или Тајвану, америчка политика сарадње ће постати неодржива за много година.
Нови консензус о Кини је укорењен у страху да ће ова земља у неком тренутку освојити свет. Али има разлога за веру у америчку моћ и сврху. Ни Совјетски Савез ни Јапан нису успели да освоје свет, упркос сличним стрепњама о њиховом успону. Кина расте, али се суочава са низом унутрашњих изазова, од демографског пада до нагомиланих дугова. Раније се мењала и биће принуђена да се мења и у будућности уколико комбиноване снаге интеграције и одвраћања наставе да је притискају.
Елита из Пекинга зна да је њихова земља просперирала у стабилном, отвореном свету. Она не жели да уништи тај свет. А упркос деценији политичке стагнације, веза између успона средње класе и захтева за већом политичком слободом је реална, што је очигледно у два кинеска друштва на која Пекинг пажљиво мотри – Хонгконгу и Тајвану.
Неки амерички посматрачи говоре о далековидости Кине, о њеном стрпљивом, тајном плану за светску доминацију, који се упорно спроводи од 1949, ако не и раније.
Академик и бивши функционер америчког министарства одбране Мајкл Пилсбери је то назвао „стогодишњим маратоном“ Кине, у књизи коју је нахвалила Трампова администрација. Али тачнији опис је онај који говори о држави која се тетурала од тесног савезништва са Совјетским Савезом до сино-совјетског разлаза, од Великог скока напред до Културне револуције и на крају до капиталистичке приче о успеху, те од дубоког непријатељства према Западу до тесних веза са Сједињеним Државама и назад до флерта са непријатељством. Уколико је ово маратон, онда је он ишао дуж неке чудно вијугаве стазе, која је на много места могла да га потпуно заустави.
За то време, Сједињене Државе су од 1949. године стрпљиво градиле структуре и политике за стварање стабилнијег, отворенијег и интегрисанијег света, помажући разним земљама да у њега уђу, а одвраћале су оне који су настојали да га униште – и све то са запањујућим успехом. Вашингтон је био све само не колебљив и фокусиран на краткорочне циљеве. У 2019. години, америчке трупе су и даље на обалама Рајне, и даље чувају Сеул, и даље су на Окинави.
Кина представља нов и велики изазов. Али уколико Вашингтон остане хладне главе и стрпљиво настави да води политику повезивања и одвраћања, приморавајући Кину да се прилагоди и истовремено се и сам прилагођавајући како би јој направио места, неки академик би у деценијама далекој будућности могао да пише о не тако тајном плану Америке да прошири зону мира, просперитета, отворености и хумане владавине широм света – о маратонској стратегији која је уродила плодом.
(Фарид Закарија је аутор емисије „ЏПС Фаридa Закаријe“ која се емитује на Си-Ен-Ен-у, као и књиге „Постамерички свет“)
Извор Foreign Affairs
standard.rs/2019/12/10/kako-se-postaviti-prema-kineskom-usponu/
Додај коментар