- Сва је прилика да ће неоспорно стручно компетентна, искусна и умешна Бисера Турковић у вршењу свога мандата бити неупоредиво одређенија (од Игора Црнатка) и суштински фокусирана на (идеално натполитичку) мисију коју је од деведесетих година, кад је ушла у политику, вршила на свим државним и јавним пословима који су јој били поверавани
- Прва амбасадорка БиХ у Загребу, од 1993 (она сама негде рече 1992) до 1994, па онда у Мађарској, при ОЕБС-у у Бечу, у САД (2005-2007) и Белгији, а од пре нешто више од годину дана у Катару – ова жена од непољуљаног поверења СДА, од Алије до Бакира, провела је у дипломатији више од двадесет година
- Међутим, има разлога за опрез. Само 15 дана пре но што ће Бисера Турковић бити званично именована за министрицу вањских послова, појавила се фотографија из њене аудијенције у Дохи код можда и најутицајнијег савременог идеолога Муслиманске браће Јусуфа ал-Карадавија. Осмеси на лицима забрађене Бисере и гологлавог, разгаљеног алима не делују нимало намештено или куртоазно. Слично се на фотографијама са Карадавијем својевремено осмехивао и Мустафа Церић
- А није Бисера Турковић привржена само једној линији (пан) исламске мисије, већ и визији унитарне БиХ… Говорећи недавно пред Комисијом за припрему избора Савета министара, будућа министрица је, без махраме, наводно рекла да ће се о чланству БиХ у НАТО-у одлучивати на референдуму. Упркос томе што је прегласавање Срба на референдуму о независности БиХ (1992) било прави casus belli – хтео неко то да призна или не
- Не подсећа ли све ово по много чему на ситуацију из 1991. године, кад су се коалициони партнери СДА, СДС и ХДЗ договарали о расподели ресора у Савету министара? Место министра иностраних послова и онда је припало СДА, а она предложила Хариса Силајџића који је такође волео да говори о општем, грађанском референдуму, тада о независности од Југославије, а не зависности од НАТО. Знамо како су се догађаји даље одвијали
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
КОНАЧНО је, после једногодишњег натезања, фирмиран Савет министара БиХ. Сви су одахнули, или уздахнули, како ко. Без обзира на то шта се све може мислити о мучном процесу који је претходио договору представника трију конститутивних народа (а не партија, како се жели представити), као и о неким елементима постигнутог договора, нема сумње да је одласком са сцене нелегитимног Савета министара „у техничком мандату“ учињен корак напред у политичком животу БиХ.
Одређене активности на нивоу тронародне и двоентитетске државне заједнице, до сада замрзнуте, а од којих су неке од објективног међународног и унутрашњег значаја за све грађане БиХ, могуће је одблокирати и спровести извесне иницијативе и пројекте у витално важним делатностима на регионалном инфраструктурном и комуникацијском плану.
Кад већ постоји, боље је да Савет министара легално и оперативно функционише, него да се претвара у отуђену полугу извршавања воље центара моћи који никако не одражавају демократски изражену вољу народа.
На основу састава новоконституисаног Савета министара добија се, чак, охрабрујући утисак да у њему, без обзира на уобичајену трговину ресорима и закулисне игре и погађања у феудима коалиционих партнера, има способних и компетентних људи који би, ако не буду сувише стегнути императивним политичким/националним мандатима, уз пуно поштовање опредељења своје изборне базе, могли унети свежину и ефикасност у учмалу структуру извршне власти на нивоу БиХ.
Међу занимљивијим личностима којима су припали портфељи у новом Савету министара свакако је и министарка (на „босанском“, изгледа, министрица) иностраних/вањских послова др Бисера Турковић.
Већ и самим својим значајем у склопу Савета министара ресор иностраних послова свраћа пажњу јавности и коментатора на персонално решење за које се одлучи коалициони партнер коме у оквиру заједничког органа власти припадне. У случају госпође Турковић, и одабрана личност је, из више разлога, предмет усредсређене јавне пажње.
Њен претходник Игор Црнадак, кадар из редова српског народа (ПДП), оставио је, по општој оцени, прилично блед утисак, променљиво (не)успешно маневришући између Сциле и Харибде националног, са једне, и модификованог „дејтонског“ позвања и послања, са друге стране.
Сва је прилика да ће неоспорно стручно компетентна, искусна и умешна Бисера Турковић у вршењу свога мандата бити неупоредиво одређенија и суштински фокусирана на (идеално натполитичку) мисију коју је од деведесетих година, кад је ушла у политику, вршила на свим државним и јавним пословима који су јој били поверавани. А поверавани су јој били заиста многи, у датом тренутку актуално битни и одговорни, у самој матици бошњачког деловања у ратним и мирнодопским околностима.
Прва амбасадорка БиХ у Загребу, од 1993 (она сама негде рече 1992) до 1994, па онда у Мађарској, при ОЕБС-у у Бечу, у САД (2005-2007) и Белгији, а од пре нешто више од годину дана у Катару, ова жена од непољуљаног поверења СДА, од Алије до Бакира, провела је у дипломатији више од двадесет година.
Својевремено блиској неприкосновеном ратном кадровику бошњачке дипломатије Омеру Бехмену, а данас усрдном муриду у дервишкој халки накшибендијског шејха Халила Хулусија ел Босневија alias пензионисаног генерала Армије БиХ Халила Брзине, бившег команданта ( за Бошњаке славне, за Србе злогласне) 7. Муслиманске бригаде, Бисери Турковић не могу се замерити идејна и идеолошка недоследност и политичко колебање.
Нису ли можда баш та света доследност и ревност током ратног службовања у Загребу и, касније, Бечу, а потом и на другим местима, учинили да Бисера Турковић, као кандидаткиња за амбасадора БиХ при НАТО-у 2015. године не прође безбедносну проверу Вашингтона и Брисела?
Ево како је новоименована министарица вањских послова БиХ тронуто дочаравала своје духовне узлете у текији шејха Халида Брзине:
„Текија на Мејташу била ми је позната као мјесто гдје су моја дјеца одлазила на вјерску поуку прије нашег посљедњег пресељења у Аустралију. Халила Брзину сам упознала као ратног команданта, храброг борца за БиХ, али не и као познаваоца вјере и тесаввуфа. Једне љетне вечери ушла сам у авлију пуну цвијећа са шадрваном који је уљепшавао амбијент. Одлучила сам послушати дерс. Слушајући, осјећала сам се попут жедне пред неисцрпним извором знања. Од тада из седмице у седмицу, са мноштвом малих људи, слушам предавања шејха Брзине Хулусија која оплемењују и шире ријечи разумијевања и толеранције, ријечи упуте и позива, љубави и стрпљења“.
Шејхове племените поруке не привлаче само танкоћутну Бисеру Турковић. Наиђе ту и њен, како се проносило по чаршији, противкандидат за место министра вањских послова, донедавни „технички премијер“ БиХ, Денис Звиздић, па Неџад Бранковић, Сенад Шепић, Салмир Каплан, а догоди се да наиђу и Реис ефендија Кавазовић и Бакир Изетбеговић…
Међу првим мерама које је предузео у деосманизацији и модернизацији Турске, Ататурк је, како се зна, забранио деловање дервишких редова и затворио текије, од којих су посебно накшибендијске биле изузетно утицајне у политичким заврзламама.
И у Југославији су 1950. године текије затворене, што свакако није било демократски, али ни сасвим безразложно.
Последњих година многи самозвани шејхови предводе зикрове (дервишке ритуале) и држе дерсове (мистичка предавања) по градовима и селима у БиХ, стварајући својеврсну мрежу жаришта једне специфичне клијентелске духовности на маргинама џамијског и махалског, са неформалним, али јаким друштвеним утицајем.
Колико ли је то само далеко од дерса Румијеве „Месневије“, који је годинама у Сарајеву држао учени и благородни шејх Фајзулах Хаџибајрић, а коме сам понекад имао срећу да присуствујем!
Сред „мноштва малих људи“, Бисера је из мирисног Брзининог расадника кадрова СДА узлетела до високих дипломатских положаја и упловила у противречне токове новца и некретнина, а све у служби онакве Босне какву је у „Исламској декларацији“ замислио и ка којој је Бошњакиње и Бошњаке повео Алија Изетбеговић, „борац за истину и правду…, вјерник и муслиман, али који није ништа мање поштивао друге свјетоназореи никада није желио државу само за сличне себи, већ и за друге и другачије“. Ако је судити по овим похвалним речима нове министрице о човеку чију визију, под вођством његовог сина, она непоколебљиво следи, требало би се радовати, јер ће свакако у дипломатском раду доследно уважавати и заступати не само себи сличне, већ и друге и другачије. Иншаллах! Ипак, да ли ће баш тако бити? Неки наговештаји упућују на опрез. Јер, кога су змије уједале…
Само петнаест дана пре но што ће Бисера Турковић бити званично именована за министрицу вањских послова, у електронским и штампаним медијима појавила се фотографија из њене аудијенције у Дохи код можда и најутицајнијег савременог идеолога Муслиманске браће Јусуфа ал-Карадавија. Осмеси на лицима забрађене Бисере и гологлавог, разгаљеног алима не делују нимало намештено или куртоазно. Слично се на фотографијама са Карадавијем својевремено осмехивао и Мустафа Церић.
Ако се зна да је катарски шејх египатског порекла налазио шеријатска оправдања за чин самоубилачког жртвовања на Алаховом путу, као и да га Египат, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин сматрају терористом због активне подршке екстремном крилу Муслиманске браће, тако да је за њим једно време била расписана црвена потерница Интерпола, може ли се посећивање тако контроверзне личности сматрати дипломатски препоручљивим за некога ко у тренутку сусрета са њом већ зна да ће ускоро бити министар иностраних послова државе која би ваљда требало да негује добре односе и са Египтом, Саудијском Арабијом, Уједињеним Арапским Емиратима и Бахреином, а не само са Катаром и Турском?
Без обзира на мотиве и оправданост гнева поменутих држава према катарском алиму, није ли ово чињеница о којој би непристрасна и прагматична спољна политика морала водити рачуна?
Бисера Турковић као да следи неку своју мисију. Или би, рецимо, шејх Халил Брзина, а можда и Бакир Изетбеговић могли нешто знати о томе? Али, да оставимо на страну те међумуслиманске распре. Није Бисера Турковић привржена само једној линији (пан) исламске мисије, већ и визији унитарне БиХ, што онима „другима и другачијима“ у њој никако не може бити безначајно.
Говорећи недавно пред Комисијом за припрему избора Савета министара, будућа министрица вањских послова је, без махраме, наводно рекла да ће се о чланству БиХ у НАТО-у одлучивати на референдуму.
О овој изјави се повела расправа на седници Представничког дома БиХ, којом приликом је њен партијски друг Халид Гењац овако покушао да објасни дипломаткињине речи: „Познавајући госпођу Турковић, мислим да се њене речи о референдуму могу схватити само на један начин: Скоро све земље НАТО савеза су постале чланице након референдума. Којег? Референдума свих грађана те државе на државном нивоу. Једино тако могу да разумем њене разлоге. Највероватније је да ће се у неком тренутку о том питању одлучивати референдумом грађана. Да ли ће у међувремену односи у друштву сазрети до те мере да се реше питања без референдума, о том по том“.
Није ми познато да је Бисера Турковић изнела неко другачије тумачење своје прореферендумске изјаве, па се Гењчева интерпретација може узети као одговарајућа смислу њених речи.
Већ је постало отужно подсећати на то шта, заправо, у једној национално и верски дубоко подељеној земљи, значи инсистирање на спровођењу формално демократског референдумског изјашњавања по принципу „један човек – један глас“.
Државе које су се на референдумима изјасниле о свом чланству у НАТО-у јесу грађанске, док БиХ, упркос свим могућим реторичким флоскулама, декларативним заклињањима и привидима, а и пустим жељама, то реално није, није никада била, нити ће бити.
Уосталом, прегласавање Срба на референдуму о независности БиХ (1992) било је прави casus belli, хтео неко то да призна или не. А зна се да би Срби у великој већини на неком хипотетичком референдуму о чланству у НАТО-у били против, али и „демократски“ прегласани од Бошњака и, вероватно, Хрвата. Шта онда?
Све ово добро зна и госпођа Турковић, а ипак помиње референдум. Тако би она, ето, на Изетбеговићевом трагу, водила рачуна о „другима и другачијима“.
Не подсећа ли све ово по много чему на ситуацију из 1991. године, кад су се коалициони партнери СДА, СДС и ХДЗ договарали о расподели ресора у Савету министара. Место министра иностраних послова и онда је припало СДА. Сећам се да сам тада објавио, августа месеца, у три наставка у „Политици“ текст насловљен „Исламски чинилац у спољнополитичком наступању БиХ“. Не доводећи, наравно, у питање логику расподеле министарских места, као ни чињеницу да су спољни послови припали Изетбеговићевој странци, упозорио сам на то да би по унутаркоалицијски склад и политичко стање у БиХ ризично било да је пред светом и у свету представља Харис Силајџић.
На основу његовог укупног исламистичко-бошњачког хабитуса, „минулог рада“, а и неких изјава и омиљених дипломатских дестинација, било је прилично јасно колико ће се показати спреман да као министар уважава „друге и другачије“ и у међународној заједници буде представник свих грађана БиХ. И он је волео да говори о општем, грађанском референдуму, тада о независности од Југославије, а не зависности од НАТО-а.
Знамо како су се догађаји даље одвијали.
Да са Бисером не добијемо Хариса bis!
Додај коментар