Инцко умислио да је Тито, али су и он и они који га држе у Сарајеву потценили тешкаша из Лакташа

• Сутрадан, пошто га је Миле од маршала (Тита) ражаловао у редова, Инцко је изјавио да до промене Дејтонског устава мора доћи, па је то „мора” поновио још једном, залажући се за унитарну Босну
• Додик је после те изјаве лажног Тита одмах отишао у Београд, код Александра Вучића. Обојица знају правила игре у босанској магли: чувари Дејтонског споразума оптужују се за дестабилизацију региона, а они који су га написали и хоће да га обришу, промовишу се у кључаре мира. Отуда је апсурдно, али истинито: одбрана Дејтона је истовремено одбрана и Бањалуке и Сарајева! Тако је Миле постао Валтер! 
• Миле и Куста из Андрићграда – тог борхесовског утврђења – наступају, гле апсурда, као последњи чувари Босне какву памтимо и коју волимо! Чувајући Републику Српску, они заправо чувају Босну Иве Андрића и Меше Селимовића, Ивице Осима и Лепе Брене, Жеље и Сарајева, Мехмеда Баждаревића и Николе Никића, Мирзе Делибашића и Даворина Поповића, Бреге и Чоле, Халида и Халида

Аутор: Александар АПОСТОЛОВСКИ

ШТА ЈЕ помислио Милорад Додик када је угледао Валентина Инцка?

Свакако не да му се указао Тито, како се високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини представио на божићном пријему у згради Митрополије дабробосанске у Сарајеву. Додик као да је видео духа па га је, као незваног госта који је упао међу родбину, упитао без икаквих дипломатских обзира: „Шта ћеш ти овде?”

Да је прави Тито заиста васкрснуо, Миле би се најпре прекрстио, а онда се присетио пионирске младости и ставио песницу на чело.

Како је Миле аустријског дипломату раније називао и протувом, свакако у Инцку није видео ни маршала, ни Јованку Броз, ни Александра Ранковића. То да је Инцко у себи пронашао Броза, не значи да се бави спиритуализмом јер откако је постављен за гувернера од Босне, а има томе 11 година, само на име плате која износи 25.000 евра месечно, лажни босански Тито инкасирао је око 3,5 милиона евра!

Толике паре умеју да ошамуте човека, тако да је један од беговских представника међународне заједнице задужених за очување мира у Босни и координацију спровођења цивилних аспеката Дејтонског мировног споразума наставио да корача путем својих претходника – од Карла Билта, Карлоса Вестендорпа и Волфанга Петрича, до Педија Ешдауна, Кристијана Шварц Шилинга и Мирослава Лајчака.

Доведени да чувају Дејтонски споразум, који је донео мир после четворогодишњег крвавог грађанског рата, свако од њих се потрудио да га ревидира и уруши.

С мисијом очувања мира, све су учинили да тај мир угрозе!

Сутрадан, пошто га је Миле од маршала ражаловао у редова, Инцко је изјавио да до промене Дејтонског устава мора доћи, па је то „мора” поновио још једном, залажући се за унитарну Босну.

Онај ко верује да је Валентин постао Јосип, тај верује и да се Аустријанац из Корушке, словеначког порекла, изненада сам сетио да коначно сруши Дејтонски споразум јер је он исувише мали играч да би кројио даљу судбину Босне и Херцеговине.

Како Инцко има далеко озбиљније шефове, најаве малог Тита који се изненада покренуо даљинским, после дужег времена хибернације, упалио је аларме за узбуну не само у Републици Српској и Србији, која је један од гаранта Дејтонског споразума, већ и код Хрвата у Босни и у њиховој централи у Загребу.

Споразум уговорен у америчкој ваздухопловној бази „Рајт-Патерсон” код Дејтона, у држави Охајо, и данас чува мир, иако су неке од кључних надлежности, попут војске и финансија, с ентитета пренесена на Савет министара.

Не треба превише логике како би се закључило да рушење Дејтона призива нове етничке сукобе, а иронија је да то чине управо они који су га створили. Како Дејтон, тако и Инцка.

Знам да ће звучати комично, али ако је неко Тито, онда је то Миле, јер се држи Дејтонског споразума ко пијан плота, мада му по карактеру, а нарочито дизајну, нешто више приличи улога Валтера.

Без Дејтонског споразума нема Босне и Херцеговине и зато, кад год се помене његова ревизија или укидање, Додик прети референдумом о отцепљењу Републике Српске.

Не ради Миле то из срца, већ из невоље љуте.

И Иво Андрић би се свакако цинично насмејао ирационалним и невероватним глобалним политичким играма у босанској магли и ликовима који је чувају и растурају. Милетов политички развојни пут то показује.

Био је фан Анте Марковића уочи слома Југославије, осуђивао је Радована Караџића у време његове највеће моћи, а затим су га, као антиратног лидера, преузели Американци, с идејом да га у лабораторијама Ленглија смућкају као умереног лидера који ће конфликтно подручје водити у правцу демократских промена у будућем босанском хепи свету.

Далеке 1998. године, фрајери попут Сајруса Венса, Џимија Картера, Роберта Макнамаре, Переза де Куљеара или Дезмонда Тутуа, чланови труста мозгова скривеног под именом моћне Карнеги комисије – у слободно време, владари светске политике и финансија – подигли су чаше шампањца како би прославили оно за шта се мислило да је генетичка утопија. Створен је хипи Србин из Босне тешке категорије! 

Њујорк тајмс и Вашингтон пост писали су оде новој политичкој звезди рођеној у фамилији моћних трилатералиста, који је угледао свет у 39. години.

Како је, дакле, експеримент-Додик постао бунтовник против својих твораца?

Зашто је Миле од лојалног играча постао непослушни авантуриста који је од америчког детета из епрувете почео да мутира и главу све више окреће ка Русима?

У земљи створеној да ври емоцијама, успоменама и меланхолијом, забарикадирани у Андрићграду, као последњој постмодернистичкој тврђави на уласку у тамни вилајет, Миле Додик и Емир Кустурица гериљероси су који управљају војском састављеном не од војника, већ од сећања.

Отуда су Миле и Куста у том борхесовском утврђењу, гле апсурда, последњи чувари Босне какву памтимо и коју волимо! Чувајући Републику Српску, они заправо чувају Босну Иве Андрића и Меше Селимовића, Ивице Осима и Лепе Брене, Жеље и Сарајева, Мехмеда Баждаревића и Николе Никића, Мирзе Делибашића и Даворина Поповића, Бреге и Чоле, Халида и Халида.

Миле је слепо веровао Американцима, Енглезима и Немцима да је, као човек мира, доведен да буде један од његових управника. Протоком времена, схватио је да је доведен да буде играчка. Сувише увредљиво за тешкаша из Лакташа.

Зато је после изјаве лажног Тита Додик одмах отишао у Београд, код Александра Вучића.

Обојица знају правила игре у босанској магли: чувари Дејтонског споразума оптужују се за дестабилизацију региона, а они који су га написали и хоће да га обришу, промовишу се у кључаре мира. Отуда је апсурдно, али истинито: одбрана Дејтона је истовремено одбрана и Бањалуке и Сарајева! Тако је Миле постао Валтер!  

(извор Политика)