Педи Ешдаун
- Документи, који је прошле године објавила Национална архива Велике Британије, након што је са њих скинута ознака тајности, говоре у прилог чињеници да се догађаји у Сребреници не могу интерпретирати само на основу виђења једне стране у сукобу
- Објелодањен је Ешдаунов извјештај Џону Мејџору о посјети БиХ. од 8. до 12. августа 1992. године на позив бившег предсједника Републике Српске Радована Караџића. Ешдаун наводи да је у Сарајеву од посматрача УНПРОФОРА сазнао да „ВРС трпи нападе и бомбардовања од стране муслимана, па тек онда одговара са брда својом артиљеријом“
- Биће још докумената који ће, на овај или онај начин, доспјети у јавност, а наше је да их искористимо, указујемо на недосљедности, на потребу другачијег приступа и свеобухватне анализе рата у БиХ, и да не дозволимо, да једног дана, буде угрожен опстанак Републике Српске
Милорад КОЈИЋ, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица
СТЕРЕОТИПИ, којима су темељи ударени још 1992.године, одржали су се и до данас, а извјештавања најпознатијих свјетских медија, у највећој мјери потакнута и инструисана необјективним и пристрасним односом представника великих сила у корист Бошњака и Хрвата, допринијели су сатанизацији Срба у смислу искључивих криваца за сва зла деведесетих година на подручју бивше Југославије…
Сребреница и Сарајево су постали синоними за агресију и геноцид, без обзира на то што се годинама указује на чињеницу да се рат у БиХ не може посматрати из црно-бијеле перспективе…
Напади на српска села у околини Сребренице 1992. и 1993. године и ратни злочини такозване Армије БиХ почињени над српским цивилима и заробљеним припадницима Војске Републике Српске, очигледно су табу тема за свјетске званичнике.
На суђењу бившем предсједнику Србије Слободану Милошевићу, као свједок Тужилаштва, француски генерал и шеф УНПРОФОР-а Филип Морион, изјавио је да су догађаји у Сребреници 1995. године „били реакција на оно што су јединице под командом Насера Орића 1993. године учиниле Србима.
Документи, који је прошле године објавила Национална архива Велике Британије, након што је са њих скинута ознака тајности, говоре у прилог чињеници да се догађаји у Сребреници не могу интерпретирати само на основу виђења једне стране у сукобу.
Прије свега, у документу од 11.7.1995. године, који је Маргарет Алдред, тадашња приватна секретарица Михаела Портиља, државног секретара Велике Британије за одбрану, упутила свом колеги Родерику Лину, приватном секретару тадашњег премијера Џона Мејџера, наводи се, између осталог, сљедеће:
„Недавни напади армије босанских Срба на Сребреницу су изазвани константним бх. нападима у претходна три мјесеца на њихове руте снабдијевања јужно од енклаве. Напади ове армије су готово сигурно покренути од стране локалног командира, и ми не мислимо да су дио плана из Пала да се прегази енклава».
Поред овог, постоје и документи службене кореспонденције, коју су водили тадашњи британски премијер Џон Мејџер и британски парламентарац и лидер Либералних демократа Педи Ешдаун.
Између осталог, два Ешдаунова писма говоре о ситуацији у Сребреници. Још 3.4.1993. године, он пише премијеру велике Британије да „уколико се не предузме одлучна акција, питање је времена када ће Сребреница, и њених 60.000 становника, бити прегажени од стране Срба“.
Нешто касније, 14.4.1993. године, у сличном допису британском премијеру, Ешдаун наводи да „уколико се не предузме одлучна акција, у руке Срба пашће 40.000 становника Сребренице“.
Нелогичност и недосљедност у интерпретацији броја становника настављена је и у сљедећем допису. Наиме, специјални изасланик Свјетске здравствене организације у БиХ Доналд Ачесон, у допису премијеру 13.5.1993. године, говори о 70.000 становника у Сребреници…
Није само Сребреница била у фокусу интересовања страних званичника, већ је, на самом почетку рата, судећи према наводима из извјештаја који су објелодањени прошле године, било потпуно јасно на који начин ће представници међународне заједнице обликовати свој однос према рату у БиХ.
Тако је Ешдаун од Мејџора 30.7.1992. године затражио војну интервенцију против Срба, како би се сачувала „муслиманска домовина“.
Осим ових докумената, објелодањен је и извјештај о посјети БиХ, на позив бившег предсједника Републике Српске Радована Караџића од 8. до 12. августа 1992. године.
Ешдаун је у Сарајеву од посматрача УНПРОФОРА сазнао да „ВРС трпи нападе и бомбардовања од стране муслимана, па тек онда одговара са брда својом артиљеријом“. Уочио је да „Срби имају бројнију артиљерију, а муслимани пјешадију“, те прецизирао да је „коришћено оружје већег калибра, па чак и неке ракете против ВРС у Сарајеву“.
У једном од извјештаја, Ешдаун је указао на избјегличке кампове и затворе Мањача, Омарска и Трнопоље и услове у којима се налазе затвореници, али и направио јасну разлику између ова два затвора. Навео је да су „у Мањачи много бољи услови, гдје се чак поштује Женевска конвенција», притом критикујући Црвени Крст да довољно не обилази тај затвор.
Ешдаун је, такође, „забринут због тога што нису сви који су доведени на Мањачу борци“. Закључио је, на крају, да „након онога што је видио, ове затворе не може назвати концентрационим логорима“.
Биће још докумената који ће, на овај или онај начин, доспјети у јавност, а наше је да их искористимо, указујемо на недосљедности, на потребу другачијег приступа и свеобухватне анализе рата у БиХ, и да не дозволимо, да једног дана, буде угрожен опстанак Републике Српске.
Додај коментар