Мохамед бин Салман и Владимир Путин
- Битан део америчке стратегије у новој ери надметања великих сила јесте надметање са Русијом за превласт на тржишту енергената у циљу умањења прихода које Москва прибаваља као њихов извозник
- Русија оставља утисак да је спремна за велики тест издржљивости америчког приступа извозу енергената у условима пролонгираног рата ценама. Имајући у виду да није извесно да ће Трампова администрација куповати велике количине домаће производње по гарантовано високим ценама за потребе стратешких резерви, амерички произвођачи суочиће се са перспективом много нижих прихода – што ће их довести до тачке у којој више неће имати пословног смисла да наставе са радом
- Русија улази у овај нафтни ценовни рат са два преклапајућа циља: да натера америчке произвођаче на банкрот, и да Ријаду докаже да америчка подршка Саудијској Арабији има своје лимите. Захваљујући талентованом тиму из Министарства финансија, Руси имају финансијска средства за кризне дане уз помоћ којих могу да остваре наведене циљеве
- Путин је понешто преписао из Трамповог приручника о трговинским ратовима: буди спреман да истрпиш краткорочну штету ако мислиш да ће твоји противници на крају бити приморани на предају
Аутор: Николас ГВОЗДЕВ*
НАКОН што је последња рунда америчких санкција против Русије ступила на снагу прошле године, Владимир Путин је упозорио да ће Русија узвратити у време и на месту које сама одабере.
Растурање ОПЕК-плус споразума и изазивање ланчаног рушилачког рата ценама против Саудијске Арабије би могло да делује као чудан и збуњујући начин да се одговори, али иза овог лудила се можда заправо крије један методичан приступ.
Верујем да се Кремљ клади да би до краја године могао не само да се супротстави Сједињеним Државама и „изгура“ их (са тржишта), него и да реконструише своје партнерство са Саудијском Арабијом.
Једна од највећих мана америчких политичара је њихова навика да месецима, па чак и годинама унапред на сва звона најављују сопствене стратегије, пружајући противницима доста времена да се припреме за оно што следи.
Током претходне две године, чланови Конгреса су кристално јасно ставили до знања да држе на нишану руске гасоводне пројекте за заобилажење Украјине, односно Турски ток и Северни ток 2. Москва је покушала да убрза завршавање ових пројеката пре него што споро америчко законодавство успе да финализује још једну туру санкција.
Турски ток је завршен таман на време и њиме већ протичу руски енергенти ка Турској и Јужној Европи. За то време, Северни ток 2 би већ био готов да није било тих досадних Данаца и њихових процедура за заштиту животне средине којим је рад на Северном току задржан таман толико да га у пет до дванаест докаче америчке санкције.
Упркос тој предности – делимично захваљујући свађи САД са Данском поводом потенцијалне продаје Гренланда – Москва је добила упозорења довољно унапред, па је затражила од својих европских уговорних партнера да се прво фокусирају на технички најизазовније делове гасовода.
Гаспром поседује техничке капацитете да заврши гасовод – и то много пре предвиђеног рока, у то нема сумње – али по свему судећи Северни ток 2 ће бити готов тек крајем 2020. године. Да, ово одлагање је било довољно да натера Русију да настави са коришћењем Украјине за још понеки део извозног транзита, али позиција Москве на европским енергетским тржиштима углавном остаје нетакнута.
Тако је резервни амерички план био да се пре завршетка Северног тока 2 Европљани подстакну да купују више енергената из северноамеричких извора. Заиста, битан део америчке стратегије у новој ери надметања великих сила јесте надметање са Русијом за превласт на тржишту енергената у циљу умањења прихода које Москва прибаваља као извозник енергената.
У први мах, током другог Обаминог мандата, америчка стратегија била је да се Саудијска Арабија охрабри да понови своје понашање из осамдесетих , односно да свој утицај на тржиште искористи тако да обори цене нафте како би осакатила руску производњу и приморала Москву да се одрекне својих настојања у Украјини и Сирији.
Упркос томе што је Саудијска Арабија оборила цене енергетске производње, Ријад није могао да издржи дугорочни рат ценама услед огромних удараца на саудијски буџет. Саудијска Арабија се драматично удаљила од надметања са Русијом и приближила се новој стратешкој координацији са Русијом. Ријад и Москва су на крају постали паралелне осовине ОПЕК-плус аранжмана, дизајнираног са намером да се стабилизују светска енергетска тржишта и дефинишу дефинитивни лимити цена енергената.
У замену за своју кооперативност, Москва је очекивала од Саудијске Арабије и осталих земаља Залива да усмере своје финансијске токове – иначе блокиране америчким и европским санкцијама – у руску економију. Катарска куповина мањинског улога у руској државној компанији Росњефт је један пример овог приступа.
Но, слабост овог приступа је у непредвидивој природи америчког енергетског сектора. Амерички произвођачи су се спремили да извуку корист од увећаних цена кад попуне празнине које би настале очекиваним падом удела Русије и Саудијске Арабије. Након што су Сједињене Државе одбиле да учествују у ОПЕК-плус аранжману, континуирано учешће Русије зависило је пре свега од питања хоће ли Саудијска Арабија успевати да стимулише сагласност Москве.
Током протеклих неколико месеци могло се приметити да политика Кремља постаје још тврђа – односно да је Русија спремна да ризикује ескалацију како би остварила предност или дискредитовала Сједињене Државе. Свет је могао да види како се овај образац одвија у Сирији у протеклих пар недеља. Руси су прегазили неколико црвених линија Анкаре и потом оставили Турску да сама види до које мере може или не може да се ослони на Сједињене Државе и њихове европске савезнике – након чега је председник Реџеп Тајип Ердоган отпутовао у Москву како би обновио преговоре са Владимиром Путином.
Руски произвођачи енергената су стекли утисак да се налазе на губитничкој страни пакта између Москве и Ријада. Годину дана су се бесно залагали за то да Русија напусти овај договор. Паника изазвана коронавирусом пружила им је шансу да заступају став да додатни резови ОПЕК-плус аранжмана неће успети да спрече колапс цена енергената – па ће Русија наставити да губи удео на тржишту.
Одговор Саудијаца био је прихватање изазова и подизање улога, односно обећање веће производње по још нижим ценама.
Међутим, Руси и даље имају неколико предности: Руски буџет може да испуни своје циљеве са далеко мање средстава него што ће то саудијски буџет икада моћи; Русија може да увећа свој извоз путем гасовода, док би саудијско увећање производње тешко могло да испрати адекватно увећање извоза помоћу поморских танкера; и, што је најважније, места на којим Саудијци желе да се надмећу са Русима за удео у тржишту – односно европско тржиште – закрчиће скупљи амерички извоз.
Русија оставља утисак да је спремна за велики тест издржљивости америчког приступа извозу енергената у условима пролонгираног рата ценама. Имајући у виду да није извесно да ће Трампова администрација куповати велике количине америчке производње по гарантовано високим ценама за потребе стратешких резерви, амерички произвођачи суочиће се са перспективом много нижих прихода – што ће их довести до тачке у којој више неће имати пословног смисла да наставе са радом.
Иако ће енергетски гиганти вероватно успети да апсорбују један део пројекција – јер су довољно економски јаки да одређене пројекције учине дугорочно исплативим – укупна америчка производња могла би да опадне. А уколико се Џо Бајден у јануару 2021. смести у Белу кућу, Американци би могли да очекују повратак многих одредби о животној средини и експлоатацији земљишта из Обамине ере, и то у пуној снази, што ће додатно оборити не само производњу, него и изградњу извозне инфраструктуре.
Хоће ли Саудијци у том случају бити склонији повратку за преговарачки сто са Москвом? Можда.
Доста тога зависи од природе америчко-саудијских односа током продуженог рата ценама. Могуће је да ће принц Мухамед бин Салман – који већ има противнике на обе стране политичког спектра у Вашингтону – закључити како је у условима ценовног рата за Саудијску Арабију постало теже да купује веће количине америчких добара и услуга. Осим тога, могло би се показати и да су Сједињене Државе постале далеко невољније да дају бланко безбедносне гаранције Саудијцима.
Штавише, уколико Русија изгуби подстицај да обуздава Иран, Сједињене Државе ће показати до које мере су спремне да се обрачунавају са Техераном у корист Ријада. Још једна криза у Персијском заливу не само да би увећала цене енергената, већ би и оснажила кредибилитет руских тврдњи да је Северна морска рута далеко безбеднија за извоз енергената.
Према томе, Русија улази у овај нафтни ценовни рат са два преклапајућа циља: да натера америчке произвођаче на банкрот, и да Ријаду докаже да америчка подршка Саудијској Арабији има своје лимите. Захваљујући талентованом тиму из Министарства финансија, Руси имају финансијска средства за кризне дане уз помоћ којих могу да остваре наведене циљеве.
Путин је понешто преписао из Трамповог приручника о трговинским ратовима: буди спреман да истрпиш краткорочну штету ако мислиш да ће твоји противници на крају бити приморани на предају.
Можда ће се ове претпоставке обистинити у недељама и месецима који долазе.
(* Професор економске географије и националне безбедности на Морнаричком колеџу САД и виши сарадник на Институту за спољнополитичка истраживања)
Извор Нови Стандард
Додај коментар