- И прије неколико година два Бошњака су се кандидовала као Срби упркос препознатљиво муслиманским именима, и као такви били и изабрани
- Све је почело већ ’90. неуставним избором Алије Изетбеговића за првог предсједавајућег Предсједништва, иако је то челно мјесто било законом предвиђено за кандидата са највећим бројем гласова на изборима, а то је убједљивом већином био Фикрет Абдић. А нема никакве сумње да он не би заратио и да би пресудне прве двије године ’90-’92. под предсједавањем менаџера „Агрокомерца“ изгледале другачије него под исламистом Алијом
- Он је наставио са преварама и од законом прецизиране једне плус једне године остао пуних десет. Он се толико био усједио да Мирку Пејановићу није ни пало на памет да се позове на уставни закон о национално ротирајућем предсједавању Босном
- Показало се да је могуће створити ратног шефа државе којег нико није изабрао, који заступа једну од ратујућих страна и кога не признају два од три народа . Зато, ево, и четврт вијека касније лоши темељи љуљајуБиХ из дана у дан: данас је то коронавирус, јуче – мигранти, прекјуче – атлантске интеграције, дан прије– странци у уставном суду…
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
У ВЛАДИ Кантона Сарајево од три Уставом згарантована министарства, Србима је припало само једно, а и то једно заузео је Хрват.
Како је у Политици од 10. марта објаснила дописница из пријестонице БиХ: „Драшко Јеличић који је у кантоналну скупштину ушао као хрватски посланик, из ње је изашао као српски министар“.
Тај час Србин, час Хрват, већ према бошњачким потребама, не долази из национално-вјерске СДА, него из грађанистичке Демократске фронте. А његова, бајаги грађанска, странка и не држи до национаног идентитета, презире „националне торове“, грсти се од национализма, сем када долази из већинске нације у форми босанског унитаризма.
Уосталом, предсједник ДФ је Жељко Комшић – представник Хрвата кога су изабрали Бошњаци.
Ништа необично за прилике у Федерацији!
Прије неколико година два Бошњака су се кандидовала као Срби упркос препознатљиво муслиманским именима, и као такви били и изабрани.
Да није било претходног пописа становништва на коме се се декларисали као Бошњаци, тешко би било формално им стати у крај. Али, и они су могли да објасне да је у Сарајеву остало толико Срба да их напросто не дотекне ни за посланике.
Ко се још сјећа и помиње да је све почело већ ’90. неуставним избором Алије Изетбеговића за првог предсједавајућег Предсједништва, иако је то челно мјесто било законом предвиђено за кандидата са највећим бројем гласова на изборима, а то је убједљивом већином био Фикрет Абдић.
Нема никакве сумње да он не би заратио и да би те пресудне прве двије године ’90-’92. под предсједавањем менаџера „Агрокомерца“ и кладушког Бабе, изгледале другачије него под исламистом Алијом.
Овај потоњи је наставио са преварама и од законом прецизиране једне плус једне године остао пуних десет.
Када је Хрват Стјепан Кљујић требало да га замијени већ крајем ’92, Алија је, дилом са ХДЗ-ом, овог пробосанца привремено замијенио за Херцег-босанца Миру Ласића, да би продужио свој ионако незаконити манадат.
Лојални Пепи умјесто на челу колективног шефа БиХ добио је тајм аут. А када је крајем ’94. дошао ред на Србина, Алија се већ толико био усједио да Мирку Пејановићу није ни пало на памет да се позове на уставни закон о национално ротирајућем предсједавању Босном.
Да се држало устава, Алија би морао шест година да чека други муслимански мандат. Прво двије Абдићеве године па још по двије српске и хрватске, а у међувремену би се суочио са неизвјесношћу на новим изборима.
Када се данас евоцирају успомене на прве двије, још увијек мирнодопске, године вишестраначке БиХ, памте се само мајоризација српских посланика у Скупштини БиХ и референдум о сецесији против воље уставно равноправног српског народа.
Заборавља се да је на референдуму и таквом неуставном, у ствари одлучено да БиХ остане у затеченом статусу. Сецесионисти су напросто поражени на референдуму!
Према резултату тог тзв. грађанског референдума 1. марта, који је ономад прослављен у Сарајеву, БиХ је донијела одлуку да остане са Србијом у скраћеној Југославији. За сецесију је било законски потребно да на референдум изађе 2/3 грађана БиХ, а у Сарајеву је званично пребројано да их је било мање.
Умјесто неопходних више од 66 одсто, било је недовољних 63,7 одсто. Сецесионисти су неосновано почели да славе побједу, а Скупштина БиХ никада није прогласила независност.
На српски протест одговорио је аустријски министар Алојз Мок: „Европа би признала сецесију и да је било и само 51 одсто“.
Да су муслимански, хрватски и европски политичари поштовали Устав БиХ, историја би кренула неким другим током. Вјероватно бољим, јер горим није могла.
Ово није тзв. алтернативна историја, ове чињенице су дио стварне историје првих лажи, превара и фалсификата на којима је посткомунистичка и још мирнодопска Босна „накриво насађена“.
Уз високо покровитељство тзв. међународне заједнице, муслиманско вођство је створило бесправно стање политичког кеч-ез-кечкена у коме је дозвољен сваки ударац на Устав.
На таквим темељима касније током рата било је могуће направити муслиманску војску која се зове Армија БиХ, а против ње се боре ВРС и ХВО, и ослобађа територије на којим већином живе Срби и Хрвати.
Могуће је створити ратног шефа државе којег нико није изабрао, који заступа једну од ратујућих страна и кога не признају два од три народа . Зато, ево, и четврт вијека касније лоши темељи љуљајуБиХ из дана у дан: данас је то коронавирус, јуче – мигранти, прекјуче – атлантске интеграције, дан прије– странци у уставном суду…
Случајеве с почетке текста, ето, и не набрајамо као један од повода дневних потреса. Занимљиви су, међутим, као тачка сусрета Алијине визије Босне по Исламској декларацији („муслимани када постану већина треба да наметну шеријат“) и визија Босне по грађанистичкој Демократској фронти („посланик или министар може формално да буде и Србин или Хрват, под условом да је стварно муслиман и Бошњак који се представља као грађанин и Босанац).
Велику синтезу је на недавном партијском конгресу образложио Бакир Изетбеговић.
Национално-вјерска СДА отвориће се према боснољубним Србима и Хрватима.
Елем, ако Додик и Човић неће унитрарну БиХ, можда хоће њихови народи који су их изабрали.
Опет старе обмане и самообмане које је изводио стари Изетбеговић и БиХ накриво насадио, а насљедници наставили кривом стазом великог вође и свели је на данашње ниске гране ослоњене на ино-протекторат.“
Додај коментар