- Најутицајнији конзервативни тв-коментатор – Такер КАРЛСОН чији утицај сеже и до Беле куће – упозорава: У САД се убиство црнца Џорџа Флојда користи за подстицање класног сукоба под маском расног
- Карлсон сматра да је посреди ”диверзија у циљу заштите људи који се богате од највећих превара”. Посебно је апострофирао џиновску Ситибанку, која ”радо на свој Инстаграм профил поставља логотип отворено анти-капиталистичке организације ’Црни животи су важни’ само да нико не би постављао питање о висини камата које наплаћује црнцима”. Ситибанка је у периоду између 2007-2010, Ситибанка је, преко Банке федералних резерви, примила нискокаматне зајмове у укупној вредности од преко 2.500 милијарди долара
- Америчком либералном естаблишменту је, после ”Рашагејта”, импичмента и Ковида, истински ужасно убиство Џорџа Флојда послужило за ново скретање пажње са сопствених, истинских малверзација и злочина. Иако су се из петних жила потрудили да покваре односе са другом светском нуклеарном суперсилом, иако су свесрдно подржавали крваве војне интервенције и пучеве широм света – где је страдало на хиљаде људи који нису бели, а чији животи, ваљда, такође нешто вреде – припадници вашингтонске мочваре и дубоке корпоративне државе су, убиством Џорџа Флојда, добили прилику да пређу у контранапад
- Трамп је, приклањајући се неокон јастребовима и униполаристима у свом окружењу (да ли зато што других савезника нема, зато што је опхрван за њега важнијим проблемима или зато што не разуме разлику између бизниса и међународне дипломатије), дошао у ситуацију да је све више изолован, осим на унутрашњем, и на међународном плану
Пише: Александар ПАВИЋ
ЈЕДАН од најутицајнијих америчких конзервативних телевизијских коментатора, Такер Карлсон, за чији се утицај говори да сеже и до саме Беле куће, у свом коментару за Фокс њуз од 2. јуна констатовао је да се у САД, поводом убиства црнца Џорџа Флојда од стране белог полицајца Дерека Шовина (да је Холивуд одабрао презиме, рекли бисмо да су га баш претерали), подстиче ”класни сукоб под маском расног сукоба”.
Карлсон сматра да је посреди ”диверзија у циљу заштите људи који се богате од највећих превара”. А то су корпорације, банке, сви они који су се последњих 50-ак година богатили док је америчка средња класа умирала. Посебно је у свом коментару апострофирао џиновску Ситибанку, која ”радо на свој Инстаграм профил поставља логотип (иначе отворено анти-капиталистичке организације – прим. аут.)’Црни животи су важни’ само да нико не би постављао питање о висини камата које наплаћују црнцима”.
Ситибанка је, иначе, била ”срећни добитник” највеће државне помоћи коју је иједна америчка банка у историји добила. Наиме, у периоду између 2007-2010, Ситибанка је, преко Банке федералних резерви, примила нискокаматне зајмове у укупној вредности од преко 2.500 милијарди долара, за покривање својих хазардерских зајмова и лоших финансијских опклада. Другим речима, њени, као и катастрофални губици Волстрита и већег дела западног финансијског естаблишмента – су социјализовани.
Укупна вредност те социјализације у виду тзв. револвинг кредита, била је тешко замисливих 29.000 милијарди долара.
У међувремену, у раздобљу између претходне и садашње економске кризе, Волстрит не само да је ”стао на ноге”, већ се додатно енормно обогатио, док су средња класа и сиромашни свет тонули и тону све дубље у дугове. А током садашње кризе, после најновијих хиљада милијарди хитне економске помоћи које су амерички Конгрес и Бела кућа одобрили ради ублажавања последица корона-краха, процењује се да су се, до почетка јуна 2020, амерички милијардери обогатили за додатних 565 милијарди долара.
Игра је врло једноставна у 21. веку: екстремно ниске камате које одређују разне западне централне банке у комбинацији са практично неограниченом могућношћу стварања нових кредита ”из ваздуха” омогућавају банкама, берзанским шпекулантима, корпорацијама, инвестиционим фондовима да стварају енормна виртуелна богатства, уз помоћ којих купују реална добра или разне хартије од вредности, надувавајући у процесу и њихове цене. (Зато су, на пример, америчке берзе могле да расту и у данима корона-кризе, незапамћене по својим размерама, када је добар део америчке привреде буквално стао.)
А када ствар ”пукне”, ту је увек стари добри ”Фед” да, уз гаранције америчких пореских обвезника, ствар извади, тј. социјализује.
С друге стране, ”обичним смртницима” се великодушно омогућава да се задужују преко кредитних картица, на пример преко горе-поменуте Ситибанке, која је, узгред, у раздобљу између 2008-2019. платила казне за више почињених озбиљних финансијских превара у вредности од више десетина милијарди долара – по ”повољној” камати од око 16% годишње. Међутим, ти дугови морају да се неизоставно врате. Јер, у ”капитализму” 21. века – ризиковање, сналажење и отплата дугова су ”привилегија” оних 99% ”обичних” људи, док су богати, увек, ”исувише велики да би им се дозволило да пропадну” (too big to fail).
У сваком случају, Карлсонова порука је јасна: док се приводи крају вероватно највећи трансфер богатства у историји човечанства, корпорације и њихови медији праве диверзије и користе (још) једну људску трагедију да би усмерили пажњу јавности што даље од онога што је стварно битно.
Наравно, није све у томе. Јер, неспорно је да америчко друштво пати од тешког наслеђа робовласништва и дан-данас, што се огледа у безнађу и високим стопама криминала у црначким гетима широм земље. Као што је неспорно и да је сиромашна црначка заједница у значајној мери постала заробљеник сопствених демагога и расних профитера који су ницали као печурке после кише у деценијама после убиства Мартина Лутера Кинга (који је, својим гандијевским приступом, представљао неприхватљиву претњу естаблишменту), потпомогнути хрпама новца који су ”белци са грижом савести” – познатији као ”либерали” – бацали у њиховом правцу. Као што је неспорно и да у америчком друштву, у чврстој власти турбо-капитализма и хипер-материјализма који је обележио неолибералну еру од краја Хладног рата и пада Берлинског зида па до данас, влада све веће међусобно отуђење, додатно заоштрено чињеницом да су САД, захваљујући вишедеценијској ”либералној” имиграционој политици, у великој мери постале ”мулти-култи” друштво које је све мање интегрисано а све више међусобно сукобљено.
Али је неспорна и околност да су, у доба Трампа, осим оптужби за расизам, сва средства дозвољена у циљу дискредитације и рушења америчког председника – лажне оптужбе за ”колаборацију” са Русима, покретање скупих истрага, па и импичмента упркос недостатку доказа, позивања на акте насиља против председника, клеветање и финансијско уништавање председникових сарадника, итд.
Кад је већ реч о сарадницима, занимљиво је приметити како су амерички медији – који су листом против Трампа – искористили гужву око Флојдовог убиства, да потпуно ”поклопе” коначно објављивање транскрипата разговора између Трамповог будућег саветника за националну безбедност, Мајкла Флина, и тадашњег руског амбасадора у САД из децембра 2016, из којих се јасно види да је Флин, по Трамповим инструкцијама, покушавао да неутралише свесне покушаје одлазеће Обамине администрације да још више затрује америчко-руске односе и апострофирао како САД и Русија имају заједничког непријатеља у Сирији, ИСИС, против ког треба заједнички да се боре. Као што су ”поклопили” и појаву нових, све конкретнијих доказа да је цела прича о ”руском мешању” и Трамповој ”колаборацији” била производ завере врхова Обамине администрације да се оспори или саботира избор његовог наследника у Белој кући – што би ту заверу учинило неупоредиво озбиљнијом од Вотергејта.
Дакле, либералном естаблишменту је, после ”Рашагејта”, импичмента и Ковида, истински ужасно убиство Џорџа Флојда послужило за ново скретање пажње са сопствених, истинских малверзација и злочина. Иако су се из петних жила потрудили да покваре односе са другом светском нуклеарном суперсилом, иако су свесрдно подржавали крваве војне интервенције и пучеве широм света – где је страдало на хиљаде људи који нису бели, а чији животи, ваљда, такође нешто вреде – припадници вашингтонске мочваре и дубоке корпоративне државе су, убиством Џорџа Флојда, добили прилику да пређу у контранапад, преокрену наратив и себе представе као парагоне врлине, политичке коректности и хуманости, ”борце против расизма”, итд.
Не би они такву прилику пропустили, па макар свет, или бар само Америка – горели.
А чим Међународна кризна група и Национална задужбина за демократију почну да се баве вама, онда знајте да вам је глобалистичка мечка заиграла не пред вратима него у (Белој) кући.
Нажалост, Трамп је, приклањајући се неокон јастребовима и униполаристима у свом окружењу (да ли зато што других савезника нема, зато што је опхрван за њега важнијим проблемима или зато што не разуме разлику између бизниса и међународне дипломатије), дошао у ситуацију да је све више изолован, осим на унутрашњем, и на међународном плану.
Али, то је већ посебна тема.
Додај коментар