- Случај са Десанком Максимовић само је врх леденог брега, а на делу је пројекат развијања колонијалне, уместо националне свести, гушења критичког мишљења и смањивање простора српске књижевности у настави. Помиње се изостављање „Османа“ Ивана Гундулића, Матавуљевих дела, затим „Зоне Замфирове“, народне песме „Бој на Мишару“, Андрићевог „Екс Понта“, Кочићевог „Јазавца пред судом…
- Било би добро да овај догађај покрене озбиљну расправу о педагошкој стратегији у настави тзв. националних дисциплина, да се одлуке не доносе на пречац и под било каквим пристицима
- На први поглед, али само на први поглед, тешко да би они који су је познавали из претходног живота, као извршиоца постхумног атентата на Десанку Максимовић могли да очекују сарајевско-париску оријенталисткињу, књижевницу и преводиоца Јасну Шамић. А затим, место одабрано за снајперски хитац – портал цетињског Отвореног културног форума (ОКФ) основаног 2001. године, који полигон непрестаног антисрпског оргијања следбеника монтенегринског пријестоничког свјетоназора његовог оснивача Милорада Поповића
- Шамић је Десанку Максимовић, Слободана Милошевића и Радована Караџића приказује као српски трио мржње и смрти! А њен случај парадигматичан је за феномен да многи осведочено разборити и часни интелектуалци у бившим југословенским републикама, људи остварени у својим професијама и достојни сваког уважавања, постају глуви и слепи кад им се уљудно предложи, или кад им живот и чињенице наложе, да рационално и поштено преиспитају ту свеобјашњавајућу и свеоправдавајућу мантру о (велико)српској кривици у једном тешком и сложеном времену
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ПРЕМДА је већ био прошао све надлежне инстанце, добио позитивно мишљење Националног просветног савета, одобрило га ресорно министарство и био објављен у „Просветном гласнику“, после једног новинског чланка – програм наставе књижевности за гимназије у Србији постао је споран и изазвао бурне реакције стручне и широке јавности.
Повод је изостављање поезије Десанке Максимовић из програма за трећи разред гимназије и избацивање збирке „Тражим помиловање“ из програма за четврти. Уследили су огорчени протести, прозивање одговорних и тражење криваца, па се све на крају сломило на Заводу за унапређење образовања и васпитања, односно на његовој комисији за програме књижевности, иако Завод само предлаже, а не усваја програме.
Пропуст ће, наравно, под притиском јавности бити хитно исправљен, али ће остати утисак да се изради програма наставе књижевности и изменама у њима, које су свакако повремено нужне, не прилази студиозно, са довољно пажње и усредсређености.
Ако се томе дода да је фонд часова језика и књижевности у средњој школи знатно смањен, да је српска књижевност богата, а да треба у одређеном опсегу представити и најзначајније стране писце, као и да је објективно тешко успоставити равнотежу између епоха, уметничких праваца и књижевних врста, не треба да нас чуди то што долази до оваквих и сличних неспоразума и спорења.
По некима, случај са Десанком Максимовић само је врх леденог брега, а на делу је пројекат развијања колонијалне, уместо националне свести, гушења критичког мишљења и смањивање простора српске књижевности у настави. Помиње се изостављање „Османа“ Ивана Гундулића, Матавуљевих дела, затим „Зоне Замфирове“, народне песме „Бој на Мишару“, Андрићевог „Екс Понта“, Кочићевог „Јазавца пред судом…
Било би добро да овај догађај покрене озбиљну расправу о педагошкој стратегији у настави тзв. националних дисциплина, да се одлуке не доносе на пречац и под било каквим пристицима, сем на основу снаге стручних и друштвено релевантних аргумената, да се прекине повремени лов на вештице, али и да се онемогући препредено вештичарење разноразних идеолошких и интересних картела у осетљивој области образовања и васпитања, а посебно издавања уџбеника.
Нашу пажњу је овом приликом привукло прилично неспретно, али индикативно образложење изостављања стихова из збирке „Тражим помиловање“, у коме се, поред осталог, каже да се „ванвременост Десанке Максимовић не уклапа у поетичке оквире епохе, па постоји бојазан да би ученици погрешили у вредновању њене поезије, умањујући јој значај“.
На основу овакве процене, предложено је да се „Тражим помиловање“ премести у програм за први разред гимназије, „јер би збирка тако нашла своје место као одјек књижевне епохе средњег века“.
О књижевнотеоријској неодрживости, па и несувислости наведеног образложења већ су се изјаснили многи позванији од потписника ових редова, јер песникињин стваралачки дијалог са Душановим закоником никако није „одјек књижевне епохе средњег века“, већ је управо свевремен, а то значи и (увек) савремен.
Потребно је, наравно, да се ученици завршног разреда средње школе на примерен начин уведу у разумевање те самосвојне поезије која није херметична, али ни непосредно пристипачна из хоризонта сигналне комуникације преко твитера и четовања на Фејсбуку.
У првом разреду гимназије сусрет са њом представљао би свакако још веће искушење. Но, оно што је занимљиво и упућује на размишљање јесте тврдња о „ванвремености“ песама из збирке „Тражим помиловање“, као разлогу њиховог наводног неуклапања у „поетичке оквире епохе“.
Премда није сасвим јасно шта се подразумева под „поетичким оквирима епохе“, чини се да се горњим судом сугерише несавременост Десанкине медитативне поезије из овог стваралачког циклуса. На какву се ту савременост рачуна и због чега Десанка Максимовић, у својој „ванвремености“, остаје ван ње?
Није ли то једна одређена „савременост“ у коју се сви српски песници, а и интелектуалци у ширем смислу, морају уклопити ако желе да им интелектуално и морално достојанство буду признати и оверени у круговима оних самопроглашених арбитара за које је врховно вредносно начело и ментални оријентир догма о превасходној српској кривици за сва зла која су током последњих деценија задесила бивши југословенски простор?
Десанка Максимовић (1898-1993) на тај начин никако није била „савремена“, иако је тек пред крај дуге животне стазе угазила у смутно време разбијања заједничке државе. Не казује се у новије време баш случајно тако често њена необјављена песма „У ропству“, она против сваког ропства…
Не верујем да су састављачи неуверљивог и сметеног образложења разлога изостављања „ванвремених“ стихова велике савремене српске песникиње из наставног програма свесно имали у виду наведени критеријум „савремености“, али би њихово резоновање могло одавати ехо тог вида „интелектуалне коректности“, односно „поетичких оквира епохе“.
Уосталом, на „несавременост“ Десанке Максимовић и раније је указивано, чак и веома изричито.
Премда се феноменолошки не налазе у истој равни, најновије спорење у вези са песникињом која тражи помиловање, а заправо с оном која је испевала „Крваву бајку“, подсетило ме је, из више разлога на једну грубу оптужбу од пре четири године за њен наводни великосрпски шовинизам. Та инвектива је прошла незапажено, али је и по томе ко ју је и где изрекао и како ју је повезао са српским актерима босанске ратне трагедије, вишеструко типолошки знаковита.
На први поглед, али само на први поглед, тешко да би они који су је познавали из претходног живота, као извршиоца постхумног атентата на Десанку Максимовић могли да очекују сарајевско-париску оријенталисткињу, књижевницу и преводиоца Јасну Шамић. А затим, место одабрано за снајперски хитац – портал цетињског Отвореног културног форума (ОКФ).
Овај форум, основан 2001. године, полигон је непрестаног антисрпског оргијања следбеника монтенегринског пријестоничког свјетоназора његовог оснивача Милорада Поповића. Номинално, један од приоритета ОКФ је развијање сарадничких односа са културним посленицима из других средина бивше Југославије, али се то садејство остварује уз изоштрену селективност, при чему је главни критеријум припадање оној „савремености“ за коју су Срби, Србија и све српско готово оличење Сотоне.
Довољно је прелистати само неколико страница ове трибине, па се у то чињенично уверити. Сва остала мерила, укључујући и квалитет написаног, у другом су плану.
Форумаши с поносом истичу да нарочито присне односе остварују са колегама из Босне и Херцеговине, један од тројице оснивача овог пункта слободоумника заробљених једино опсесивним антисрпством је (ипак помало зачуђујуће!) и Иван Ловреновић, на порталу се често оглашавају активисти из БиХ, а Милорад Поповић је 2019. године био лауреат књижевне награде „Босански стећак“.
Уосталом, зашто да не, кад је за роман „Човјек без лица“ 2017. добио Његошеву награду, што је несумњиво неупоредиво већи скандал, ванвременски гледано, наравно.
Елем, на том порталу се постхумно на Десанку Максимовић обрушила Јасна Шамић текстом насловљеним „Сјети се да не заборавиш… Десанка Максимовић, Струшки дани поезије, и још понешто“ (07.11.2016).
У овој реминисценцији на своје учешће на Струшким данима поезије 1988. године, кад је признање „Струшки венац“ додељено Десанки Максимовић, Јасна Шамић помиње одушевљење охридским пејсажима, узбуђење пред близином „забрањене“ земље Албаније, дружење са Весном Крмпотић, кроз чију се књигу „Хиљаду лотоса“ и преводе „Риг Веде“ упознавала за културом и традицијама Индије“, али је од самог почетка јасно да је мета овог времеплова Десанка Максимовић.
Са њом је, каже, чак и разговарала, али се не сећа о чему, ваљда о нечему неважном, у складу са нимало ласкавим, прилично неукусним портретом омиљене времешне песникиње: “Тета Деса, како су је звали у Струги, била је ‘слатка’ као и обично, и сви су скакутали око ње, док је она неуморно цвркутала попут млађахне ‘путерице’, иако је била зашла у дубоку старост. Наравно, нико јој не би дао године које је имала, а на њеним усницама као да су непрестано лебдјели стихови пуни буба-мара, лептирића, ‘ кратковечних ‘, цветића и травки, које смо сви ми, као ђаци, знали напамет.“
У пуном контрасту са овом сликом, Јасна Шамић стиже до поенте своје приче, а ради које је све претходно, као оквир, и намонтирала, до конференције за штампу добитнице „Струшког венца“: „Она ће у једном часу, након лауда које су јој упућене, одједном открити једно друго лице од онога за које сам, барем ја до тада знала, а које ће вјероватно бити и право лице даме, загњурене од главе до пете у лирику и ‘нежна осећања’. Касније ће ми, међутим, синути да њене пјесмице тек наизглед одударају од ријечи које ће изговорити у том часу. А од недавно сам сасвим свјесна да сладуњавост, кичерај и злочин иду руку под руку, и никако нису опречни једно другоме.
На тој конференцији за штампу, поред разноразних тривијалности које ће се чути, ова чила дамица у годинама одједном ће се узјогунити на питање које као да паде ни од куда. Не сјећам се тачно како је питање било формулисано, али знам да је новинарка којага је поставила била висока плавуша, пријатног изгледа, из Бања Луке. Као да ју је убола оса, пјесникиња – која је иначе те године славила свој осамдесетосми рођендан, па је стога свечаност додјеле Вијенца била још величанственија, а може се рећи да се у ствари радило о двоструком слављу –, завришта крештавим гласом који није нимало наликовао цијуку на који смо сви били навикли слушајући је до тог тренутка– …. Онај народ на југу треба да нестане!
Новинарка из Бањалуке, међутим, није допустила слављеници да ‘ глухо ‘прође тај њен тобож успутни врисак, па је и сама загаламила из све снаге:
– Можете ли нам рећи на који народ мислите?
– Хајде бре, не прави се луда, знаш ти врло добро на који народ ја мислим…
– Не, не знам, можете ли рећи који је то народ?
Бањалучка новинарка је још неколико пута покушала из слављенице извући име народа ‘ с југа који треба да нестане с лица земље ‘, али ја не могу више да се закунем да ли га је коначно песникиња ‘открила ‘ присутнима. Мислим ипак да није, и да нам је оставила да сами одгонетнемо ‘ загонетку ‘.
Сви смо, међутим, као и новинарка која се ‘правила луда ‘ добро разумјели да се ради о Албанцима с Косова“.
Косово, додуше, није „на југу“ од Охрида (вероватно „песничка слобода“ сарајевске научнице и књижевнице), а и питање је да ли је Десанка Максимовић све то баш тако рекла, што не можемо проверити, сем евентуално уз помоћ бањалучке новинарке, „плавуше пријатног изгледа“, ако којим случајем прочита ове редове, па се јави.
Засад, ма колико то тешко било, морамо веровати на реч Јасни Шамић, иако се и она, како сама каже, многих појединости, укључујући новинаркино питање, тачно не сећа.
У наставку подсећања, Десанка Максимовић се повезује са „витезом“ Слободаном Милошевићем, „коме је ова вјечна малољетница и вјечна баба српске поезије, како ју је њежно назвао Ковач у свом тексту ,до краја отворила своје лирско срце и била му аутор рецензије за дјело Године расплета“. Јасна Шамић је, иначе, посебно задовољна тиме што се њен утисак о Десанки Максимовић поклапа са оним Мирка Ковача, што је такође симптомаично за њену објективност, а и осећање мере и доброг укуса.
Да читава ствар нема везе само са српском песникињом показује се у даљем развоју приче, где је мета Јасниног гнева Весна Крмпотић, јер је, како изгледа, изразила забринутост због хапшења песника Радована Караџића због неког привредног прекршаја.
Како било да било, ето прилике да се поспрдно каже све најгоре о Шамићкином сарајевском познанику, да би се све закључило овако:
„На сјећање на Весну Крмпотић и чувену пjесникињу наше младости, додала сам и ову заграду о злочинцу Караџићу, чији ће симпатизер касније, претпостављам, постати и ловором овенчана песникиња, мада засигурно не на исти начин на који се већ тада дивила ‘витезу ‘, што ће убрзо након тога постати Врховни Витез многих ‘родољуба ‘. Њена једна реченица на конференцији за штампу у Струги 1988, била је можда богатија садржајем од многих оних које ће потом параноик Караџић јавно пјевати за вријеме своје крваве владавине“.
Ту смо дакле: Десанка Максимовић – Слободан Милошевић – Радован Караџић, приказани као српски трио мржње и смрти! А у изведби француско-сарајевске либералне интелектуалке на прононсирано антисрпском монтенегринском порталу.
Откуда то, и зашто?
Због њихове „несавремености“, а њене „савремености“, дакако.
Ипак, није баш све у овом споју једноставно и саморазумљиво на првом појавном нивоу сагледавања.
Да би се ствари боље разумеле, ваља се бар у кратким цртама осврнути на лик Јасне Шамић, од које, како већ написасмо, не би изгледало логично очекивати да се тако ружно и ниско понесе, тим пре што је увек говорила да бира друштво, а с овим цетињским се баш није прославила.
Лепа, образована, паметна и отресита, из добре грађанске куће, помало и размажена и каприциозна ћерка угледног академика Мидхата Шамића (1907-1990), вишеструко даровита Јасна Шамић, дипломирани оријенталиста и професор на Одсеку за оријенталистику Филозофског факултета (1973-1992), била је трн у оку махалушама из сарајевске чаршије и свима онима, укључујући и колеге по струци, чији се ментални хабитус уклапао у непреводиво одређење балилук.
Завидели су јој, дивили јој се и, наравно, мрзели је. Била је у латентном, а касније и отвореном сукобу са својом Катедром, на коју је после повратка из Париза, у току рата, нису желели да приме.
Током последњих деценија дуже је живела на обалама Сене него Миљацке.
Објавила је више запажених научних и књижевних радова, на „босанском“ и на француском језику, бавила се новинарством, филмом, превођењем са више језика и, што се мора истаћи, и уважити, остајала своја и независна.
Њена књига „Мистика и мистика“ сигурно је једна од најоригиналнијих прилога проучавању мистичког ислама, тасавуфа/суфизма, уопште.
Романом „Соба са погледом на океан“, коју сарајевска „Свјетлост“ није имала храбрости да објави, усталасала је јавно мњење, а „Париским ратним дневником“ на занимљив начин је дочарала „огледалску слику“ босанског рата у француској престоници.
У Паризу су је прозивали због „фундаментализма“, јер је писала за „Љиљан“, а у Сарајеву јој слали, како сама каже „фетвице“ и захтевали (2016) да јој се суди због ставова против покривања муслиманки, које је јавно износила, тврдећи да су махрама или хиџаб израз покоравања људима, а не Богу.
У свом родном граду, који јој је бивао све даљи, запазила је „нарцисоидност жртве“, а 1998. године, у интервјуу „Данима“, имала луцидности и храбрости да констатује: „Ислам, нажалост, постаје све више државна религија и то је погубно и за ислам и за Босну. Ту су се спојили тоталитарна свијест, заостала из претходног режима, и Бог, накалемљени на један дивљи капитализам“.
Говорила је о неопуританизму и апокрифном исламу, чији би се заговорници, да којим случајем буде стварно уведен шеријат, шетали Башчаршијом без руку, јер се по Алаховом закону крађа кажњава одсецањем руке…
Могло би се наводити још много потврда и илустрација из живота и дела Јасне Шамић, али је, верујем, и ово довољно да се о њој стекне утисак као о слободоумној, нефанатичној и оствареној особи широких видика и чврстих принципа, светској жени, како се то обично каже.
Откуда онда она на опскурном цетињском порталу као атентаторка на почившу велику српску песникињу?
Зато што је, поред свих несумњивих квалитета који је на ово буњиште сигурно не би довели, „савремена“ на начин који се у том друштву тражи.
Убеђена је у српски „источни грех“, што јој је дубински заједнички идејни именитељ како са омраженим домаћим (пан)исламистима тако и монтенегринским усташоидним суверенистима, српским грађанистичким аутошовинистима, хрватским домољубним антифашистима, екскомунистичким југоносталгичарима свих боја и алотропских модификација, укратко свима који, као Милорад Поповић, сматрају да је „великосрпски национализам рак-рана Балкана“ и да га треба „сасјецати у коријену“.
Нормалан Србин на то једноставно не може пристати, јер је Србин и јер то, напросто, није истина. Отуда и проблем са великом већином Срба.
Не држи, иначе, Јасна Шамић да су сви Бошњаци или муслимани добри и без одговорности за страшна збивања деведесетих година. Напротив!
Присећајући се једног париског разговора са Гораном Бреговићем из 1992, кад је овај настојао да јој „реалполитички“ објасни ситуацију у Босни, Јасна Шамић закључује: „Можда се рат могао избјећи да су Босанци имали зрелије, нормалније, нефанатичне, лаичке политичаре? Да муслиманске вође, чим су дошле на власт, нису почеле викати ‘ми смо најјачи, више нам нико ништа не може, а онда узимати абдест и клањати у Народној скупштини“. И тако, док су они будаласто узвикивали „Алаху екбер“, четници су у потаји оштрили ножеве и припремали се за своју молитву, покоље и злочине.
Бошњаци су, дакле, могли бити јалија, глупи, наивни и недорасли историјском тренутку, али су Срби били зли и, како француско-сарајевска грађанка стално понавља, „први су почели“, што такође чињенично није тачно, али ко мари за чињенице кад је „савремена“ догма у питању.
Сећа се Јасна и да су јој, наводно, Радован Караџић и Тодор Дутина већ 1990 и 1990. године говорили о томе да ће нужно бити промене граница и да би Сарајево могло бити бомбардовано. Премда је у ово друго заиста тешко поверовати, није се запитала због чега су помињали границе. А зашто би уопште питала, кад су зли Срби све то унапред испланирали?
Случај Јасне Шамић парадигматичан је за феномен да многи осведочено разборити и часни интелектуалци у бившим југословенским републикама, људи остварени у својим професијама и достојни сваког уважавања, постају глуви и слепи кад им се уљудно предложи, или кад им живот и чињенице наложе, да рационално и поштено преиспитају ту свеобјашњавајућу и свеоправдавајућу мантру о (велико)српској кривици у једном тешком и сложеном времену.
Рећи ће се, јамачно, да иза таквог тврдокорног става стоје национални и политички интереси стварања самосталних држава на рачун Срба који су, као најбројнији народ, живели расути по читавој Југославији. То је свакако тачно, али не и довољно да би се објаснила ирационална димензија антисрпства код иначе рационалних људи.
Уз „дрезденски синдром“, наслеђен од Коминтерне, има ли ту, код појединаца, и неке первертоване фасцинације и морбидне фрустрације услед неоснованог осећања издаје?
У једном нимало лаком римском разговору, покојни Предраг Матвејевић, са којим сам до рата пријатељевао, а за кога се никако не може рећи да је био близак србомрзачком усташтву и смркнутој туђмановштини, рекао ми је како су га „његови Срби разочарали“.
„Од Хрвата ништа добро нисам ни очекивао, али моји Срби, мој Љубо Тадић, Свето, моји праксисовци, да тако ниско падну, то нисам очекивао, збиља не…“.
Одговорио сам му питањем: „А да ли си Ти, Предраже, уопште помислио на то да си можда и Ти некога својим држањем у овим прекретним годинама разочарао, некога од својих Срба? Зар Срби немају право на разочарање, на осећања, на достојанство?“.
Ништа ми није одговорио, само ме је изненађено погледао. Верујем да би ме тако погледала и наша заједничка познаница, а моја колегиница Јасна Шамић.
Туђамнов блиски сарадник, ректор Загребачког свеучилишта, министар правосуђа и председник Хрватског жртвословног друштва, кога аутор „Разговора са Крлежом“ није подносио, имао је више разумевања за то исто моје питање од слободоумног, толерантног, демократичног, умиљатог, али и неизлечиво југоносталгичног Матвејевића.
„Да, свакако и ви Срби имате своју предоџбу о овоме што нам се догађа и имате на њу право, као и ми на своју. Па која прође“, рекао ми је сасвим опуштено почетком деведесетих година у Салцбургу.
У односу на заточнике (и заточенике) тврдокорне идеолошке догме о, ако не искључивој, а оно иницијалној и превасходној, непролазној српској кривици за сва наша зла и о великосрпском национализму као рак-рани Балкана, Шепаровић је био разуман и толерантан господин. То је велики и суштински проблем.
Има ли све то везе за неподобношћу, односно „несавременошћу“ песникиње „Крваве бајке“, чак и пре него са њом као рецензенткињом књиге Слободана Милошевића? Нажалост, има и задуго ће имати.
Све док неко не смогне снаге и мудрости да напише нову песничку збирку као што је „Тражим помиловање“.
Дотле, ову Десанкину сви треба да читамо, и то не само док смо у школи.
Додај коментар