- Галама и оштре реакције Сарајева резервисани само за Београд и Бања Луку, и у ситуацијама када то није нужно, када се беспотребно одговара на глупости појединаца са политичке маргине
- Када време илузија прође, када се једаред буде подвлачила црта, што обично дође у тренуцима великих геополитичких ломова приликом трансформације структуре светског политичког система – бошњачки корпус ће остати у позицији да поново буде искоришћен као пуко (гео)политичко средство. Против Срба, наравно
- Удаљавање ствара подозрења, што води ка неповерењу, а оно усмерава политичке процесе ка тоталној сепарацији. Логично, крајње исходиште на том путу биће одвајање Републике Српске. Када? Највероватнији одговор је: када се промене геополитичке околности, успостави нова равнотежа снага у међународним односима
- Сарајево упорно и континуално форсира екстремни антисрпског наратив, што узрокује повећавање међуетничког неповерења, води ка сепарацији и у крајњој линији за последицу има свој логичан завршетак. Надање да ће пристићи „неочекивана сила које се изненада појављује и решава ствар“ – само је назив београдске рок групе, не и реалност
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
МОЖЕ ли Валтер бранити Сарајево? Или тачније: зашто Бошњаци нису одлучније манифестовали незадовољство против такве срамоте?
Бакир Изетбеговић је своје противљење ограничио на неколико изјава, које као и сви слични иступи имају рок трајања од неколико сати, најдуже један дан.
А број окупљених у протесту због одржавања мисе за блајбуршке жртве остао је релативно мали. Иконографија на скупу стара, за слање неке дубље политичке поруке неубедљива, за будуће деловање неупотребљива. Углавном повезана са комунистичком баштином и Јосипом Брозом.
На другачији закључак не могу утицати ни регионални и локални медији који су извештавали о протесту, иако се њима учинио много значајнијим него што је његова реална политичка тежина.
Наравно, свако има право на свој став и да га изражава на начин како то жели. Морално је успротивити се оживљавању фашизма, ствар принципа протестовати против свега што са том језивом идеологијом има везе. Али, позивање на ово и овакво старо није помогло спашавању мира у БиХ ни почетком деведесетих година. И тада је било анахроно.
Ни данас не може озбиљније помоћи. Дугорочно, ни изјаве за једнократну употребу нису од претеране користи. Јер, овде је пре свега ствар у политици. Оживљавање „блајбуршког наратива“ је само и искључиво политичко питање.
И то што је сада по први пут таква манифестација „пренесена“ у Сарајево такође је политичко питање.
Хрватски католички клер, упркос и супротно неким виђењима из Ватикана, упоран је у гурању својих политичких ставова.
На мала врата уводи се у јавност и колективно памћење једна историјска слика, ревизионистичка по карактеру, штетна по суштини.
Милорад Екмечић је то констатовао и предвидео још пре четврт века, закључујући како ће за њих БиХ увек остати terra missiones.
У том контексту треба обратити пажњу на говор Драгана Човића, током комеморације поводом двадесетогодишњице злочина у Сребреници (11. јул 2015. године). На самом почетку обраћања истакао је да Сребреница представља место богате историје, „размеђе Истока и Запада“, а онда нагласио и да је „најисточнија фрањевачка провинција Босна Сребрена добила својевремно своје име управо по Сребреници.“
Наставак обраћања протекао је у бесомучном понављању порука о „месту тишине, страдања и опипљиве боли“, уз подразумевану квалификацију злочина као геноцида.
Човићев „форшпил“ остао је непримећен због напада на Александра Вучића који се одиграо сат времена касније. Иначе, тај чин био је међу Бошњацима, судећи по коментарима на друштвеним мрежама, али и реакцијама појединих политичара, одлично оцењен.
Шта ће председник Владе Србије у Поточарима?
Водитељ програма је са бине поручивао да се присутни не обазиру „на оне који су из ко зна којих разлога дошли“ док је каменовање трајало. Тада су Бошњаци манифестовали спремност да одлучно бране свој став.
Реаговање политичке јавности и оних који ту јавност обликују, уследи углавном у тренуцима када је неопходно успротивити се Србима, Српској или Србији. У осталим ситуацијама, такво расположење није могуће детектовати. Са једне стране, то је донекле и разумљиво.
Ратна страдања и страхоте још су у сећању. Са друге стране, ово је проблематично. Прво, такав дискурс удаљава Бошњаке и Србе на дијаметрално супротне позиције. У тим околностима не само да не може бити никаквог договора о заједничкој будућности, већ ни суштинских разговора о решавању текућих проблема, оних ствари које се могу опослити зарад обостране користи.
Удаљавање ствара подозрење, што води ка неповерењу. Неповерење усмерава политичке процесе не ка интеграцији, већ ка тоталној сепарацији.
Логично, крајње исходиште на том путу биће одвајање Републике Српске.
Када?
Највероватнији одговор је: када се промене геополитичке околности, успостави нова равнотежа снага у међународним односима, мада то за закључак чланка уопште није пресудно.
Овде је реч о упорном и континуалном форсирању екстремног антисрпског наратива од стране Сарајева, што узрокује повећавање међуетничког неповерења, води ка сепарацији и у крајњој линији за последицу има свој логичан завршетак. Надање да ће пристићи „неочекивана сила које се изненада појављује и решава ствар“ само је назив београдске рок групе, не и реалност.
Покушаја укидања Републике Српске било је онолико, у значајно лошијим и неповољнијим околностима по Србе.
Још је нереалнија теза како ће у једном тренутку преовладати свест о „интегралном босанству“.
Друго, овакав дискурс може наудити српским интересима, али највише штете ће направити бошњачком корпусу. Распад Југославије и сва несретна дешавања у Сарајеву се представљају на један начин, често пристрасним тумачењем одређених догађаја и свесним занемаривањем неких чињеница.
Договора са Србима могло је бити, још средином 1991. године. Било је и разговора, чак и неких обећања и начелних сагласности. Процес је отишао у другом смеру након приближавања Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, уз посредовање и „добронамерно саветовање“ екстерних помагача.
Ово приближавање није спречило разбуктавање бошњачко-хрватског сукоба дуж линија етничког разграничења, али је обликовало став да су и једнима и другима највећи непријатељи Срби. Епилог свега је да су Бошњаци добили не само мање од онога што су у преговорима са Србима могли постићи, него и мање од онога што им је нуђено планом са ког је Изетбеговић напрасно повукао свој потпис.
У Туђмановој политичкој игри бошњачки интереси су вешто искоришћени зарад етничког чишћења Срба са територије Хрватске.
Питање постојања Хрватске републике Херцег- Босне Туђман је држао отвореним све док није добио зелено светло за напад на САО Крајину и масовно протеривање српског народа из Хрватске. Од истих оних који су му дали зелено светло за „Бљесак“ и „Олују“ добио је и опрему и персонал који је хрватске официре обучавао за извођење ових акција.
Након тих гаранција Туђман је пристао на потписивање Вашингтонског споразума и оснивање Федерације БиХ. Мада, и после Вашингтонског споразума Херцег-Босна је формално наставила свој живот, надлежности је пренела на федералне институције тек средином 1996. године, после Дејтона.
А Дејтонским оквиром је за Федерацију БиХ потврђен један немогући оквир, са десет кантона, скупом и нефункционалном ентитетском структуром, која у мањој мери штити бошњачке, а у већој хрватске интересе.
Хрвати су остали без очекиваног ентитета, али добили политички интегрисану и етнички хомогену Хрватску, уз то и четири кантона са хрватском већином – Посавски, Херцеговачко-неретвански, Западнохерцеговачки и Ливањски (Кантон 10), док су значајан чинилац у Средњобосанском, и још сачували право на конститутивност што им омогућава равноправност у одлучивању на надентитетском, државном нивоу.
Приближивање ставова Изетбеговића и Туђмана ишло је науштрб бошњачког, мада данас има мало оних међу Бошњацима који ће то признати. Признање би значило и отварање бројних тема из скорашње историје и преиспитивање, за шта не постоји спремност.
Лакше је овако, конструисати политички идентитет на антисрпском и живети у илузији да ће се то некада у будућности капитализовати.
Док време илузија траје, Драган Човић евоцира историјско сећање на Босну Сребрену усред Сребренице и то пред целим бошњачким политичком руководством, интелектуалном елитом и религијским поглаварима.
Док време илузија траје, нема никакве одлучније манифестације незадовољства због служења „блајбуршке мисе“.
Док време илузија траје, бошњачка политичка јавност никако не може изаћи из једне те исте матрице која се упорно понавља већ четврт века, захваљујући којој знају само против кога су!
Чак ни откривени подаци о раду хрватске Сигурносно обавештајне агенције са селефијима ништа ту неће променити.
Галама и оштре реакције су резервисани за Београд и Бања Луку, и у ситуацијама када то није нужно, када се беспотребно одговара на глупости појединаца са политичке маргине.
А када време илузија прође, када се једаред буде подвлачила црта, што обично дође у тренуцима великих геополитичких ломова приликом трансформације структуре светског политичког система, бошњачки корпус ће остати у позицији да поново буде искоришћен као пуко (гео)политичко средство. Против Срба, наравно.
Због тога се и цео наратив одржава. Због тога се и Блајбург достојно обележава у центру Сарајева. Да се јавност постепено привикава.
Они који су изашли да изразе неслагање, са старим идејама и бајатом иконографијом – не могу ништа променити.
Валтер је мртав. Не може одбранити Сарајево.
Додај коментар