- Пример измештене логике типичне за прилике у БиХ је објашњење америчког амбасадора у БиХ за санкције које су ми увели. Јер, амерички дипломата је рекао да су ми уведене јер сам спроводио изворни Дејтонски споразум онако како је написан, што је против функционалне БиХ, што је антидејтонски
- Ако у изведеном бошњачком идентитету постоји нека особина, то је жеља за доминацијом. Таква Босна не може да функционише, као ни она „грађанска”, коју промовише Сарајево, што је заправо великобошњачка идеја. Да је посреди истинска жеља за грађанским моделом, тражиле би се друге концепције, не доминација, већ једнака права свих
- Чињеница је да постоји РС која не може да се оспори ни прозирним паролама како РС не може без БиХ. Српска и те како може без БиХ, али не и обрнуто. А све ове године ништа нисмо имали од БиХ, сем огромног интервенционизма међународног фактора, који је наметао решења како би се БиХ што је могуће више приближила концепту који захтевају Бошњаци
- Једног генерала, који ме убеђивао да би било добро да прихватимо НАТО пут, питао сам: зашто нас никада не питате да ли постоји ишта што би нас одобровољило за чланство, већ увек долазите да ломите наш став, никад ништа не нудећи? Зашто нам нисте понудили осамостаљење у замену за чланство у НАТО-у? Можда бисмо ми ту удицу прихватили. Ево, понудите нам самосталност, можда смо ми Срби довољно промућурни да закључимо да би то било добро за нас, добићемо самосталност, а НАТО ће свакако пропасти једног дана
- Ђукановићев режим је антисрпски и чини све да обезбеди неки нови идентитет, али их у томе ремети СПЦ. Отуда и удар на нашу цркву
ЖИВОТ и стварност у БиХ сведени су на опсесију да се сакрију и замуте проблеми. Ретко ћете у пракси, а вероватно и историји, наћи пример земље која нема ниједну ствар којом може да се поноси. Или да се, макар, похвали да је учинила било шта вредно. Народи овде имају различиту историју, опречно гледамо на садашњост, а дијаметрално на будућност – оценио је Милорад Додик, члан Председништва БиХ из Републике Српске у интервјуу за „Политику”.
Проценивши како такви односи и таворење не погодују ниједном од три народа која ту живе, Додик каже да неке ситне користи извлаче тек страни службеници, који стварају привид да потпуно неуспешну земљу одржавају успешном.
– Не могу те чињенице да се замажу причом о далеким и неизвесним европским интеграцијама. Државу интегришу људи, а они су овде веома дезинтегрисани. Епидемија изазвана вирусом корона је показала да је БиХ потпуно непотребна, главни фактор су биле ентитетске власти – каже Додик. Као пример „измештене логике типичне за прилике у БиХ”, он издваја објашњење америчког амбасадора у БиХ за увођење санкција лидеру СНСД-а:
– Амерички дипломата је рекао да су ми оне уведене јер сам спроводио изворни Дејтонски споразум онако како је написан, што је против функционалне БиХ, што је антидејтонски.
* Какви су односи и шта су приоритети БиХ након именовања од пре неки дан, којима је окончана успостава власти у складу с резултатима избора из 2018. године?
Све то само сведочи о неуспеху БиХ. То је земља која се држи под морањем. Два од три народа која у њој живе не желе овакву БиХ. Не желе је ни муслимани, они сањају неку своју БиХ. Када говоре, воле нетачно да се представљају да наступају у име БиХ, као да су доминантни владари Мостара или Бањалуке, што уноси проблеме. Ако у изведеном бошњачком идентитету постоји нека особина, то је жеља за доминацијом. Таква Босна не може да функционише, као ни она „грађанска”, коју промовише Сарајево, што је заправо великобошњачка идеја.
Да је посреди истинска жеља за грађанским моделом, тражиле би се друге концепције, не доминација, већ једнака права свих, што је са бошњачким политичким опцијама немогуће обезбедити. Нећемо се правити да не видимо да код Бошњака сви заговарају исто и да су сви сложни у залагању за тобож грађанску опцију, без обзира на то да ли су на крајњој ултрадесници, левици или је реч о „космополитским” професорима. Знамо и шта под тиме мисле.
* Мислите да је то заиста реална опција у дејтонској БиХ?
То је подвала Србима и Хрватима. Наравно, то није могуће, неке реалности су овде постављене, без обзира на то што их они игноришу. Чињеница је да постоји РС, која не може да се оспори ни тим прозирним паролама како РС не може без БиХ. Српска и те како може без БиХ, али не и обрнуто. Све ове године ништа нисмо имали од БиХ, сем огромног интервенционизма међународног фактора, који је наметао решења како би се БиХ што је могуће више приближила концепту који захтевају Бошњаци. Али то је изазвало само веће анимозитете, који су нас стровалили у нефункционисање и таворење земље. Немамо базични договор ни око чега.
На тривијалним стварима, као што је договор о изборима у Мостару, после 12 година, прави се прича о великом успеху, где је европска администрација као нешто решила, а ништа није решено. Чак ни елементарна логика да је нормално имати изборе сваке четири године овде није општеприхваћена. Запад овде жели мир и да спроводи неку своју концепцију, обрачунавајући се с онима који нису њихови следбеници, а подржавајући оне који то јесу. То онда замотају у причу о ЕУ, па нам пошаљу 14 неспроводивих захтева.
* Шта вам се чини спорним у тим европским захтевима?
Ако је Европска комисија међу захтеве уврстила и тај да се ниво БиХ мора овластити да за европска питања доноси обавезујуће одлуке ако о томе нема договора ентитета, исход тих евроинтеграција је унапред веома добро познат. Учествоваћемо, наравно, у договорима о кретању ка ЕУ, али зар неко мисли да ће то бити прихваћено? Бошњаци ће на томе инсистирати, па ће таква атмосфера онда погодовати и онима који се све чешће нескривено хвале босанским национализмом.
Када их питате шта је то, они одговарају – управљање Босном на добробит свих. Историја је показала да је то немогуће. Ми као Срби смо потпуно свесни да смо као народ редуковани са становишта простора где смо живели. Срба у Хрватској готово нема, они преостали немају никаква права, територија дубоке Крајине – око Дрвара и Гламоча постоји као панетнички српски простор. Република Српска се оспособила да управља својим капацитетима, уз стално настојање Сарајева да то ускрати. Онда се појави ЕУ, која каже да хоће само једно мишљење из БиХ. Треба се сетити како су, када су разбијали заједницу Србије и Црне Горе, говорили о једном путу и два колосека. Шта би било када бисмо то поменули овде? А уверен сам да би у погледу евроинтеграција РС далеко брже напредовала.
* До раскорака долази тек кад се помене НАТО пут…
Ако постоји ишта да није недоречено, то је став РС према НАТО. Тамо не желе ни власт ни опозиција. Раније јесте било неких процеса, али свет више не личи на оно што је тада био. Не желимо даље од „Партнерства за мир”, где су и Србија и Русија. Савршено добро знам шта говорим када кажем да нема никакве одлуке која би нас довела у позицију да се учланимо. Као што знам да иритирам неке структуре у НАТО-у или поборнике те идеје. Чак и када бисмо рачунали на оно што они зову добробити чланства, не можемо да пређемо преко онога што су нам урадили и још раде.
Тукли су нас без разлога, стављајући се на страну наших непријатеља. И сад хоћете да уђемо у тај савез управо са тим нашим непријатељима и још да нас казните до мере да нам се оспорава идентитет. Једног генерала који ме убеђивао да би било добро да прихватимо НАТО пут питао сам зашто нас никада не питају да ли постоји ишта што би нас одобровољило за чланство, већ увек долазе да ломе наш став, никад ништа не нудећи. Зашто нам нисте понудили осамостаљење у замену за чланство у НАТО-у? Можда бисмо ми ту удицу прихватили. Ево, понудите нам самосталност, можда смо ми Срби довољно промућурни да закључимо да би то било добро за нас, добићемо самосталност, а НАТО ће свакако пропасти једног дана.
* Како разумете честе опаске из Сарајева, одакле се не устручавају да Косово називају независном државом?
То је једна патолошка ситуација, Жељко Комшић је члан Председништва БиХ сумњивог демократског легитимитета, представља се као Хрват, а бори се против Хрвата и Хрватске, а у ствари је типични представник босанских љиљана, одликовања које се додељивало за убијање Срба у грађанском рату. Рећи да је за њега Косово држава и тачка, у условима када Председништво није донело никакву одлуку о томе и када је јасно да БиХ не признаје Косово, само говори да он не признаје ни земљу за коју се залаже и чији став би требало да фаворизује.
Када кажем да ће РС једног дана бити држава, диже се халабука не само Сарајева већ и међународног фактора. Има доста националних битанги и љигаваца, нажалост и код Срба, који су спремни да свом позирању дају предност у односу на озбиљну политику.
* Најпре је Комшић рекао да изгреде у Београду изазивају десничари повезани с Истоком, па је Драган Мектић покушао у све да уплете и вас преко организације „Србска част”.
Српска част је јако леп термин. А са онима који су деструктивни немамо ништа. То што сам се пре неколико година усликао на улици, па се од тога прави идеологија која се раширила светом до мере да ми овде имамо паравојне формације, измишљотина је СДС-а. Гледајући рушење и насиље у Београду, мислим да су власт и полиција били исувише коректни. За сваки напад на полицајца требало је узвратити жешће. Амерички полицајац пуца у човека за ког посумња да је претња за његов живот. Овде ломе ноге полицајцима, па за то још криве Вучића. А нађу се и они који из приземних калкулација мисле како ће неким бомбицама и тезама како сам ја нешто организовао завадити Додика и Вучића.
* Како би та озбиљна национална политика требало да изгледа и видите ли шансу за договор у преговорима око Косова са овако удаљеним и непомирљивим ставовима, не само Срба и Албанаца већ изгледа и највећих светских сила?
Кад је реч о Сарајеву, такав приступ подразумева да мора да се уважи чињеница да БиХ није признала Косово и да нема односе с том земљом. Друго, када Београд и Приштина преговарају, није пристојно да се друге земље мешају, посебно оне које нису признале Косово. То је патолошка мржња према Србији и српским лидерима, која само понекад овако блесне. Они би волели да нема ни Срба ни Србије. Сем тога, имали смо и политичаре из РС који су давали снагу БиХ и таквим политикама.
И Србија мора да се окупи. Европа трага за лидером који ће моћи да је извуче, а код нас, када се појавили лидер, општа мода је да трчите да га сабијете. Уверен сам да бољег браниоца српских интереса на Косову нема од Вучића. Преговарачи из Београда, с Вучићем на челу, сигурно неће учинити ништа на штету краткорочних или дугорочних интереса српског народа и српске државе. Наравно да се разговара о варијацијама, па се сад из тога праве политике, као причало се о границама. А занемарује се да се то раније није смело ни поменути. Зашто се то онда не посматра као маневар којим се, рецимо, разбио компактан став света према томе да Косово мора бити такво и такво?
Ево, дирнули смо и показали да може и другачије. Ако је могуће да се прича о разграничењу, онда је могуће и о реинтеграцији, зар не? Уместо тога, иде се на нападе и слаби снага преговарача. Увидео сам кроз учешћа на преговорима о статусу РС да се увек налазио неко од Срба да напада нашу позицију, што нас је ломило. И када се супарници суоче с нашим ставом, они имају комоцију да кажу – па ево има Срба који и другачије мисле.
Вучић мора да има апсолутну подршку, која би га још више обавезивала, а не да се суочава са сталним нападима како жели разграничење, а можда баш они који га нападају прижељкују такво решење, па праве ту врсту атмосфере. Као Србин заинтересован за та збивања, видим да смо се битно одмакнули од времена када је било могуће доћи до општеприхваћеног консензуса.
Србија више нема потребу да олако прихвати било шта. Иако неки не желе то да прихвате, Косово је веома повезано са РС. Наше поимање политике је да разумемо доследан став Београда према поштовању интегритета и суверенитета, јер та ствар не може да буде парцијална за Србију и БиХ. На тај чудан начин, Србија нас је примирила, али идеја о нашем статусу никада неће бити изгубљена, ако не у овој генерацији политичара, онда у оној која долази.
* Како вам изгледају прилике у Црној Гори?
Република Српска и Србија морају бити више заинтересоване за позицију Срба у Црној Гори. Она је тамо девастирана, а то је највидљивије кроз однос према СПЦ и њеној имовини. Ђукановићев режим је антисрпски и чини све да обезбеди неки нови идентитет, а то је могуће само ако расрби Србе и онда те људе претвори у нову нацију. То и намеравају, али их у томе ремети СПЦ. Отуда и удар на нашу цркву. Ако успеју да сруше СПЦ, отворен им је пут да створе свој изведени, вештачки идентитет, слично како су стварани и неки други идентитети овде, а најгласнији у нападима су увек они који и сами имају корене оних које оспоравају. Не треба да се мешамо у изборне процесе, али верујемо да ће они бити колико-толико поштени, јер само то може обезбеди стабилност Црној Гори.
Србија је у својој стратегији одбране и спољне политике јасно рекла да је спремна да брани интересе Срба, не само у Србији. Сви ми који живимо ван Србије треба да смо захвални Београду на том ставу. Сада имамо безбедносне гаранције, али и бес по Сарајеву, Косову, Подгорици.
Ђукановић сматра да се у Сребреници десио геноцид, јер су му потребни Бошњаци доле да одржи власт, али је деведесетих, за разлику од мене, био део команде војске и логистика, па је требало да то спречи. Злочин који се тамо десио нема елементе геноцида и било би добро да Ђукановић то поштује и престане да нас вређа. Можда очекује да му то буде дозвољено и да нам држи лекције, а да ми немамо право да кажемо да остави наше људе на миру.
http://www.politika.rs/scc/clanak/458684/Iza-Vucica-kao-pregovaraca-treba-da-stane-cela-Srbija
Додај коментар