Ћеранић: Обавјештајни сектор `немогуће државе`деценијама није под реалном контролом

• Умјесто формирања двију канцеларија (за Републику Српску и за Федерацију БиХ) и деташмана у Брчко Дистрикту БиХ, руководство ОБА је сходно Правилнику о унутрашњој организацији (који је у супротности са Законом) формирало четири теренске канцеларије, које не препознају међуентитетске линије
• Први „опипљиви“ резултат  обавјештајног дјеловања ОБА био је стављање Милорада Додика на тзв. „црну листу“ САД на основу исконструисаних оптужби да нарушава Дејтонски мировни споразум
• Како се листа политичких опонената Бакира Изетбеговића шири, тако ОБА убрзава свој рад – тајно прати, снима разговоре, преко пробраних новинара и медија пласира своје информације и дезинформације, али и информише релевантне међународне факторе
• Рад парламентарне комисије за контролу ОБА до сада се сводио на кафу с директором и путовања у организацији Женевског центра за управљање безбједносним сектором (ДЦАФ). Директор ОБА је често излазио у сусрет молбама појединих чланова Комисије за запошљавање блиских рођака. Знао је шта ради. Јер, када вам ОБА запосли блиског сродника, свака прича о контроли се завршава   

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

НЕДАВНА критика коју је на рачун Обавјештајно–безбједносне агенције БиХ (ОБА БиХ) јавно упутио српски члан Предсједништва, Милорад Додик, свједочи да се стање у погледу друштвене контроле обавјештајног сектора у „немогућој држави“ деценијама не мијења.

Овог пута, Додик је указао на спону директора ОБА, Османа Мехмедагића, са предсједником Суда БиХ, Ранком Дебевцем, у погледу примјене тешких оперативних мјера као што је пресретање комуникација.

На злоупотребе у раду ОБА Додик указује малтене од њеног оснивања 2004. године и то с правом.

ОБА, или ОСА у варијанти назива који има у Федерацији БиХ, настала је фузијом ентитетских обавјештајно-безбједносних служби у вријеме владе коју су чинили СДС и ПДП на чудан начин.

Умјесто на равноправним основама и сходно члану 3 Закона о ОБА, који каже да ће унутрашња структура ове службе (или агенције) пратити уставно устројство БиХ, ствари су се одвијале другачије.

Умјесто формирања двију канцеларија (за Републику Српску и за Федерацију БиХ) и деташмана у Брчко Дистрикту БиХ, руководство ОБА је сходно Правилнику о унутрашњој организацији (који је у супротности са Законом) формирало четири теренске канцеларије, које не препознају међуентитетске линије.

Канцеларије са сједиштима у Сарајеву, Бањој Луци, Брчко Дистрикту и Мостару премрежиле су БиХ, па тако бањалучка покрива западни дио Српске и Бихаћ, канцеларија у Мостару источну и западну Херцеговину, сарајевска – све до Дрине.

Нико из Српске још није упутио апелацију Уставном суду БиХ због неусклађености Правилника о унутрашњој организацији ОБА са законом који регулише дјелатност и структуру ове агенције.

Умјесто срастања у агенцију која би задржала структуру сходно уставном поретку БиХ, догодило се да је Федерална обавјештајно-сигурносна служба (ФОСС) једноставно „прогутала“ Обавјештајно-безбједносну службу Републике Српске (ОБС).

Кадрови које је на чело ОБС поставио Мирко Шаровић, тада предсједник Српске, били су више него кооперативни у гашењу српске обавјештајне компоненте.

Неравноправност и потпуна маргинализација српских кадрова нагнала је неколицину функционера да се обрате замјенику директора, Ристи Зарићу, али су добили одговор да његов офис није „канцеларија за српска питања“.

Подређеност српских кадрова за резултат је имала да су главна мета рада ОБА биле институције Српске, а најважнија мета био је онај који се за интерес Српске највише залагао – Милорад Додик.

Након тринаест година Алмира Џуву је на мјесту директора замијенио поменути Осман Мехмедахић зв. Осмица, а Зарића је наслиједио кадар Младена Иванића – Трифко Буха.

Џуво се преселио у Брисел, гдје је обављао дужност официра БиХ за везу са НАТО, а Зарић се премјестио у канцеларију Бухиног савјетника, све до пензионисања.

Методологија и мете рада остале су непромијењене.

Први „опипљиви“ резултат обавјештајног дјеловања ОБА био је стављање Милорада Додика на тзв. „црну листу“ САД због исконструисаних оптужби да нарушава Дејтонски мировни споразум. Наиме, обавјештајно-безбједносним службама у земљама попут САД, Велике Британије, Њемачке и Француске, даје се далеко већи значај неголи је то случај у балканским државама гдје и даље владају „Балканска правила“ (алузија на култни филм Дарка Бајића).

Тако, ако у континуитету обавјештајна служба домаћина указује на „безбједносне проблеме“, у западнима амбасадама ће мало ко њене критеријуме довести у питање. На тај начин и оптужбе засноване на конструкцијама и информацијама измишљених извора „пију воде“.

Међутим, није Додик једини политичар којим се ОБА предано бави.

О томе ових дана отворено говори Аљоша Чампара, министар унутрашњих послова Федерације БиХ. Чампара указује да су он и његова породица предмет напада ботова које ОБА плаћа и трачева које према врху његове партије (СДА) пласира директор Осмица.

Сличне критике ОБА раније смо могли чути од Фахрудина Радончића, који је такође био жртва мешетара из обавјештајне кухиње.

Како се листа политичких опонената Бакира Изетбеговића шири, тако ОБА убрзава свој рад – тајно прати, снима разговоре, преко пробраних новинара и медија пласира своје информације и дезинформације, али и информише релевантне међународне факторе.

Обавјештајно-безбједносне службе су потребне држави, оне раде корисне послове, али је исто тако важна и друштвена контрола, неопходна имајући у виду, рекли бисмо „урођену“ тенденцију да се службе овог типа осамостале и саме дефинишу своје циљеве и мете.

Дешава се да потпадну под утицај моћних појединаца и интересних група. Тако се обавјештајне службе из уставом предвиђене улоге чувара државе претворе у апарат који угрожава развој демократије, и у низу случајева, нарушава основна људска права. Зато је важна њихова друштвена контрола.

У свим наведеним земљама западне демократије јака је контрола над тим службама а у том смислу општеприхваћена су три модела – контрола од извршне власти, од законодавне власти и од цивилног друштва. Наравно, обавља се и судска провјера рада служби, а веома важна је и улога медија који би требало да као чувари демократије укажу на злоупотребе у њиховом раду, и инсистирају на санкционисању одговорних.

Сусједна Република Хрватска може нам послужити као примјер када је након саслушавања новинарке Хелене Пуљиз и њеног алармирања јавности, директор ПОА (Протуобавјештајна агенција) Подбовшек морао поднијети оставку.

У Србији је изречено неколико правоснажних судских пресуда бившим руководним радницима Државне безбједности, па се поједини налазе на издржавању вишегодишњих затворских казни.

Сувишно је наводити примјере из западноевропских земаља, гдје је на злоупотребе у раду обавјештајно-безбједносних агенција јавност прилично осјетљива.

У Босни и Херцеговини у медијима свако мало осване снимак или транскрипт телефонских разговора, тајно направљена фотографија друштвено ангажованих и јавних личности, и ником ништа. Чак се и Главни тужилац Тужилаштва БиХ зна наћи међу метама ОБА.

Позната је реченица једног посланика у Народној скупштини Српске да „није важно ко је и како то снимио, једино је важно да ли је то истина“. А радило се о предсједнику Српске.

Све у свему, у БиХ не постоји адекватна друштвена контрола обавјештајног сектора. Она постоји у формалном смислу.

Наиме, Закон о ОБА је дефинисао да при Савјету министара (СМ) постоји Обавјештајно-безбједносно савјетодавна служба (ОБСС) као стручни сектретаријат у надзору над ОБА. Ту је и Извршни обавјештајни одбор Савјета министара (чине га предсједавајући и два замјеника предсједавајућег СМ). Та два тијела представљају контролу од извршне власти.

При Парламенту БиХ постоји несхватљиво бројна Заједничка комисија за надзор над радом ОБА БиХ, састављена од 12 парламентараца.

Комисије тог типа у земљама западне демократије броје од три до пет чланова, што је разумљиво због осјетљиве проблематике којом се баве.

Рад ове комисије до сада се сводио на кафу с директором и путовања у организацији Женевског центра за управљање безбједносним сектором (ДЦАФ). Директор ОБА је често излазио у сусрет молбама појединих чланова Комисије за запошљавање блиских рођака. Знао је шта ради. Јер, када вам ОБА запосли блиског сродника, свака прича о контроли се завршава.

Када би се успоставила адекватна друштвена контрола над ОБА, уопште не би било важно да ли је њен директор кадар СДА или неке друге парламентарне странке.

Рад Агенције би се одвијао сходно Платформи обавјештајне политике коју доносе органи БиХ и поштујући слово закона.

Не би се ОБА бавила институцијама Српске и њеним званичницима већ би их штитила, сходно Уставом и законом прописаној улози. У противном, ко од јавних или политички ангажованих личности може бити сигуран да се неће наћи у објективу ОБА, ако то неформални центар моћи од директора затражи?

Ко може бити сигуран да детаљи из његове приватности неће осванути на страницама портала и сајтова које плаћа ОБА, а у циљу дискредитације?

Повод може бити баналан.