- Додиков дочек у Загребу и разговори са Милановићем и Пленковићем, у муслиманском Сарајеву су дочекани на нож: „Рашта би се Србин и Хрват могли састати, а да не буде на рачун Бошњака…!? Нашли се таман к’о Милошевић и Туђман да подијеле Босну или к’о прије тога Цветковић и Мачек да је растуре на бановине“
- Уочи Вучићевог пута у Вашингтон, муслиманско Сарајево је унапријед ликовало. Бошњачки медији су сладострасно прогнозирали да ће „пред србијанског предсједника нижи службеник Бијеле куће ставити на сто признање Косова по систему – узми или остави, под пријетњом економских санкција“… Ништа од тога се није десило. Србија се ионако није либила да помогне Трампу наспрам Бајдена, а заузврат је добила по свему судећи изузетне директне и индиректне кредитне и инвестиционе бенефите
- Бошњаке је ипак највише забринула смјена власти у Црној Гори. Често су се вајкали „што Алија није продужио рат и попут Туђмана протјерао све Србе из Босне“, иако је и сам говорио да би „и Бошњаци са тешким наоружањем направили своју Олују“. Но, дивили су се Милу Ђукановићу што је без оружја успио да Србе у Црној Гори сведе на статус другоразредних грађана
- Удружени отпор Срба и Хрвата доминацији најбројнијег народа, посредством централизације и унитаризације БиХ, није привремена и краткорочна појава. Тај отпор ће сасвим природно бити подржан од стране сусједних матица, независно од партијске гарнитуре на власти
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„ДОДИК у Загребу!? Вучић у Вашингтону!? Кривокапић у Подгорици!? – Ето ти га нама у Босни опет белаја!“, вајкало се политичко Сарајево.
Бошњачки традиционални савезници Хрвати, бивши Милови Црногорци и покровитељи Американци, одједном су нашли неке заједничке интересе са до јуче заједничким непријатељима Србима.
И у Србији и у Српској су многи сумњичаво вртили главом на посјете својих националних лидера усташком Загребу и Вашингтону који нас је бомбардовао, па и на радовање због промјене власти у Црној Гори. Али, понекад ради увида у шири контекст, ваља чути и реакције пакосног комшилука.
Додик се хеликоптером спустио на сред Загреба, гдје га је дочекао политички врх Хрватске: премијер Пленковић, хадезеовац, и предсједник Милановић, социјалдемократа, што је у муслиманском Сарајеву преведено као хрватско национално јединство у дочеку српског националног лидера у БиХ.
„Рашта би се Србин и Хрват могли састати, а да не буде на рачун Бошњака…!? Нашли се таман к’о Милошевић и Туђман да подијеле Босну или к’о прије тога Цветковић и Мачек да је растуре на бановине.“
Увријеђени Џаферовић, који биће тренутно предсједава Предсједништвом БиХ, прије него што је Додик и кренуо из Бањалуке, поставио је питање – зашто у Загреб није позвана комплетна предсједничка тројка јер БиХ представља колективно руководство.
Ако Шефик не зна да сабере 2+2, лако му је објаснити.
Хрват Жељко Комшић је изабран гласовима Бошњака и у хрватској половини ФБиХ третирају га као нелегитимног представика Хрвата у БиХ, па је зато непожељан и као гост у матици.
Што се пак тиче Бошњака Шефика Џаферовића познато је да је на функцију дошао милошћу шефа СДА и као човјек који уочи сједница Предсједништва иде по своје мишљење.
Права репрезентација БиХ коју реално чине лидери РС, ХБ и ББ, односно поред Додика, Човић и Изетбеговић, такође није била рјешење.
Са оним првим Пленковић се неформално често сусреће у Мостару и усаглашава националну политику, а са овим другим нема шта да разговара јер овај упорно одбија реформу изборног закона која би Хрвате у БиХ учинила једнакоправним.
А шта се разговарало у Загребу као да никог у Сарајеву није ни занимало. Можда и сасвим основано, јер и да су сви актери два сата одћутали, тај сусрет на највишем нивоу, већ сам по себи, послао би поруку Бошњацима да званична Хрватска подржава тактички савез Додик-Човић у борби против босанског унитаризма, те да Српска и Херцег-Босна (Трећи ентитет, Заједница хрватских кантона у ФБиХ) могу рачунати на подршку Хрватске као чланице ЕУ.
А било је у Загребу и неких конкретних и знаковитих закључака: -Нема једностране ревизије Дејтонског споразума; -конститутивност три народа у БиХ је неспорна.
Те су недвосмислене поруке адресиране на Сарајево, али и на неке иностране адресе, са којих се у задње вријеме, чује о наводној неопходности да се послије 25 година иновира Устав БиХ и да је конститутивност три народа сметња коју треба отклонити.
Објективно, загребачки самит не би требало да узнемирава Бошњаке јер увијек и свугдје у свијету у сложеним и поготово национално и вјерски подијељеним друштвима, малобројније групе имају потребу да заштите културну, медијску, језичку, образовну, али првенствено политичку и територијално-етничку аутономију, док ће оне релативно бројније инсистирати на централизму, на јединству земље, на већинској демократији (један човјек –један глас) и сл. да би обезбиједиле доминацију. Босна није изузетак који потврђује правило, него егземпларна илустрација тог универзалног правила.
Ради мира у „босанској кући“ било би довољно да Српској врате отете ентитетске надлежности и да Хрватима омогуће да бирају Хрвате у Предсједништво БиХ.
Уочи Вучићевог пута у Вашингтон, муслиманско Сарајево је унапријед ликовало. Вучић је додуше и сам пред пут био резервисан и забринут, или је барем хтио да такав изгледа, али бошњачки медији су сладострасно прогнозирали да ће „пред србијанског предсједника нижи службеник Бијеле куће ставити на сто признање Косова по систему – узми или остави, под пријетњом економских санкција, а тек ако потпише пред камере ће изаћи Трамп лично да му честита“.
Ништа од тога се није десило, Трамп је очито био највише заинтересован да ојача јеврејску предизборну подршку преко шиптарског признања Израела и пресељења амабасаде Србије у Јерусалим. Србија се опет ионако није либила да помогне Трампу наспрам Бајдена, а заузврат је добила по свему судећи изузетне директне и индиректне кредитне и инвестиционе бенефите.
Сарајевским медијима је на крају остало једино да се поспрдно баве столицом на којој је сједио Вучић и пенкалом које је добио од Трампа. Пропало им је чак и задовољство што Вучић није понио Додикове папире у Вашингтон, јер су очито били преумили да не живимо у 19. вијеку и да је довољно што их је сажето презентовао на конференцији за медије у Бањалуци, а in extenso доставио на више иностраних адреса, између осталог у Загреб и Вашингтон.
Штавише, Додик је одмах по Вучићевом повратку у Београд предложио својим колегама у Предсједништву у Сарајеву, да и БиХ своју амбасаду у Израелу пресели у Јерусалим и довео Бошњаке у процијеп између њиховог високог покровитеља САД и муслиманске браће на Блиском истоку. Џаферовић и Комшић су одговорили контрапредлогом да БиХ призна и Косово. Додику, међутим, није било тешко да их блокира ветом, а они су се одбијањем пресељења амбасаде пасивно замјерили САД, ваљда у нади да Трамп неће још дуго.
Ипак Бошњаке је највише забринула смјена власти у Црној Гори.
Често су се вајкали „што Алија није продужио рат и попут Туђмана протјерао све Србе из Босне“, иако је и сам говорио да би „и Бошњаци са тешким наоружањем направили своју Олују“. Но, не мање су се дивили Милу Ђукановићу што је без оружја успио да Србе у Црној Гори сведе на статус другоразредних грађана.
Познаваоци историје односа српске и црногорске државе, сложеног идентитета два етнички и вјерски истородна народа, који су истовремено и црногорски и српски, односно и српски и црногорски, чудом су се чудили успјесима Ђукановићеве антисрпске политике. Бошњаци, напротив, још не могу да се начуде да се то сада промијенило.
Револтирано се питају: „Какве литије у секлуларној држави? Откуд попови Амфилохије, Јоаникије и Перовић? Зашто у манастиру под Острогом? Шта ће Дритан у свему томе?“
Ни у Београду, ни у Бањалуци се није толико радовало побједи Кривокапића, колико се у Сарајеву плакало за Милом и надало да га „међународна заједница“, читај НАТО, неће пустити на воду.
Све у свему, Бошњачка политика мораће ће трајно да рачуна на више за њу немилих околности.
Удружени отпор Срба и Хрвата доминацији најбројнијег народа, посредством централизације и унитаризације БиХ, није привремена и краткорочна појава. Тај отпор ће сасвим природно бити подржан од стране сусједних матица, независно од партијске гарнитуре на власти.
Мир и стабилност у БиХ не зависи од тога да ли је „Хрватска довољно демократска, а Србија довољно слаба“, него од тога колико се Срби и Хрвати у њој осјећају суверени и равноправни.
На демократским и фер изборима у Црној Гори нису побједиле просрпске снаге, него су поражене антисрпске снаге.
Распадом Југославије Срби више не живе у једној држави, али зато представљају меку моћ Србије у неколико бивших федералних јединица.
Вучић, Додик, Кривокапић су избор њихових бирача и са њима им ваља сарађивати, а Трамп није изборни инцидент него израз промјена у Америци и на глоблној сцени.
БиХ као цјелину не могу сачувати ни НАТО ни ЕУ ни САД ни Русија, уколико о њој не постоји консензус легитимних представника три домицилна народа – какав је потписан у Дејтону.
Што прије бошњачки политичари то схвате и прихвате као унутрашњу и околну реалност, утолико боље по њих, али и по сустанаре и по комшилук.
1 коментар