„Листу за одстрел“ подмећу Српској, Вучић постаје сумњив због „Српског тока“

• Конгресом САД  кружи текст чије креаторе нарочито брине „Турско-српски ток“ који би био под војном заштитом Москве. У њему се процијењује да се Русија и Турска „руку под руку“ опасно приближавају Балкану. Ови ставови директно доводе у опасност Србију и Републику Српску у смислу изазивања сукоба и напада из сусједства који би били режирани и правдани
• Опозицији у виду Савеза за промјене намијењено је да пружи легитимитет ставовима америчких експонената да корумпиране балканске вође треба позвати на одговорност. Наравно, под „корумпираним вођама“ подразумијевају се политички лидери који су опоненти политици САД, а то су сви који допуштају продор кинеског капитала на Балкан и стварују економске и политичке везе са Русијом
• Јавни иступи Говедарице, Мектића, и иначе, све што је речено о „Србској части“ и наводном формирању паравојски, за циљ између осталог има рушење угледа министра Лукача и слабљење његовог кредибилитета код народа, јер у Лукачу виде озбиљну препреку
• На конференцији за медије СЗП, Бојић и Пандуревићева су имали наступ пун емоција и драматургије, а по завршетку конференције сачекао их је један чиновник. Пандуревићева је била насмијана и видно је гестикулирала у смислу тријумфа
• На конференцији Пандуревићева је спомињала „листу за одстрел“, коју наводно прави актуелна власт, с јасном алузијом да ће власт неког ускоро ликвидирати. Шта то Пандуревићева и Бојић знају, а надлежне институције не знају?

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

ЗАШТО неаргументоване и често несувисле тврдње испаљене из Федерације, попут тезе да Српска формира паравојне јединице, и континуираних оптужби о корумпираности „режима“ (то се увијек нагласи, јер режим је, ето, ненародни) и низ других указивања на „негативности“ (које су, изгледа, присутне само у институцијама Републике Српске) наилазе на подршку опозиционих лидера у Српској?

Зато што опозиција у виду Савеза за промјене треба да пружи легитимитет ставовима америчких експонената да корумпиране балканске вође треба позвати на одговорност. Наравно, под „корумпираним вођама“ подразумијевају се политички лидери који су опоненти политици САД, а то су сви који допуштају продор кинеског капитала на Балкан и остварују економске и политичке везе са Русијом, односно који раде на економском опоравку своје земље и подржавају инвестиције и капитал оних који их политички не условљавају.

Водећи на тој листи је предсједник Српске, Милорад Додик, а убрзано се на листи „корумпираних“ уздиже и предсједник ХДЗ БиХ, уједно и члан предсједништва БиХ, Драган Човић.

Да би се неутралисала веза Додик-Човић већ су у погон пуштени значајни капацитети, како у БиХ тако и у сусједној Хрватској, а емисари нису заборавили да анимирају ни Ватикан.

Јасно је и да се синтагма „корумпиране вође“ не односи на политичаре попут Бакира Изетбеговића, Зорана Заева, и на бројне опозиционаре у Србији.

На листи непожељних не налазе се ни промотери вехабизма и екстремизма, нема ту ни оних који би у свакој уређеној земљи били третирани као пријетња по националну безбједност.

Ликови попут Чеде Јовановића, Соње Бисерко, Здравка Крсмановића, имају за циљ да се одржи и јача перцепција о политичарима који се на позицији налазе захваљујући корупцији, а корумпирани су до мјере да су им и странке постале носиоци корупције што, дакле, спречава „владавину права“ (омиљена НАТО кованица).

Лидери који желе брзе пруге и аутопутеве, они који хоће да од своје земље направе велико градилиште – то су генератори нестабилности, „корумпиране вође“ којима не треба дозволити да своје идеје шире регионом па ни да се неометано крећу Европом.

Кинески и руски капитал нису добродошли на Балкан, једино што је Балкану потребно је НАТО.

То је отприлике сиже текста који су усагласиле водеће thin-tank организације, а текст већ циркулише америчким Конгресом. Ефекти се већ виде јер је неколико сенатора и конгресмена давало изјаве које се тичу Балкана, при чему су апострофирани лидери који имају добре односе са Русијом и Кином.

Машинерија се покренула и платформа се гради. Апарат је гломазан те све иде споро, али силу новца и политике не треба потцијенити.

Углавном, у документу ће се указати на важност региона и нагласити да треба стати на пут корупцији јер је то опасност по интересе САД. Разлог је у томе што САД у пуном капацитету треба да се врате на Балкан, с обзиром да је запосједање Балкана од виталне важности за супротстављање енергетској зависности ЕУ од Русије и Турске.

Креаторе документа нарочито је забринуо „Турско-српски ток“, а који би био под војном заштитом Москве. Оцијењено је да се Русија и Турска „руку под руку“ опасно приближавају Балкану.

Наведени ставови директно доводе у опасност Србију и Републику Српску у смислу изазивања сукоба и напада из сусједства који би били режирани и правдани.

Уједно, „Српски ток“ доводи у питање личну безбједност предсједника Србије Вучића.

Свака веза са Москвом и Путином је „прст у око“ америчким интересима, и то оним од посебног значаја. Стога су сплеткарења и конструкције којима се служи опозиција у Српској тек почеле.

Министар Мектић је често на брифинзима у познатој амбасади, а упуства му пружају оперативци који добро познају прилике на терену. Ту су осмишљене и наизглед плиткоумне изјаве које увесељавају и насмију широке масе, али се инсистира да оне буду честе, јер се цијени да би могле постићи одређен ефекат код ширих структура.

Мрежа невладиних организација је успостављена (као у Украјини и Македонији), њихови оперативци користе параван разних пројеката и тако прикривено раде на медијима. Под посебном паском су друштвене мреже.

У оперативном смислу се спуштају до нивоа општина гдје ће одржавати низ скупова на тему сарадње локалних управа са ЕУ. Те активности су покриће за исплате страначким оперативцима, а новац обезбјеђује покровитељ скупа (USAID, Фридрих Еберт фондација и слично).

Шта се жели постићи у овој фази, која је прилично одмакла у реализацији, а до кулминације би могло доћи на прољеће?

Према методологији свргавања и слабљења неподобних власти, ова фаза подразумијева ширу употребу термина „корумпирани режими“.

Министар Мектић својим иступима даје примјер за наведено.

Опозиционари су „забринути“ повећањем акциза, стопом криминала и корупције у друштву. У амбасадама им дају смјернице и инсистирају на ширењу дезинформација и нападима на актуелну власт у Српској. Оптужбе и фабриковане афере стижу једна другу, тако да власт нема времена за демантије нити им се може организовано супротставити.

Посебно питање је зашто опозиција учестало спомиње „листу за одстрел“?

У Савезу за промјене знају да не постоји „црна књига“ и да нема никакве листе за одстрел, да се ради о пукој измишљотини.

Листа за одстрел се спомињала и у вријеме рушења Милошевића, Груевског, а сада се спомиње у Републици Српској. То је абецеда сценарија преврата.

Јавни иступи Говедарице, Мектића, и иначе, све што је речено о „Србској части“ и наводном формирању паравојски, за циљ између осталог има рушење угледа министра Лукача и слабљење његовог кредибилитета код народа, јер у Лукачу виде озбиљну препреку.

У том контексту треба посматрати тезу да је „Лукач од МУП-а Српске направио политичку полицију“. Иде се на то да страни центри моћи, познате амбасаде и ОХР, реагују у смислу да је недопустиво политизовати Министарство унутрашњих послова.

На мети је и Ненад Стевандић јер су у опозицији, али и познатим амбасадама, Стевандићеве оперативне и организационе способности оцијењене као веома опасне.

Конструкција о убиству Миодрага Шушнице, с чим се Стевандић упорно доводи у везу, осмишљена је са сином трагично страдалог Шушнице, који је сада експонент страних НВО, а наводно је независни умјетник, социолог, блогер.

Шта је посебно вриједно пажње?

На конференцији за медије СЗП, Бојић и Пандуревићева су имали наступ пун емоција и драматургије, а по завршетку конференције сачекао их је један чиновник.

Пандуревићева је била насмијана и видно је гестикулирала у смислу тријумфа.

На конференцији Пандуревићева је спомињала „листу за одстрел“, коју наводно прави актуелна власт, с јасном алузијом да ће власт неког ускоро ликвидирати.

Шта то Пандуревићева и Бојић знају, а надлежне институције не знају?

Да ли би се на исти начин могла поставити теза о „сакралној жртви“, односно могућој ликвидацији неког ко се од опозиције удаљава, и ко би могао нанијети штету ако проговори или приђе позицији?

Наравно, евентуална ликвидација било које политички ангажоване личности експресно би била „фактурисана“ предсједнику Додику и „политичкој полицији“ министра Лукача.