Кецмановић: Комшић је регионални реметилац који представља – само себе

• Због бирања Жељка Комшића бошњачким гласовима, пасивности Загреба и немоћи Груда, по западној Херцеговини исписивани су графити: „Никад више са Муслиманима, никад више против Срба!“ „Дајте нам Додика на лизинг!“. Неки су чак били дошли на идеју да хрватски кантони изађу из ФБиХ и прикључе се РС, која би им потом одобрила издвајање у трећи ентитет
• Хрватску чашу прелио је други избор Жељка Комшића, који је био неподношљиво национално понижење и ујединио све Хрвате и католике. А позив Додику на једнодневно гостовање код предсједника и премијера Хрватске, који је шокирао регион, није значио ништа до ли солидарност против бошњачког унитаризма
• Изетбеговић је повремено наговјештавао да ће подржати засебну хрватску изборну јединицу у ФБиХ. Но, ту се и Бакир спотиче о Комшића, који наравно неће против себе, а и бошњачка јавност листом коментарише: „Шта хоће ти Хрвати!? Нема их ни шака јада, а хоће у свему паритет!“
• Стигао је Жељко да се замјери и изборним побједницима у ЦГ: „То је тријумф великосрпског пројекта!“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

КАКО је Жељко Комшић од нелегитимног члана Предсједништва БиХ постао сметња регионалне сарадње на релацији Сарајево-Загреб-Београд-Подгорица?

Комшић је примарно био проблем Хрвата у БиХ који га нису изабрали и њиховог стварног лидера Драгана Човића. Затим је Додик принципијелно устао против праксе да Бошњаци као најбројнији бирају представнике других народа.

Насупрот Додику, Младен Иванић је својевремено сматрао да РС не треба да се мијеша у свађе у другом ентитету.

Актуелни српски члан Предсједништва БиХ имао је пак у виду да би слична невоља са нелегитимним представљањем, не само теоретски, могла да задеси и Српску, па је ушао у савез са Човићем у борби против унитаризма и доминације једног народа. Тај тактички савез убрзо ће попримити стратешки значај промјеном распореда националних снага у БиХ.

Хрвати по први пут наступају са Србима, а не са Муслиманима/Бошњацима.

Званичним посјетама Загребу код предсједника Милановића и премијера Пленковића, најприје одвојено Додика, а потом невољког тандема Човић-Изетбеговић, изгледа да је чир напукао.

Изостављени Комшић је протестовао да Хрватска нема право да се петља у резултатате избора у БиХ, као што ни Сарајево не чини у супротном смјеру. Формално, он је у праву, али политички није из више разлога.

Хрватска има право да реагује уколико се флагрантно и континуирано крши елементарно право сународника у ФБиХ, а и реципрочно Хрвати из БиХ рођењем аутоматски стичу домовнице и путовнице Хрватске и бирају своју квоту заступника у Сабору Хрватске.

Нађена је и дипломатска форма: Миле, Драган и Бакир угошћени су у Загребу као лидери три владајуће странке у БиХ, док Жељко нема тај калибар.

Од „свезаних барјака полумјесеца и шаховнице“ у предизборној кампањи ’90, прегласавања у Скупштини ’91. и референдума ’92, па и касније, Хрвати су, по дугој традицији НДХ и Аустроугарске, дјеловали у антисрпском дилу са Муслиманима. Зато им не треба много  вјеровати. Но, истини за вољу, политика ХДЗ-а за БиХ је вођена по диктату страначке централе у Загребу и Фрање Туђмана, а супротно локалним интересима, који су објективно били симетрични српским.

Приликом формулисања рефередумског питања Хрвати су инсистирали да унутрашње уређење БиХ остане отворено (тзв. Ливањско питање), али Туђману је било једино важно да се сецесијом БиХ отвори босански фронт и растерети ратиште против ЈНА у Славонији. Зато је и излазак Хрвата на референдум био обезбијеђен тек ангажовањем локалних жупника по Херцеговини.

Оружани сукоб ХВО са АБиХ у јесен ’93. у средњој Босни био је од великог значаја за српску страну, јер је доказао да се у БиХ води грађански рат, а не рат против агресије Србије, ЦГ и ЈНА.

Муњевито су реаговале америчка и њемачка дипломатија и потписан је Вашингтонски споразум, којим су Хрвати навучени да се одрекну Херцег-Босне и прихвате заједнички бошњачко-хрватски ентитет, преваром да ће та Федерација ући у конфедерацју са Хрватском.

Тако је у Туђмановом окружењу добила предност „средњобосанска линија“ (Месић, Кљујић, Зубак) наспрам „западнохерцеговачке линије“ (Шушак, Пашалић, Бобан, Прлић). А поглавник Фрањо је то утјешно објашњавао: „Хрвати су добили међународну задаћу да цивилизирају и еуропеизирају босанске муслимане“.

Услиједила је дуга мирнодопска политичка борба за „хрватску једнакоправност у ФБиХ“ (обнова Херцег Босне, трећи ентитет, заједницу кантона са хрватском већином), а крајем 2000. одржан је и рефередум: обезбијеђена су средства и кадрови за самоуправу, али је протекторат поништио референдум, одузео средства са рачуна у Мостарској банци, растјерао кадрове, а шеф ХДЗ-а Анте Јелавић осуђен је у одсуству.

Загребачки Горњи град и Каптол, као и „сарајевска катедрала“, све су то јавно отћутали, а интерно чак приговорили да су шкутори погрешно изабрали љетне дане, па су огорчени Херцегбосанци говорили: „Хрватској је важнији успјех туристичке сезоне на Јадрану него судбина Хрвата у БиХ“.

Посљедњу наду су полагали да ће Хрватска, уласком у ЕУ, најзад нешто предузети и ходали на прстима да нешто не покваре матици. Али, ни онда ништа.

Због пасивности Загреба и немоћи Груда да саме нешто учине, потражили су узор у Бањалуци и српском лидеру, који се одлучно и вјешто борио за Српску и српство против спреге ОХР-СДА.

„Никад више са Муслиманима, никад више против Срба!“ „Дајте нам Додика на лизинг!“ – исписивани су графити по западној Херцеговини.

Неки су чак дошли на идеју да хрватски кантони изађу из ФБиХ и прикључе се РС, која би им потом одобрила издвајање у трећи ентитет.

Чашу је изгледа прелио други избор Жељка Комшића, који је био неподношљиво национално понижење и ујединио све Хрвате и католике. А позив Додику на једнодневно гостовање код предсједника и премијера Хрватске, који је шокирао регион, није значио ништа до ли солидарност против бошњачког унитаризма.

Истина, и претходно руководство Хрватске лобирало је по кулоарима ЕУ, Колинда је покушавала нешто преко Ердогана, а и Изетбеговић је повремено наговјештавао да ће подржати засебну хрватску изборну јединицу у ФБиХ. Но, ту се и Бакир спотиче о Комшића, који наравно неће против себе, а и бошњачка јавност листом коментарише: „Шта хоће ти Хрвати!? Нема их ни шака јада, а хоће у свему паритет!“.

Ваљда да Срби не би ликовали, изнебуха  је изјавио „Косово је за мене држава, и тачка“, и онда је то, уз мудру подршку Џаферовића, изнио као предлог на Предсједништво БиХ. Додик је прихватио да уђе у дневни ред, а онда га ветом одбацио, тако се до тада уздржана БиХ придружила већини земaља које КиМ третирају као јужну покрајину Србије.

Вучић је на Комшићев испад жустро реаговао да „више нема намјеру да понавља изразе добре воље према Сарајеву“.

Стигао је Жељко да се замјери и изборним побједницима у ЦГ: „То је тријумф великосрпског пројекта!“.

Но, баш га брига, он ионако представља самог себе и то као регионалног реметиоца.