- Бивши немачки министар пошта и високи представник у БиХ – Кристијан Шварц-Шилинг сада тврди да Дејтонски споразум „зацементирао пут националистичким и сецесионистичким снагама у БиХ» и да је «крајње време да се промени“
- Човек који је „својим рукама“ уредио пола Босне сетио се и да је Дејтонски споразум „учинио БиХ немогућом за управљање“!? Али, тврди да су се „сви дејтонски преговарачи“ надали, „као што ми је у Дејтону рекао Холбрук“, да Споразум служи само томе да се не би поштовао, те да ће се временом „по потреби и уз помоћ Високог представника, корак по корак мењати“
- Не треба веровати да би Холбрук признао да је проблем што су они направили немогућу државу, а вероватно би, као и Шварц-Шилинг тврдио да се тај франкештајн може поправити само ако се на њему ради по памети оних који су га направили „немогућом државом“
- Сигурно би се Холбрук сложио са Шварц-Шилингом и да је за све крива Русија
- Шварц-Шилинг тврди и „да је Дејтонски споразум одузео демократска права свим мањинама, јер оне практично не постоје у Уставу БиХ, који предвиђа само три етничке групе (Бошњаке-Муслимане, Хрвате и Србе) као конститутивне народе“. Види, види, каква оригиналност – брига о мањинама. На шта ли је мислио? ЛГБТ популацију? Феминисткиње у шеријатским условима?
- Можда овај 90-годишњак одлучи да обуче униформу и навуче војничке чизме и умаршира у Сарајево
- Јесте мало грубо, али не послушати Шварц-Шилинга делује као најнормалније понашање. Можда у данашњој БиХ једино нормално
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ПРЕД 25 годишњицу Дејтонског споразума огласио се Кристијан Шварц-Шилинг проналазећи да је тај међународни уговор „зацементирао пут националистичким и сецесионистичким снагама у БиХ и крајње је време да се промени“.
„Крајње време“, извикује деведесетогодишњак из пензионерске скрајнутости, срећан ваљда што га се сетила пропагандна служба „Дојче велеа“ и дала му да се размаше у ауторском тексту.
Шта год су имали на уму немачки креатори јавног мњења на Западном Балкану, тешко је да су могли наћи непогоднију личност да извикује овакве пароле. Јер, Шварц-Шилинга не само да неће послушати Срби да мењају Босну, него се и његово чедо, Федерација БиХ, распада, па ће сад и Хрватима бити смешан.
Идемо редом. Шварц-Шилинг је министровао у кабинету Хелмута Кола од 1976. за пошту и комуникацију. Пошто је опстао у три кабинета заслужан је за увођење кабловске телевизије у немачкој држави.
Кад је Шварц-Шилинг 1992. одлучио да каже шта мисли о немачком учешћу у разбијању Југославије, Кол је пред собом имао радикалног министра с којим се више није могло сарађивати.
Шварц-Шилинг, иначе рођен у Инсбруку у Аустрији, мислио је наглас да би немачка држава морала бити активна на начин како је била у два претходна рата и одбијао „Колово објашњење да устав послератне Немачке не дозвољава војно уплитање“.
Министар пошта који је шеснаест година диринчио у том министарству је канцелару одбрусио „да се стиди што припада таквој влади“ и да је он „ушао у политику да би спречио да се нацистичка зверства никад не понове“.
После тога је тај храбри човек показао шта је мислио под „спречавањем нацистичких зверстава“.
Мислите да се ангажовао да спречи обнову геноцидних радњи над Србима које су спровођене уз подршку нацистичких структура? Наравно, не. То немачком политичару не може пасти на памет.
И – као политичар аустријског сензибилитета по рођењу – дао се у акцију да „посредује међу зараћеним странама“. Како? Не сећате се његовог чињења? Није ни чудо.
Тај широкогруди човек, који је укоревао Кола, у ствари је, посредовао између зраћених страна које су ратовале против Срба и деведесетих и четрдесетих и 1914. Дешава се то да и они који одбацују нацисте иду истим путем као и они, али тврде да то није – исти пут. Можда њима и није.
Тако је марта 1994. Шварц-Шилинг у Вашингтон привео премијера промуслиманске владе Хариса Силајџића, министра иностраних послова Хрватске Мату Гранића и председника Херцег-Босне Крешимира Зубака. Тај Вашингтонски споразум је, у ствари, формирање јединственог фронта против Срба у Босни и Херцеговини у грађанском рату деведесетих, у којем Немци нису били главни режисери али јесу имали улогу. И то не занемариву.
Тад је Шварц-Шилинг успостављао оно што је остало до данас – Федерацију Босне и Херцеговине.
Да би ратни савез имао и политичке основе, направљена је и кантонална подела те Федерације. (То је вероватно најбезумнији и најрасипнији политички конструкт у новијој европској историји.)
На ову ратну фронтовску организацију је 1995. уследио Сплитски споразум којим је позвана хрватска војска да интервенише у БиХ (свака случајност с нацистичким радовима је случајна), а шварц-шилинговска политичка вештина је на то додавала политичке идеје о стварању неке слабе федерације или конфедерације између Хрватске и Федерације БиХ. Да му се не каже да су му радње нацистички поједностављене.
Кад је потписан Дејтонски споразум (новембар 1995), у Босну су почели да стижу Високи представници – заштитници споразума који су стално викали како ће да га промене.
После четвртог сејача магле по Босни, бруталног Педија Ешдауна кога су западни аналитичари прозвали махараџа, крајем 2005. у Сарајево је стигао Кристијан Шварц-Шилинг.
Ако знате шта је била његова борба против „нацистичке прошлости“ у годинама грађанског рата у БиХ, јасно вам је какву је политику тај фрустрирани Немац могао да води. Али, идеја да од Федерације БиХ (коју је стварао) и Републике Српске (против које је то стварао) направи унитарну БиХ била је већ тад неуверљива.
А сам Високи представник у лику Шварц-Шилинга се ту појавио као нејаки старац. Баш тако су га, у хору, крајем јуна 2007. испратили Харис Силајџић, бошњачка штампа, америчке и британске дипломате: „неодлучан“ и „стар“. Послата је „свежа снага“ – Мирослав Лајчак. И неморалнији и бескрупулознији.
Иза пониженог Шварц-Шилинга је остала прича како је пао пред шармантним Семром Османагићем и поверовао да су оне чудне узвисине поред Високог – прамиде.
Кад се Европско удружење аехеолога крајем 2006 осврнуло на Османагићеве покушаје да том чудном месту прибави славу последњих настамби фараона („Ова превара представља сурову обману необавештене јавности и нема места у свету истинске науке“, саопштило је Удружење), а на шта је бивши министар немачких пошта заложио свој ауторитет: „Не верујем да је ово настало природним путем и они скептични научници који то тврде, нека доћу овамо, направе експеримет и то докажу.“
Новоархеолог, који се у осмој деценији живота одлучио да саветује археолошке експерте а послан је да унитаризује БиХ, био је само смешан.
Тако је и Харис Силајџић, за кога је Шварц-Шилинг у Вашингтону 1994. био највише ауторитет, могао да га понижава до избацивања из Сараја.
Извадити из политичког нафталина данас Шварц-Шилинга могу само они којима је стало до Босне као до лањског снега. Неуверљивије је само позивати се на Валентина Инцка.
Док се Кристијанова Федерација изнутра слама – Хрватима је доста да глуме „муслиманску браћу“ – тражити од њега лепак за читаву Босну па и Херцеговину далује као бункерисана епизода из „Летећег циркуса Монтија Пајтона“.
Али, не треба се чудити, Монтипајтони би данас (после пола века) на Западу могли да се емитују на почетку ТВ-дневника (као и код нас Шојићеве досетке из пера Синише Павића).
Дакле, пише Шварц-Шилинг „да је Дејтонски споразум у суштини одузео демократска права свим мањинама, јер оне практично не постоје у Уставу БиХ, који предвиђа само три етничке групе (Бошњаке-Муслимане, Хрвате и Србе) као конститутивне народе“. Види, види, каква оригиналност – брига о мањинама. У земљи у којој већине не знају шта да раде нико није обратио пажњу на мањине. На шта ли је мислио? ЛГБТ популацију? Феминисткиње у шеријатским условима?
Јесте мало грубо, али не послушати Шварц-Шилинга делује као најнормалније понашање. Можда у данашњој Босни и Херцеговини једино нормално.
Онда се човек који је „својим рукама“ уредио пола Босне сетио да је Дејтонски споразум „учинио БиХ немогућом за управљање“!? Али, тврди Шварц-Шилинг да су се „сви дејтонски преговарачи“ надали, „као што ми је у Дејтону рекао Холбрук“, да Споразум служи само томе да се не би поштовао, те да ће се временом „по потреби и уз помоћ Високог представника, корак по корак мењати“.
Ричард Холбрук јесте био силеџија и револвераш у чију се реч није ваљало поуздати (то најбоље зна Радован Караџић), али не би јавно тврдио да је све што се радило у ваздухопловној војној бази Рајт-Патерсон од 1. до 21. новембра, а уз пажњу целог света, само једна зајебанција (читалац ће разумети да не могу наћи бољу реч за ово како Шварц-Шилинг описује као Дејтонски споразум). Јер то је, ипак, највеће дело које је Хоолбрук направио у каријери.
По томе је тај грубијан запамћен као „миротворац“. Какав такав!
Међутим, да је Холбрук жив он би се вероватно сложио са својим братом по Дејтону, Шварц-Шилингом да је „данашња БиХ нестабилна, правна држава једва да постоји, корупција је на високом нивоу, сиромаштво и социјална несигурност непрестано расту, а број становника опада јер млади и квалификовани људи одлазе из БиХ“. Ко се с тим данас не слаже?!
Не треба веровати ни да би Холбрук признао да је проблем што су они направили немогућу државу, а вероватно би, као и Шварц-Шилинг тврдио да се тај франкештајн може поправити само ако се на њему ради по памети оних који су га направили „немогућом државом“. Типична ситуација кад родитељи толико воле дете да су спремни да га угуше својом љубављу.
Сигурно би се Холбрук сложио са Шварц-Шилингом и да је за све крива Русија. То је „ин“ од Инсбрука до Њујорка. И све би се оправдавало истом бедом филозофије силника-неспособњаковића да се „снажни играч Русија, која има сопствене интересе, већ дуго меша у региону и углавном користи Србију као продужену руку да унесе немир у политички пејзаж и да се супротстави ЕУ и САД.“
Русија да има свој интерес!? То је недопустиво. Од Карла Великог.
Наравно, ту је и актуелно а спорно чињење Амфилохијево у Црној Гори а што би „требало би да буде црвена линија за све“.
Пошто Шварц-Шилинг одлучно, као онда Колу, поручује да је „време да Босна и Херцеговина искуси правду“ – можда одлучи да обуче униформу и навуче војничке чизме и умаршира у Сарајево. Ако се сети да се „стиди што припада оваквој међународној заједници“. Ма шта то значило.
1 коментар