Кецмановић: Сарајево се по други пут одрекло човјека који је са Караџићем договорио формулу мира

• У драматичној ноћи између 24. и 25. јануара 1992. Радован Караџић и Мухамед Ченгић, који је недавно умро у 79. години, саопштили су да су постигли споразум: „Најприје ће се извршити територијално-политичка реорганизација републике, након чега ће одмах услиједити референдум“
• Али, затим је за говорницу изашао Алија Изетбеговић и одбацио споразум са захтјевом да се безусловно иде на референдум. Додао је поруку муслиманском народу: „Мирно спавајте, рата бити неће“
• У шест редова некролога у „Ослобођењу“ пише и да је „Мухамед Ченгић – прелазећи 2010. из СДА у ДНЗ, коју је основао Фикрет Абдић – изјавио како ће доласком у руководство те странке доказати да Бабо није злочинац него патриота“. У тој контесктуално преведеној „неутралној“ констатцији хоће се рећи да се придружио велеиздајнику Баби, те да ни сам није био ништа бољи
• Није ли поводом смрти Мухамеда Ченгића било примјереније отворити питање – каква би била судбина Бошњака и Босне да Алија није отео изборну побједу Фикрету Абдићу и, умјесто убједљиво најпопуларнијег Муслимана Бабе, у те двије критичне године противзаконито заузео мјесто предсједавајућег Предсједништа БиХ, те неуставно засјео десет година. И, какав би био даљи ток најновије историје БиХ да је био прихваћен споразум Ченгић-Караџић

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

У ДРАМАТИЧНОЈ зимској ноћи са 24. на 25. јануар ’92. када се ломило између рата и мира у БиХ, за скупштинску говорницу су заједно изашли Радован Караџић и Мухамед Ченгић да би саопштили да су постигли споразум: „Најприје ће се извршити територијално-политичка реорганизација републике, након чега ће одмах услиједити референдум“.

Послије 17 сати даноноћне размјене тешких ријечи којима је Караџић упозоравао посланике СДА да не гурају свој народ у рат и дугих пауза којима је предсједавајући Момчило Крајишник смиривао посланике, Ченгићев компромис је поздрављен бурним аплаузом.

А затим је за говорницу изашао Изетбеговић и одбацио споразум са захтјевом да се безусловно иде на референдум. Додао је поруку муслиманском народу: „Мирно спавајте, рата бити неће“.

Тешко је повјеровати да Мухамед Ченгић, прије него што је изашао за говорницу, није у скупштинској паузи консултовао свога шефа о договору са лидером СДС-а, али то је већ био Алијин познати манир да неког истури па насуче.

Елем, тако је од Мухамеда направио неодлучног компромисера, те уз Зулфикарпашића, Филиповића и Абдића, и њега јавно компромитовао и политички маргинализовао у очима муслиманског народа пред којим се није рехабилитовао све до смрти у 79. години.

И да није преминуо посљедњих дана прошлог мјесеца, мало ко би се данас сјетио Мухамеда Ченгића и шта је значио у националној политици крајем 20. вијека. Већина би га због истог презимена замијенила за далеког рођака и политички далеко актуелнијег имама Хасана, предсједника Мешихата исламске заједнице БиХ, тајкуна из Устиколине.

У краткој информацији у сарајевском „Ослобођењу“, забиљежено је да је Мухамед Ченгић  био један од оснивача СДА и потпредсједник владе послије избора ’90. Рахметли Мухамед је ипак био више од наведеног!

Био је и генерални секретар странке, што значи партијски бр. 2, одмах до Алије, а као вицепремијер био је муслимански бр. 1 у влади  у којој је, по националној подјели власти, премијерско мјесто било резервисано за Хрвата.

“Ослобођење“ у посмртној цртици од шест редака налази мјеста и укуса да напише да је Ченгић остао упамћен по изјави како „од понедјељка настаје правна држава“.

Цитат, истина, није нетачан, али Мухамед Ченгић је имао много бољих тренутака по којима може и треба да се памти: учинио је све да у пет до 12 спријечи рат у коме ће страдати укупно 100 хиљада Босанаца и Херцеговаца, процентуално подједнако из сва три народа, а бројчано највише Муслимана.

Сутрадан је Радован Караџић резигнирано изјавио: „Никада нисмо били ближе споразуму!“

Мухамед Ченгић је до уласка у политику био представник у оно вријеме познатог словеначког произвођача намјештаја „Словенијалес“ за БиХ. Као трговац по професији, био је комуниктиван и окретан, ведар и вјешт нагодбама у којим би све заинтересоване стране биле задовољне, и зато омиљен и код људи из партнерских странака.

За разлику од интровертног и неповјерљивог хомо религиозуса Алије, који је највећи дио живота провео или у илегали или на робији, он је био типичан чаршијски човјек и представљао цивилно лице СДА.

Био је отјеловљење муслимана којег би сваки хришћанин пожелио за комшију са којим се уз кафу сваки спор може мирно ријешити.

Док је Алија морао Адила и Туњу да истјера из странке, а Бабу да дуже постепено потискује, Мухамед Ченгић се спонтано измакао када је из сјене на свјетло јавности изашла „робијашка халка“ милитантних исламских фанатика, међу којима је предњачио онај његов презимењак и далеки рођак Хасан.

За Мухамеда више није било мјеста у Алијином окружењу „неких нових муслимана“, како их је касније са симпатијом назвао реис Мустафа Церић, или „неких лудих муслимана“, како их је назвао Златко Лагумџија, алудирајући на исламски тероризам.

Када су послије избора ’90. у дирекцији СДА, још у изнајмљеним скромним просторијама општине Стари град, Алија и Мухамед у име СДА примали побједничке честитке, Хасан је госте служио кахвом и баклавама. А када је почео рат, овај млађи Ченгић је постао Алијина десна рука паралелне партијске власти по војној линији, а онај старији је отишао у Истанбул и бавио се сакупљањем хуманитарне помоћи за Босну.

Да то није била камуфлажа за набавку оружја и увоз муџахедина, показује Мухамедова послијератна реинтеграција у хијерархију СДА у којој се никад није ни примакао предратном статусу. А обрнуте каријерне путање два далека рођака Ченгића, симболички свједоче о развојној линији СДА.

Муслиманска странка, која је у партнерској сарадњи са СДС-ом и ХДЗ-ом освојила и сложно подијелила власт, заподјенула је комшијску кавгу.

Споља охрабрени Алија је одлучио да самовољном сецесијом од СФРЈ осионо понизи српски народ и стави му на знање да се у БиХ и у убудуће ни о чему више неће ништа питати.

У оних шест редова некролога у „Ослобођењу“ пише и то да је „Мухамед Ченгић прелазећи 2010. из СДА у ДНЗ, коју је основао Фикрет Абдић, изјавио како ће доласком у руководство те странке доказати да Бабо није злочинац него патриота“.

У тој контесктуално преведеној „неутралној“ констатцији хоће се рећи да се придружио велеиздајнику Баби, те да ни сам није био ништа бољи.

Није ли поводом смрти Мухамеда Ченгића било примјереније отворити питање – каква би била судбина Бошњака и Босне да Алија није отео изборну побједу Фикрету Абдићу и, умјесто убједљиво најпопуларнијег Муслимана Бабе, у те двије критичне године противзаконито заузео мјесто предсједавајућег Предсједништа БиХ, те неуставно засјео десет година.

И, какав би био даљи ток најновије историје БиХ да је био прихваћен споразум Ченгић-Караџић из ноћи с 24. на 25. јануара ’92.

А у суштини је био онај исти баланс који ће постати основа међународних мировних планова од Кутиљеровог до Холбруковог: БиХ независна по жељи Муслимана и Хрвата и изнутра подијељена по жељи и Срба и Хрвата.

То за Бошњаке не би требало да буде само питање „шта би било да је било“, јер је и данас актуелно.

Алији захваљујући, добили су и по властитој оцјени „нефункционалну“, „недовршену“, „неуспјелу“, „ненормалну“ државу, а пропуштајући да узму посебан ентитет – остали на четири кантона.

Када је један угледан инострани политичар поводом Алијине смрти двосмислено изјавио „Да није било Алије Изетбеговића, историја Босне не била иста!“, рахметли Мухамед Туњо Филиповић, који је титулисан као најпаметнији у Бошњака, прокоментарисао је: „Сигурно не би била иста, могла је бити само боља!“.